Ciao drustvo, Najzad se i ja posle malo duze pauze javljam. Nadam se da ce vam se ova kratka prica, odlomak iz mog romana koji pri kraju dopasti. Puno pozdrava svima Kosta iz Toronta
KOSTA CIRIC:
KRCANJE I SUSTANJE
- odlomak iz romana "THE PALE FACES"
Izgleda da je opet buknula neka finansijska kriza u porodici kad me je keva najurila iz sobe i posle mnogo godina ponovo primila podstanare. Gundjajuci, nevoljno sam pokupio svoje stvari a bracni par je uneo svoje. Izneo sam pisaci sto a oni su u taj cosak uglavili elektricni sporet. Skinuo sam gole zenske iz belosvetskih casopisa sa zida. Na tom mestu zakucali su njihovog sveca. Drustvo je sedelo na tepihu dok njima to nije padalo na pamet pa su na sred sobe postavili veliki kuhinjski sto. Pokupio sam svoj gramofon i odneo u drugu sobu. Imali su stari radio koji je krcao i sustao. Njima to nije smetalo. On je bio stariji i neprestalno nesto gundjao i mrmljao poluglasom sebi u bradu a ona mirna i tiha, ali vise nego izazovna i lepa strankinja sa jakim akcentom. Nase sobe su delila vrata, ali iz njihove nikada nisu dopirali nikakvi zvuci, osim sustanja, krcanja, gundjanja i njegovog hrkanja. Na ovo poslednje nisam obracao paznju, ali me je sustanje i krcanje dovodilo do ludila. On je cesto putovao dok je ona sa kevom pila u kuhinji kafu. Ulazio bih svaki cas uzmuvano trazeci sve i svasta, ali nista nisam pronalazio. Delovala je na mene omamljujuce i privlacila me kao magnet. Na njeno slucajno pitanje zbunjeno bih na jedvite jade nesto promucao. Sanjao sam je nocu ali se nisam usudjivao cestito ni da je pogledam. Kao da je citala moje misli. Osecao bih njen pogled kao rentgen. Ipak, nisam izdrzao i nekako sam uspeo da joj izmucam o neprijatnim zvucima u obliku krcanja i sustanja. Nisam spominjao njegovo hrkanje, ali sam samouvereno tvrdio da je samo malo stelovanje dovoljno pa da radio vise ne proizvodi neprijatne zvuke. Nije bas sasvim kapirala o cemu se radi u mojoj haoticnoj teoriji koju sam na siroko i na dugacko izlagao i sam pokusavajuci da ukapiram sta sam hteo da kazem. Slegnula je nezainteresovano ramenima. "Bolje ga popravi ako znas kako." - uzvratila je iznenada. "Kako da ne znam! Pa to je potrebno samo malo..." - opet sam poceo zajapureno da drvim. "Idemo." - upala mi je u rec, dopila kafu i ustala. Zbunjen i zatecen, pokupio sam iz caletove kutije svakakve alate. Zgrabio sam na brzaka cak i cekic. Ustremio sam se s vrata na stari radio, cackao ga, vrteo dugme na sve strane, otvarao i zatvarao, gurao mu neke zice umesto antene i nisam mogao nista da ustanovim. I dalje je krcao. Mozda cak i vise nego do tada. Nervozno se muvala po sobi i povremeno zagledala sta radim. "Hoces kafu?" - pitala je. "M-m-moze..." - promucao sam, mada kafu nikada nisam pio. Stavila je dzezvu sa vodom na sporet i glasno zevnula. Pogledao sam je ispod oka. Unervozio sam se. Pomislio sam da hoce da me se otarasi a ja se zapetljao sa starim, razdrndanim drkljavim radiom k'o pile u kucinu. Sustao je sve vise. Nista mu nisam mogao i blamaza je bila na pomolu. Ko me je sibao po usima da bez veze laprdam? Medjutim, za radio je bila potpuno nezainteresovana. "Spava mi se." - skoro da je prosaputala. "Sa'cu ja to to..." - pravdao sam se i obecavao cackajuci ocajnicki po lampama. Legla je mazno i pospano na krevet. "Hladno mi je..." - jos tise je rekla. - "Dodaj mi molim te cebe." Kako bre hladno? - prostrujalo mi je kroz glavu. - Da nije bolesna? Useprtljao sam se. Njoj je bilo hladno a meni su graske znoja izbijale po celu i slivale se u oci. Bio