Vrlo zanimljivo pitanje.
Ja sam van zemlje (kako god da se zove) nepune 3 godine. Zavrsavam master
i glava mi je puna svega i svacega. Zato sam se iznenadila kad sam
sanjala svoje kolege sa fakulteta u dedinoj "velikoj"sobi, sto bi se
reklo salonu, sa namestajem iz pocetka 60-tih godina. Bila je neka zurka,
svi su ljudi bili odavde, ali ja sam znala da sam tamo (kuca je srusena
73 i od tada deda zivi u savremenoj kuci, ona je bila stara nemacka
banatska kuca), miris kuce je bio tu, i saznanje da nema problema da svi
se smestimo na spavanje poprecke, po cetvoro na krevetu (nikakve
seksualne aluzije, samo saznanje o normalnosti tako necega jer nam se
mozda desilo da kad nam dodju gosti tako spavamo... pitaj boja u cemu je
caka).
Odkad sam odrasla osoba, imam i decu, nijedanput nisam sanjala svoju
kucu, stan, prebivaliste, uvek je sve smesteno kod mog dede ili kod mojih
roditelja u stanu u kome smo ziveli do moje 19 godine. Kad sanjam
sopstvenu decu sve se iznenadjujem, znam da su moji ali kao da mi ne
pripadaju, kao da su mi drugari iz detinjstva.
Ne mislim da se bilo sta promenilo u mojim snovima odkad smo ovde. Jedino
sto sam pocela i da ljude odavde smestam u kucu mog dede.
Sanjam rat, drugi svetski, iz ratnih filmova koje smo gledali kao mali.
One partizanske price, Mirko i Slavko & comp.
Ne znam sta sve to znaci za psihoanalizu i ostale stvari, moje detinjstvo
je bilo divno lepo i bezbrizno u banatskoj ravnici, i verovatno zbog toga
sanjam tu sigurnost i to verovatno vidim kao svoje korene, kao svoju
unutrasnju kucu. Sve ostalo je samo nadgradnja. A ako bih htela da
analiziram onako laicki cinjenica da su mi pajtosi sa fakulteta u kuci
mog dede je samo pokazatelj mere u kojoj ih prihvatam kao deo moje realnosti.
Pozdrav svima, nadam se da ce jos neko odgovoriti, da ne ispadne (kao
uvek) da su samo zenske sentimentalne, nostalgicne i snovite.:-)
pozdrav,
Mirjana