Pocetak je meseca avgusta, anno domini 1996. Seljaci zadovoljno posle cetiri godine sakupljaju sljivu ranku. ili pozegacu, kako je zovu u zapadnoj Srbiji. Godinama su sljive unistavali pozni prolecni mrazevi, da bi se ove godine zima pritajila do druge polovine aprila i sacuvala cvetove kajsija, sljiva i oraha. U bogatijim krajevima, kao sto je okolina Petrovca i Svilajnca, odakle je veliki broj radno sposobnog stanovnistva na tzv. privremenom radu u zemljama zapadne Evrope, ovaj posao obavljaju delimicno i nadnicari Rumuni - za deset maraka po danu, hranu i paklicu Lucky strike cigareta. Prvi avgust posle podne. Mesto dogadjanja, selo Isakovo sto se smestilo podno Beljanice, negde na pola puta od Despotovca prema Curpiji. Zaputio sam se sa kumom Miroslavom iz Svilajnca, novopecenim fotografom da pomognem u poslu snimanja jednog velikog rodjendanskog slavlja, ili kako to domacini kazu "uvodjenja u punoletstvo". On se opremio "Minoltom" iz mehanickih vremena, snabdevena je jednim "Tokina" sirokougaonim objektivom i omiljenim mu "Vivitar" blicem. O mom ramenu visi fotoamaterska torba u kojoj se odmaraju jedan "Nikon 601" i "Metz 60". Hrpa "Kodak" filmova je izmedju njih. Putujemo iznurenim "golfom" iz davne '78. kojega u sali nazivam Sofronijem, jer mi je posle toliko druzenja postao drug (a drugove iz miloste zovem Sofronijem). Ulazimo u Virine i biramo kaldrmisani put za koji prolaznici kazu da vodi ka nasem cilju. Jos deset minuta prasnjave voznje i ispred nas se ukazuju prve kuce. Uskoro stizemo pred kucu domacina Boze, prosedog brke, inace vlaha sa tek navrsenih cetrdeset godina, privremeno zaposlenog u jednoj ciriskoj fabrici. Slavljenik je njegov sin Ivica, punacak crnoput decko korpulentne gradje. Ucenik je medicinske skole u obliznjoj Cupriji. Prolazimo kraj veleletne dvospratne kuce, sagradjene verovatno u ciriskim godinama. Desno od nas rostilj majstori vec potpaljuju vatru. Do njih cetiri kuvara "kazandzije" pripremaju paprikas i neka druga kuvana jela. Malo dalje parkirane su cetiri hladnjace, u kojima se od avgustovske jare i dobrih 34 Celzijusa sakrivaju osvezavajuca pica, meso, torte i ostala lako kvarljiva hrana. Sredisnje mesto zauzima tek zavrsen objekat za ovakve prilike: nesto kao ogromna hala, ciji je krov naslonjen na dzinovske betonske nosace. Prednja strana sto vodi prema kuci je potpuno otvorena, tako da objekat podseca na nekakvu dzinovsku nastresnicu. Boza mi objasnjava kako pod ovim krovom ima 360 kvadrata i kako se za postavljenim stolovima moze smestiti pet stotina ljudi. Enterijer je mastovito ukrasen raznobojnom ukrasnom papirima, bas kao za svadbarske svecanosti. Napuderisan krecavom bojom, u svojoj velicini, visini i nekoj devicanskoj belini, i raznobojnim vazdusnim balonima, izaziva u meni asocijacije na dekor iz holivudskih mjuzikla. - Da je malo vislji, koliko da stanu reflektori, ovo bi mogao da bude filmski studio?!, - uz smesak kazem Bozi. - Mogao bi, mogao bi, - ponosito ce Boza. Muzikanti vec steluju instrumente. Dva harmonikasa, jedna crnoputa gitaristkinja, bubnjar, frulas i nekoliko pevaca. Svira se i peva u pocetku iskljucivo vlaska muzika. Domacin i domacica Dragica docekuju prve goste. Stize se uglavnom automobilom, koji je i ovde neka vrsta statusnog simbola. Preovladjuju svajcarske, francuske i nemacke registarske tablice. Domacin je odredio poseban deo svog inace velikog dvorista za parking. Kako se sunce blizi zalasku, gosti stizu u sve vecem broju i sad pocinjem da verujem u Bozinu pricu kako ce ovaj objekat veceras biti gotovo pun. Konobari angazovani za tu priliku iz elitnih cuprijskih restorana vec sluze pica i predjelo. Ivica sa drustvom igra u kolu temperamentnu vlasku igru. Mlade vlahinje odevene su po varoski. Ovde su u modi kratke majice koliko da se istakne vitki stas. Neke su nadenule farmerice, neke mini suknjice. Skakucu kao na zaru. Gledam taj hitar pokret, energiju koja zraci kao lavina, oci sto sijaju kao zeravice. Oko deset konobari sluze rostilj. Iznenjadjujem se prizorom koji prvi put vidim: iz tanjira punih rostilj specijaliteta (pljeskavica, vesalica, raznjica i krmenadli) bljesti vatra. Rostilj majstor mi objasnjava kako se manji komad hleba natopi u medicinski alkohol, a onda to zapali i gori desetak minuta. Radi se samo o atrakciji. Dosao je trenutak da slavljenik presece rodjendansku tortu. Torta je kolosalna, a na njoj je ispisano: "Srecno punoletstvo". Uslikavam taj trenutak i malo kasnije dobijam parce torte. Izvrsna je, ali je ne bih menjao za dobos. Nastaje opste slavlje. Vesele se i mladi i stariji. Muzikante kite francima, markama. Pevaju se srpske novokomponovane pesme. Primecujem da nacionalne (ili nacionalisticke) pesme ovde nisu u modi, iako je ovo kraj Stevana Sindjelica. Veselje traje do pola tri. Zadovoljni sto smo za jedno vece snimili osam "lajka" filmova, pakujemo stvari i polazimo put Svilajnca. Usput pricamo o susi koja traje vec sestu godinu, o epidemiji slinavke i sapa, o teskoj materijalnoj situaciji. Iza nas ostaje Isakovo kao antipod svih tih muka. Jer u Isakovu se ne da Zivot! Pribelezio: Predrag Staletic