sam skoro gola voda, sto od vrucine i bezuspesnog cackanja, sto od straha da me ne tresne struja, sto od nekog nejasnog predosecaja da ce se nesto dogoditi. Nesto je lebdelo u vazduhu. Potrazio sam zbunjeno pogledom cebe, zgrabio ga i oprezno seo na krevet pored nje. Hteo sam da je pokrijem i da se izgubim. "Pusti taj radio..." - prosaputala je i usporeno odmahnula rukom. Lezala je na stomaku sa haljinom odignutom skoro do polovine butina. Izbuljio sam oci. Knedla mi je zastala u grlu. Njena glatka koza me je privlacila kao magnet. Drhtava ruka mi je lebdela u vazduhu a znoj poceo da me obliva sad valjda po celom telu. Oprezno, pokrivajuci je cebetom sa strahom sam joj lagano i kao slucajno dodirnuo nogu. Ocekivao sam da ce uspaniceni reagovati i bio skoro siguran da ce skociti i tresnuti mi samarcinu. Spremio sam se na takvu reakciju ali najvise od svega sam se plasio da ce poceti da se dere. Onda bi upali cale i keva u sobu i presela bi mi avantura. Na moju neopisivu radost i jos vecu nevericu, nije reagovala. Da li je moguce da je ostvarenje mojih najludjih snova bilo na pomolu? Skupio sam poslednje atome hrabrosti i odvazio se. Pomerio sam lagano svoj od uzbudjenja vlazan dlan. Klizio sam kao u transu po glatkoj kozi koja me je prosto hipnotisala ka gornjem delu butina milimetar po milimetar. Uzdahnula je uzbudjeno. Dobar znak! - pomislio sam izbezumljeno. Sve sam rizikovao i odlucio da idem do kraja. Ruka mi je postajala sve drhtavija dok sam je lagano pomerao sve vise i vise ka mestu gde su joj se noge sastavljale. Bio sam na domak onome sto jos nikada nisam dodirnuo kod odrasle zene ako se izuzmu Djurine drnde. Ali, to je bilo za lovu, na brzaka i nesto sasvim drugo. Samo sad da ne zabrljam u poslednjem momentu. Jos samo malo! Jos samo koji milimetar... Boze, pomozi mi! Vidis i sam kakva je situacija. Samo sad i nikad vise! Drugi put cu valjda moci i sam. I dalje nije reagovala. Valjda se nece predomisliti? Nisam valjda tako blesave srece? Bio sam spreman na sve. Dodirnuo sam glatku kozu njene izazovne polulopte i zinuo od zaprepascenja. Shvatio sam da nema nista na sebi! Munjevito mi je ruka bila medju njenim nogama. Boze, kako sam bio glup! Pa ona je to ocekivala i mucila se samnom dok sam se onoliko skanjerao i nakanjivao! Sa olaksanjem je odahnula, okrenula se munjevito, scepala me i privukla sebi. Usne su nam se spojile u jedan dug, beskrajno dug poljubac a jezici ispreplitali. Sve mi se pred ocima zamracilo i jos brze sam legao preko nje. Jedva je docekala. Haljina je nestala sa nje a da ni sam neznam kako. Soba se ispunila nasim glasnim uzdasima pomesanim sa krcanjem i sustanjem starog drkljavog radija. Voda za kafu na sporetu je vrila i prelivala se preko ivice dzezve. Bilo mi je sve jedno. I njoj. Nismo na to obracali paznju sve dok nije potpuno uvrila i usijani metal poceo da pucketa na uzarenom sporetu. Skocio sam, gurnuo je u stranu i ponovo se bacio na nju. Crvena ringla je sablasno svetlela u mraku a radio i dalje krcao. Spiker je govorio nesto o nekim studentima, ali ko bi sad to slusao? Ni trenutka nismo jedno drugome davali mira. Dok smo trepnuli, luda noc zajedno je bila na izmaku. Moja prva noc sa odraslom zenom. Moji drugari su na cosku raspredali pre svega o svojim seksualnim dozivljajima. Vecina njih je sto posto izmisljala. Nisam smeo da se hvalim svojom strankinjom, jer bi se to proculo, a onda nisam od njenog muza mogao nista lepo da ocekujem. Od caleta i keve da i ne govorim! Nista drugo nije bilo za hvalu pred drustvom. Radije sam