U sledecih par nedelja prenecu par tekstova iz knjige ,,Covek Evrope", koju je izdao Prometej, Novi Sad, 1995. Izdavanje knjige pomogao je Soros fond Jugoslavije. ("37": dobijanje dozvole je u toku. Ovaj tekst mozemo preneti po "fair use" klauzuli) Prvo . . .
Predgovor priredjivacca
Da li je Evropa svakovrsna i neprekidna politiccka mistifikacija koja nikada nije postojala, niti postoji? Da li je to recc kojoj ne znamo ni poreklo, ni predistoriju, ili je Evropa ,,mozak sveta"? Da li je evropski nacionalizmi bolesno sanjaju da smisao istorije zatvore u svoje svete granice i neguju mit trgovaccki i kulturno zatvorene drzzave? Kako dati i kako ogranicciti vlast ,,evropsskim vlastima" koje naredjuju uverenim vlastima, i da li je odricanje od ,,nacionalnog suvereniteta" jedini uslov da se svet spase? Da li che u buduchnosti pitanje iskljuccivo biti ssta je Evropljanin, i da li se evropska politiccka drzava mozze ponoviti u svetskoj? Na ova i joss mnoga druga pitanja odgovore su pokussavali da daju, vech vekovima, poznati evropolozi koji u svojim teorijskim pisima pissu o Evropi bez granica, ujedinjenoj Evropi, savezu slobodnih evropskih drzzava koje che se povezati u slicnostima, a razlike zanemariti i potisnuti u drugi plan. Vekovima, dakle, stavljena u fokus intelektualne radoznalosti - uz teznju da stvori preduslove za izvlaccenje i prakticcnih konekvenci - evropologija nikada nije na pravi naccin utemeljila svoj predmet, uspostavila se kao nauccna disciplina i odredila metod svoga prouccavanja. Uprkos tome o Evropi se razmissljalo, istina, parcijalno i nesistematizovano. Ona je uvek vihe bila predmet, da tako kazzemo, dnevno-politicckih razmatranja i opcija u funkciji odredjenog nauccno-politicckog, pravnog, ekonomskog, vojnog, kulturnog, istorijskog, i nekog drugog interesa. Ona nikada nije dozzivela svoju fenomenolossku i antropolossku promociju, to jest promatranje sa stanovissta jedne misaone metode, koja bi u prvi plan stavila sam pojam kao takav u njegovom etimolosskom znaccenju, kako bi se najposle uspostavili okviri za njeno utemeljenje. Izbor tekstova, za ovaj uvod u evropologiju ima za cilj da postavi osnove jednj takvoj disciplini, koja bi, na odredjen naccin, usmerio daljnja proucavanja fenomena zvanog Evropa, u smislu izuccavanja njegovih posebnih podrucja: politicckog, pravnog, ekonomskog, istorijskog, kulturnog, vojnog itd. U tom smislu ovaj uvod sadrzzi tekstove eminentnih filozofa, sociologa, politikologa, knjizzevnika i mislilaca koji evropsku ideju promissljaju iskljuccivo se ograniccavajuci na sam predmet uokviren zadatim tematom, dakle Evropu koja zavredjuje svoj specificcan naccin prouccavanja, to jest metod i odredjenu pojmovnu i nauccnu aparaturu. Alber Tibode, Valter Breker i Osvald SSpengler voje vidjenje Evrope izvode iz temelja grcke i rimske civilizacije kao njene praosnove koje, na kraju krajeva, nisu bile nacionalisticcke. Alber Tibode pri tom ukazuje na nekoliko specificcnoti evropskog naccina zzivota, ukoliko se on razlikuje od ostalih naccina zzivota, zakljuccujuchi da je evropski naccin zzivota demokratski, i izrazava se u stalnom povechavanju njegovog demokratskog karaktera. Prelaz od mitskog ka poeticcnom za Valtera Brekera predstavlja utemeljenje Evrope, a prelaz ka poeticcnom svetu je poccetak procesa koji vodi ka evropskom nihilizmu. Evropska kultura je, po njemu, poslednja od svih kultura ccoveccantva koja dopuhta da se u nju uliju sve druge. Svi narodi sveta su visse- manje evropeizirani i joss uvek nastavljaju s time. Osvald SSpengler kazze da mi danas zivimo u kontinentima i pita se ssta nam mogu znacciti pojmovi i perspektive koji nastupaju s pretenzijom na opsste vazzenje, a cciji vidik ne dopire iznad duhovne atmosfere zapadnoevropskog ccoveka? Interesovanje Karla Popera za ,,sudar kultura" je u vezi sa problemom specificcnosti i poreklom evropske civilizacije, samokriticcne i reformama sklone civilizacije, najslobodnije i najpravednije, nessto najbolje ssto je ccovek