Odakle da nastavim ako svaki put zastanem na razlichitom mestu?
Ovo su uspomene iz beogradske Osnovne shkole "Sveti Sava" koja je izlazila
na Avalsku i jednu drugu ulicu koju je moja baba Zora zvala Makenzijeva, ja
Ratnih vojnih invalida, neki novi klinci Marshala Tolbuhina, a na
"Djurosalajce" - kontra smenu, smo mi "Svetosavci" gledali, pa recimo, kao
moj otac na komuniste - sa indignacijom gospode kojoj je posluga isprljala
parket.
Mishicka, istoricharka mi bila razredna (valjda se vidi da odnekud vuchem
traume iz detinjstva:) A ja sam, kao "mache februarsko" (Brana Petrovic meni,
u jednom od svojih prividjanja u "Bledu"), rodjena 54-e ishla u shkolu sa
generation 53, chitala bajke, pisala pesmice i dechake uopshte nisam
primecivala...a i posle su mi dugo bili kao mali shareni automobilchici koje
sam volela da otvorim i zatvorim chim bi se uverila da su im mehanizmi manje-
vishe slichni i tako godinama dok nisam naletela na perpetum mobile i josh
kontam (al' to ce biti u memoarima kada me familija smesti nursing home)
E, a da se vratim na Mishicku. Jao shto je volela mog oca, a shto je on umeo
da pricha; dok je prichao imalo je u shta i da se gleda. A ona ga je gledala.
Onako kako poneke odrasle zene gledaju u poneke (prividno) odrasle mushkarce.
Elem, sprema se neki 25. Maj ili 29. Novembar ili tako neshto i treba da
recitujem svoju, dakako, rodoljubivu liriku u stilu "Zashto volim Tita i
partiju". Napishem baladu, vezbam danonocno pred ogledalom i ochajnim
ukucanima, imitiram patos Marije Crnobori, Kulenovicevu "Stojanku majku"...
Epsko stradanje, mitska zrtva, teget suknja na falte, pionirska marama - sve
je na mestu - indoktrinacija at its best i poche ta predstava. Tresem se k'o
jasika u kontinuitetu jer my part treba da ukrasi sam kraj ode nashim
kompleksima. Meanwhile, stalno sam na pozornici jer kao chlanica hora posle
svake tachke ponavljam: Zivi, zivi joshte ziviiiii, zivece...
Izdeklamujem konachno tu recitaciju, deca pljeskaju (jer je muchenju kraj),
josh takoreci na bini Mishicka me zgrabi za zglob i sruchi mi crticism - te
kako je to bilo za jedinicu, prebrzo sam prichala, izraz, ton i dikcija su mi
bili ochajni, bruka, sramota, a ja nikako ni da prestanem da se tresem. Tada
sam, de facto, nauchila shta znachi: sikce kao zmija. Ali ona nije bila
otrovna. Nije znala bolje. Potcrtavala je sopstvenu velichinu u sopstvenim
ochima (naravno, to sam skontala tridesetak godina kasnije). Usledi ono
grozno gutanje suza kad molish Boga da te niko ne vidi. Iz nekog kadra, iza
scene, kao pri kraju partizanskog filma (jer u zivotu je pravda sporija i
redja), odjednom stize moja ponosna mama, odma' za njom i moj lep otac chiju
su lepotu uvek dopunjavale i sharene laze o zenskom sharmu. Lice, ton i
dikcija gospodje istoricharke doziveshe kulturni preobrazaj. Uz pohvalnicu
posle par dana, dobih i peticu. Beshe to, valjda, moje prvo face to face with
human weakness, humiliation, double standards, feelings, vanity, chega sve
josh nema u nashim ponorima, na nashim visoravnima. Pozaboravljala sam,
srecom, redosled svih istorijskih zasedanja i ofanziva (vazno je uostalom da
smo uvek pobedjivali); sve shto me je kasnije zanimalo iz istorije nauchila
sam on my own, ali Mishicka mi poturi sjajan uvod u nekoliko znachajnijih
lekcija. To beshe u jednoj od prvih godina zivotne shkole, valjda jedine gde
nas, cheshce kechevi nego petice, prevode u vishe razrede.
mara stojanovic, san diego, mart 99