cutao, pravio se lud i slusao njihova izmisljanja. Znali su da sam svirao sa svojim bendom i muvao se sa zenskama, pa me zbog toga nisu smatrali za sonju. Verovatno su pretpostavljali da sam sa njima nesto i uradio ali nisu preterano insistirali da im pricam. Djura je trubio o sisatoj drndi i ko god je uspeo da skrpi nesto para isao je kod nje na obuku. Dalje su bili truba. Sedeli smo, pusili, pljuckali u dalj i pricali kojesta: o fudbalu, skoli, zenskama, umisljenim svalerskim dozivljajima, izmisljali moguce i nemoguce ali o politici nikada. To nas jednostavno nije zanimalo. Pojma o tome nismo imali. Onda je neko u sred Djurine ode o neverovatnim Ilinkinim sisama i njenim nezabelezenim seksualnim vestinama izleteo iz kuce i sav uzbudjen dreknuo da je u gradu neka buna, demonstracije ili tako nesto! "Kakva bre buna, kakve demonstracije, kad su demonstracije zabranjene!" - setio sam se i spomenuo im svog dedu i njegove vecite tirade o tucanju kamenja koje sledi onima koji se bune i postanu neprijatelji naroda, socijalisticke revolucije i kocnicari socijalistickog razvoja koji napreduje u svetlu buducnost dzinovskim koracima. "Ma ne sernjaj, jeb'o te taj tvoj deda! Eno ih bre studenti na Pravnom fakultetu! Bune se iz sve snage! I na svim ostalim... Frka bre! Idemo da vidimo." Nije trebalo dva puta da nam se kaze. Momentalno smo se pokupili i otisli da i sami vidimo kakva je to frtutma u pitanju. Setio sam se usput radija koji je prosle noci nesto trabunjao o studentima. Ali bio sam vise nego zauzet svojom strankinjom koja mi je zavrtela mozak i nije mi padalo na pamet da obracam na to paznju. Stvarno, ispred Pravnog fakulteta se skupila ogromna gomila, uglavnom mladih ljudi. Bilo je i kibicera, onih starijih koji su stajali na suprotnoj strani ulice na sigurnoj razdaljini, kibicivali i u pola glasa medjusobno komentarisali. Valjda su se plasili da pridju da ih neki zbir ne zapise a onda ode sluzba, drzavni stan i skolovanje dece u bozju mater. Sto je sigurno - sigurno. Nema veze sto su im mozda deca na drugoj strani ulice. Nisu bili naivni. Valjda su dobro znali sta se sve radilo i sta su sami drugima radili i namestali pa su se radije drzali sto dalje i po strani. Studenti nisu imali sta da izgube. Ko zna koliko ih se skupilo. I u zgradi ih je bilo puno. Hteli smo i mi da udjemo i vidimo sta se tamo dogadja. Rekli su nam na vratima da smo jos klinci i nisu hteli ni da cuju da nas puste. A jedva smo se probili do vrata. Steta. Trazili su nam da pokazemo indekse. Nismo ih imali jer smo bili balavi gimnazijalci pa nismo ni mogli da im pokazemo. Ljubazno su nam zahvalili sto smo dosli da ih podrzimo ali su nam rekli da im nismo potrebni. Kazu da su se samo studenti sa svojim profesorima zabarikadirali i da ce tu ostati do kraja, pa sta bude da bude. Kukaju studenti da su im potrebni radnici, da su ih zvali vec sto puta a oni se prave ludi. Izgleda da je njima dobro i da nemaju razloga da se bune. "Ma gde bre moj Trajce da demonstrira?" - cudio se Djura. - "Pa on bre ni na utakmici ne ide zbog stra' od guzvu a kamo li na demonstracije! Gde bre on na vlas' da udari? Ne vidi on dalje od mistriju i dnevnicu." Poslali su nas studenti kuci da bez veze ne nastradamo. Ipak, radoznalost nam nije dala mira pa smo ostali napolju i posmatrali sta se dogadja. I dalje je ispred fakulteta bilo mnostvo studenata. Novi su stalno pridolazili. Cak je i bina bila podignuta. I mikrofone su imali. One prave, kockaste. AKG. Odlicni su za pevanje. Bar da smo mi imali takve za pratece vokale. Ko