nauccio iz istorije ccoveccanstva. U varijaciji na temu spstveno/tudje, Ssven Papke razmatra istorijsku ideju Evrope, njen kulturni relativizam, i primechuje da se u Evropi sopstveno uvek definisse protiv suseda, dok drugde ovakav izazov ne postoji. Sliccno Brekeru, SSpengleru i Poperu, Karl Fridrih fon Vajceker ukazuje na ccinjenicu da je specificcnost evropske kulture u tome sto je ona trostruki naslednik Antike: grcke misli, hrisschanske vere i rimskog prava. U svom eseju koji je mozzda ljucni za razressenje evropskog fenomena, on lucidno analizira nekoliko glavnih aspekata evropeizma: Evropu medju svetskim kulturama, svetskim silama i Evropu prema svetskom trzisstu, i u tom kontekstu posebno se bavi pojmovima trzzissta, slobode i socijalne pravde. Edgar Moren pisse o istorijskom i geografskom pojmu Evrope, pri ccemu istorijski pojam svojim svojtvima stabilizuje geografski i iticce dinamiccke kvalitete geneze i preoblikovanja. On se zalazze za to da se princip evropske organizacije trazzi u sadassnjosti, a ne u prosslosti. Maks Horkhajmer istrazzuje jedan aspekt Evrope, njen odnos prema hrisschanstvu, za koji utvrdjuje da je lazzan. Kirk Rasel pisse o zajednicckom nasledju Amerike i Evrope i, kao Vajceker i Poper, ukazuje na to da su na njih presudno uticale grccka i rimska civilizacija. On matra da Evropa i Amerika imaju zajedniccku veru, istoriju, zajedniccki sistem politike i prava, zajedniccki korpus literature. Rabindranat Tagore, istrazzujuci razlike izmedju Istoka i Zapada, to jest Indije i Evrope, kazze da je Evropa dobra u svojim dobroccanstvima kad pogled upravlja samo na celo ccoveccanstvo, ali je veoma rdjava u vojim zloccinstvima kad pogled uspravlja samo na svoje interese, i svu svoju snagu i veliccinu trossi na ciljeve koji su suprotstvaljeni onome ssto je beskonaccno i veccno u ccoveku. Ludvig Markuze, Emil Sioran, Karl Jaspers i F. M. Dostojevski, fokus stavljaju na odnos Evropa/Amerika/Rusija. Dostojevski ga eksplicitira kroz ideju slovenofilstva kojom se suprotstavlja onim Evropljanima koji u protiv Rusije i isticce da Rusi visse vole Evropu nego ssto Evropa voli njih. Uzajamno prozzimanje Evrope, Amerike i Rusije Ludvig Markuze istrazzuje na primeru nemaccko- americckog uticaja i zakljucuje da su ta prozzimanja tolika da je tessko utvrditi gde se jedan kontinent zavrhava a gde drugi poccinje, a da situaciju zamuchuju lazzni nadnacionalni i nadkontinentalni pozitiviti. Emil Sioran, na izvestan naccin, sledi ideju slovenofilstva F.=7F M. Dotojevkog. On kaze da ako bismo hteli da znamo podrucja na kojima zzive narodi puni zzivotne snage ustanovili bismo da zzivotni nagon ssto se visse priblizzavamo Istoku jacca, a da postaje slabiji ssto visse idemo prema Zapadu. Karl Jaspers naglassava da zapadnoevropska specificcnot zahteva bezulovnu povezanost svih slobodnih evropskih drzzava i Amerike, a glavni kriterijum za to, po njemu, jeste missljenje, naccin zzivota i njihov kontinuitet, uslovljen neposrednim razumevanjem medju narodima. Deni de Ruzzmon izlazze ideju evropskog ujedinjenja - od njenih poccetaka do danas - i u odgovoru na pitanje hta je za Evropu najbolje predlazze tri formule: Evropu drhzavu, ujedinjenu Evropu i federalnu Evropu. Najpozzeljniji model za Evropu, bez obzira na to da li je u pitanju federalisticcka ili konfederalisticcka opcija, po Ralfu Darendorfu, jeste Evropa bez grupa i regiona, slobodna i aktivna u svojoj istorijskoj mnogostrukosti, spolja efikasna, jaka u occuvanju svojih vlastitih interesa i istrajna u posstovanju prava drugih. Andre Gorc razmatra bezbednosni aspekt evropske politike i naglassava da je u interesu i zapadne i istoccne Evrope da rat u Evropi uccine izlissnim, a Gaston Butul naglassava da istorija Evrope ima antihegemonijski diskontinuitet i posebno govori o nezrelosti militarista koji propovedaju rat i nezrelosti arhaiccnih pacifista. Tomislav Gavrich
Sledece nedelje tekst Albera Tibodea ,,Ka jednoj definiciji Evrope" N. -- Nikola Stankovic nikola@yurope.com