Instaled on January 29th 1997;
U kafani sam "provalio" i finese kadrovske kombinatorike u politici. Ako Peru ne pozovu na paprikas kod mene, on mora ozbiljno da razmislja. Ako izostane jos jedan poziv vec moze da prazni fioke u kancelariji
Pise: Djordje Randelj
Ono sto su bili Karl Benc i Henri Ford u automobilskoj industriji, ono sto predstavljaju Bata u obuvanju ili Dior u odevanju, ono sto znaci Bili Gejts u "Majkrosoftu" ili ono sto simbolizuje Akio Morita u elektronici, sve to u vojvodjanskoj kafanskoj duhovnoj arhitekturi oznacava Djordje Stanisavljev. U Novom Sadu u celoj Backoj pod tim imenom ga niko ne zna, pa cemo samo reci - Bata Pezo.
Ako Bata Pezo preuredi dvorac u Celarevu, onda je to prvi bircuz u SAP Vojvodini. I zna se da ce tu dolaziti svi, od Broza i Kardelja do Crnjanskog i Randelja. Ako restoran otvori na bulevaru kod "Kokre", tu ce se najbolje jesti i piti, pevati i svirati, tugovati i dugovati. Ako se preseli na Futoski put, onda ce Novosadjani znati da je tamo najekskluzivniji restoran u gradu. Bata Pezo je uvek sa pet zvezdica.
Sa Batom se moze sve, jedino se ne moze napraviti razgovor za novine. To pokusavam vec dvadeset godina i od tog uvek ispadne Batin monolog. Pa tako i sad:
- Svaki grad ima svoj miris, ukus, boju i duh, koji se najbolje registruje u kafani. Gradovi se najvise i razlikuju po kafanama, daleko vise nego po industriji. Tipican primer su Backa Palanka ili Deronje, selo koje je mnogo poznatije po Ciganima nego po uspesnim paorima. Pa i Novi Sad su vise proslavili tamburasi nego umni ljudi.
Kafana je, dakle, lakmus-papir svakog grada, sa licem i tri nalicja. Kafanski zivot nikad nije bio puko ubijanje vremena i mi "padobrancima" uvek skrecemo paznju: ako nemaju sta da rade, neka to ne rade u kafani, koja je, zna se, mesto za ozbiljne razgovore.
Kafana je kao svaka demokratska institucija davala svima ravnopravne sanse da steknu status "predsednika" ili "sekretara komiteta". Tako sam najstudiozniju viziju novosadske kulturne politike cuo od jednog berberina, koji je dok su tekle pripreme za izgradnju studentskog grada predlagao da se on podigne u Sremskim Karlovcima, do kojih bi studente vozila uspinjaca. Proslo je dve decenije dok akademcima nije pao na pamet projekat "Srpskog Hajdelberga".
E, gde bi nam bio kraj da smo slusali berbere!
Temeljni ljudi koji su dolazili u Novi Sad cesto su o mom gradu znali vise nego ja koji sam ceo vek ovde proveo. Pa kad se desio skandal sa "Golubnjacom" oni nisu osudjivali jednog coveka, nego ceo grad koji je dozvolio takvu bruku. Obracali su se gradu kao zivom stvoru koji je nekad imao, pa izgubio dusu.
Najcesce su nam dolazili gosti iz Beograda, bez obzira na Ustav iz '74. ili odluke partijskih kongresa. I svima je glavni zgoditak bio da svirate kod Paje ili Bate Pezoa. Tako sam hiljadu devetsto i neke imao cast da mi gost bude Ivo Andric. Na rucak su ga doveli Mladen Leskovac i Bosko Petrovic. Umesto dobrodoslice ispricao sam mu kako mi je od detinjstva ostao u losoj uspomeni, jer sam o njemu pisao domaci zadatak i dobio - jedinicu. Nije mi to, naravno, uzeo za zlo.
Milosa Crnjanskog, jos jednog dragog gosta u mojoj kafani, cesto prikazuju kao namcora. A u stvari zivot je prema njemu bio surovo namcorast.
Mada su u kafani svi jednaki, pazljiviji posmatrac ce brzo uociti jasno izrazenu hijerarhiju. Ni meni s pocetka nije bilo lako da udjem u ta akademska drustva. Morao sam i da trcim po cigare, a onda sam - rec po rec - stigao i do privilegije da izgovorim celu recenicu. Kafanski dijalozi su se, medjutim, prekidali kad bi dosao i seo gospodin Borislav Mihajlovic Mihiz. Niko nije imao hrabrosti da mu upadne u rec, ili, ne daj Boze, njemu oponira. Tu je negde i nastala izreka da o svakom pitanju postoje dva misljenja: jedno je Mihizovo, a drugo je pogresno.
U kafani sam "provalio" i finese kadrovske kombinatorike u politici. A ako izostane jos jedan poziv, Pera vec moze polako da prazni fioke u kancelariji. Paprikas je bio najbolji kadrovski lakmus.
No, najvece "cudo" s kojim sam proveo dobar deo zivota bio je Mika Antic. Da bi se ocenio njegov "lik i delo" trebalo bi sastaviti konzilijum knjizevnih, likovnih, muzickih i birtaskih kriticara, verovatno jos i sociologa, lekara i svestenika (kao lekara za dusu). Jednom sam u kafani zalepio parolu "Pice nikom nije dobro donelo". A Mika je, onako sarmantno mucajuci, trazio olovku i dopisa"... Ali ni odnelo."
Petkom, kad mu je izlazila redovna kolumna u "Dnevniku" ("Obicno petkom"), u mojoj kafani je bilo ritualno citanje njegovog teksta. Na svako odusevljavanje pesnikovim tekstom Mika je redovno reagovao: "Je l' burazeru, imas dva soma na zajam?"
Sve bi nas "ocarinio", ali je kompjuterski pamtio od koga je uzeo pare i redovno vracao dugove kad dobije honorar. Obicno sredom, kad se kod mene okupljalo udruzenje Mikinih poverilaca.
Poslednjih godina Novi Sad je mnogo izgubio od svoje fizionomije, zbog gomilanja pridoslica, mesanja, spajanja - nespojivih mentaliteta. Upoznao sam mnoge zlatne ljude medju tim pridoslicama, nesrecnicima, koji se jednostavno nisu "primili" u Novom Sadu.
Sto ne zavisi toliko od grada, koliko od njih. Mi ovde trenutno zivimo u stanju dunsta (kompota) koji nije odstojao. A zna se da dunst mora da odstoji, kao i svako (drugo) dobro pice.
Jedini koji su preziveli sve lomove su: svestenici, ucitelji i birtasi. Sve ostalo ne vredi nista. Imali smo ozbiljan narod i ozbiljnu drzavu dok smo imali temeljne svestenike, ucitelje i birtase. Otkad su se namnozili kojekakvi "akademci" i "intelektualci" ne valja nam ni drzava ni kafana. Pa, to znaci ziveti u vremenu u kojem "pametni cute, budale govore, a fukara otima." (Ivo Andric)
Instaled on January 29th 1997;