bi nam bio ravan? Vikali su studenti, drzali govore, aplaudirali, pominjali crvenu burzoaziju, razne i mnogobrojne socijalisticke dinastije koje sve vladaju u isto vreme, hleb, posao, bratstvo i jedinstvo, ravnopravnost, crveni univerzitet, sasvim izneverene principe socijalizma, Marksa, Engelsa, Lenjina... Obracali su se i javno po ko zna koji put pozivali radnike da im se pridruze, ali njih ni od korova. Neko je za govornicom rekao da su na bolovanju i da trebe korov na svojim njivama, pa su se svi smejali. I mi smo. Stajali smo i slusali. I Djura sa nama, mada se stalno vrpoljio. "Ma jeb'o i' Maks i Englez!" - opsovao je, okrenuo se i otisao pesaka kuci jer autobus zbog guzve nije radio. Nije mu se dopalo ili nije kapirao o cemu se radi? Ostali smo jos malo ali ni mi nismo bas sasvim shvatali u cemu je stos i sta traze. Nismo propustili priliku da se i mi deremo, onako iz pozadine, jer cim se ovoliko studenata skupilo znaci da je nesto ozbiljno u pitanju. Da ne govorim o ostalim fakultetima. Ali, niko nije obracao paznju na nas i nase dranje. "Jeb'ote, bale, frka! Znas ono, e, pazi fora bale, jeb'ote, sa'ce jeb'ote garant pubovi da ih raspizde! - bulaznio je uzbudjeni Nos i jedva skrpio za njega neuobicajeno dugu i komplikovanu recenicu. U onom zanosu smo i mi hteli da govorimo za mikrofonom na pozornici, ali nas nisu pustili. U stvari, nismo mogli ni da pridjemo. Kad nam je dosadilo vratili smo se kuci uzbudjeni, zbunjeni ali i razocarani sto nas nisu primili. Mada, kad malo bolje porazmislim, nismo znali sta bi i zasto vikali a jos manje zbog cega bi se buniki? Jos manje sta bi govorili da su nas kojim slucajem i pustili za govornicu. Dugo smo sedeli na cosku i beskonacno nagvazdali o tome. Bili smo jos uvek klinci i ni iz daleka nismo kapirali u cemu je problem. Posle smo culi da su svi studenti hteli da se okupe na jednom mestu, da ih je milicija presrela kad su isli iz studentskog grada prema centru i da je bilo krvi do kolena! Niko to nije video na televiziji, cuo na radiju ili procitao u novinama, ali su glasine kolale po gradu. Ne znam da li je bas toliko krvi bilo kao sto se pricalo i zasto, ali da je bilo - bilo je! Da je bilo tuce - bilo je! Pricao nam je student koji je bio podstanar kod Djurine komsinice. Kaze da ih je milicija krvnicki pretukla. Pricalo se da se gradonacelnik iznervirao sto su mu polupali vatrogasni auto pa je naredio miliciji da predje na makljanje. A jedva je po varosi uzickao lovu da ga kupi. Kod kuce su nas upozoravali da se slucajno ne smucamo po gradu i ne izvucemo deblji kraj. Za svaki slucaj su nas pregledavali da nemamo neku modricu od pendreka na sebi. Folirali smo da nemamo pojma sta se u gradu dogadja. Haos je trajao nekoliko dana. Onda se pojavio Tito na televiziji i rekao da je sve u redu, da su neke snage nesto pokusale ali da nema sanse i da sad vise nema razloga za zabrinutost i tako to... Narod je odahnuo. E sad, ako je sve u redu - razmisljali smo i laicki beskonacno raspredali na cosku, - zasto su se onoliki studenti bunili, zasto su ih tukli, zasto krv, zasto mrtvi? Nesto tu nije bilo jasno. Ali, Titu su svi oko nas verovali i govorili: "Hvala Bogu da je neko presekao stvar i da je haos prestao! Ne moze kuca bez domacina! Mora da se zna ko je ko! Ne znaju oni za gore, inace se ne bi bunili..." - komentarisali su ljudi i zadovoljno se vracali svakodnevnoj kolotecini presrecni sto je neko drugi resio probleme za njih. Istina, nismo znali za gore, ali isto tako nismo znali ni za bolje. Ni mi klinci gimnazijalci a ni malo iskusniji studenti. Sve u svemu, to je bila neka luda godina. Ceo svet je poludeo. U Parizu su se studenti jos zesce bunili i tukli sa policijom. Jos manje mi je bilo jasno sta se tamo desava. Zasto se oni bune kad nemaju socijalizam kao mi? Ili su oni mozda trazili socijalizam koji nisu imali? A gledao sam svaki dan na televiziji da se zestoko i nemilosrdno tuku. Za razliku od ovih nasih demonstracija koje smo samo uzivo mogli da vidimo, ali zato na televiziji ni slucajno. "Kanda traze preko 'leba pogace. Nemaju oni pojma!" - gundjao je deda. Malo mi je bilo jasnije sta se desava u Americi. I tamo su poludeli. Ali, oni su imali rat sa Vijetnamom i niko nije hteo da ide ko zna koliko hiljada kilometara daleko u neku dzungletinu i nedodjiju da gine u nekoj levoj zemlji i da ga grizu zmijurine ko zna zbog cega i za koga. Bunili su se i to mi je bilo shvatljivo. Nudili su cvece umesto puske i to mi se svidelo. Skot Mek Kenzi je pevao o San Francisku i lepo je zvucalo. I mi smo to svirali dok smo bili zajedno i svima se dopadalo. Cak je i Golub zbario neku zensku na tu pesmu i kosulju na cvetice. E sad da li je sa njom nesto i uradio - to ne bih znao. I u Cehoslovackoj se nesto desavalo. Kao - pokusali da zeznu socijalizam pa dosli Rusi i zaveli red. Samo, tamo nije bilo zezanja! Dosli su tenkovima pomognuti svojim usrdno spremnim saveznicima koji su godinama po pamet i razum uredno picili u Moskvu. Gledali smo i to na nasoj televiziji. Narod place i protestvuje a tenkovi gamizu i ricu ulicama Praga. Nesrecni Jan Palah se u ocajanju spalio ali ni to nije pomoglo. Bilo mi je zao zbog moje Cehinje sa mora. Ko zna sta je sada sa njom? Napisao sam joj pismo i nestrpljivo cekao odgovor. Ko zna da li ce ga uopste dobiti? Isli smo sa skolom na demonstracije protiv okupacije. Ovoga puta su i radnici masovno izasli iz fabrika. Valjda su im rekli da tako treba. Drugim recima - direktiva. A njima je sigurno lakse da vicu po zadatku nego da turpijaju i jos da budu placeni za to. Nista ih ne kosta. Cak su se i cinovnici mastiljari od kojih vecina mirise na burek i vinjak sakriven po registratorima u policama pojavili iz kojekakvih kancelarija, ali nista nije pomoglo. Cabar. Posle su se radnici i mastiljari razbezali kucama a i mi sa njima dok su Rusi i njihovi pajtosi ostali u Cehoslovackoj, ne dajuci ni pet para na to sto smo se mi bunili. Davali smo dobrovoljne priloge po skolama jer su i kod nas bili neki logori za izbeglice. Za one sto nisu hteli da se vrate u Cehoslovacku. Ne znam da li je to nesto i nekome pomoglo. Godinama posle toga ih nije bilo kod nas. Rusi ih nisu pustali, jer kako ko izadje vise se tamo ne vraca. Nije valjda lud da se vrati? Uopste, svasta smo videli na nasoj televiziji. Svaki dan smo imali storije koje smo ocima gutali iz Vijetnama, Libana i Bliskog Istoka, gde se pucalo i ginulo na sve strane. Znali smo i ucili da su siroti crnci u Africi potlaceni kolonistima i obespravljeni bezobzirnim kapitalistima u Americi, culi smo za Patrisa Lumumbu, Combea i kako mu je ovaj dosao glave, govorili su nam o aparthejdu u Juznoj Africi sa kojom zbog toga nismo imali diplomatske odnose, Mendeli u zatvoru, gledali smo reportaze o nasoj pomoci oslobodilackim pokretima Alziru koji se bori za slobodu i raznim drugim zemljama... Sve smo znali sta se desavalo u svetu i bili odlicno informisani. Samo nismo znali sta nam se kod kuce desava! Saznali smo i videli i to zahvaljujuci nasoj televiziji, ali posle mnogo godina. Tada je vec bilo mnogo kasno i nije vise bilo spasa.