zivim u Austriji i ovde studiram, drzavljanin sam SRJ, bar na papiru,
aon moze mnogo toga da podnese, zar ne ?
Zelim da na neki nacin citaocima u zemlji prenesem neke utiske o
odnosima nasih drzavnih organa prema nama "strancima".
Ako putujete iz Austrije, ili bilo koje druge evropske zemlje u
Jugoslaviju morate proci kroz MAdjarsku, gde ce vas "ljubazni" madjarski
carinici i policajci olaksati za nekoliko desetina maraka. Ako ste
pomislili da je to kraj grdno se varate: predstoji vam prava pljacka na
granicnom prelazu sa "nasom" zemljom i " nasim" carinicima, a kasnije sa
mnogobrojnim patrolama saobracajne i druge policije, na naplatnim
rampama i u organima uprave.
Krenimo redom:
Na samom granicnom prelazu su jedini korektni policajci. Carinik ce vas
pitati imate li sta da prijavite i usput napomenuti da on nije "papan,
slep, glup itd.". Naravno, svi mi zelimo da unesemo robu bez carine i
necemo prijaviti sve ono sto imamo, ali kada nam godpoda carinici
naplacuju carinu na kilo ili dva banana, na rezervnu unutrasnju gumu ili
trazi upisivanje garderobe, licne, u pasos onda to prevazilazi svaku
meru, da ne govorimo o neizdavanju priznanica i potvrda za naplacenu
carinu.
Sledi placanje putarine:
Mi se tretiramo kao stranci pri voznji nasim hipermodernim
auto-putevima, trans-jugoslovenskim i pan-evropskim magistralama, ´na
kojima je podvig ne pronaci rupu ili omanji krater. Uostalom gde bi
mogli besplatno da se obucavate vestinama izbegavanja rupa i gde bi
bolje testirali mogucnosti svog automobila? Mogli bi to da posmatramo
kao jedinstveni trening za Rallye Paris-Dakkar. Sledi, veoma ucestalo,
"prekoracenje brzine" i kazne, a ako se vec bunite i insistirate na tome
da niste vozili bas tako brzo moze i par limenki Coca-Cole ili koja
kutija Marlboro-a.
Nekako ste dosli kuci i zelite da pribavite novu putnu ispravu.
Surprise!! Niko vam je nece izdati- zivite u inostranstvu. Tja, peh!
Da li smo gradjani iste zemlje kao i oni koji u Jugoslaviji zive ili
nesto drugo. Nase stalno mesto boravka je u SRJ, zasto ne mozemo dobiti
pasos u svojoj zemlji? Mozda je tajna u ceni? U Becu cete novu putnu
ispravu dobiti posle mesec dana cekanja i petostruku skuplju no u
zemllji.
Pomiricete se sa time da morate izdati vise para i spremate se natrag,
ali pre toga platite izlaz- sada ste gradjanin sa stalnim mestom boravka
na teritoriji SRJ.
Ponovo u "privremenom" mestu boravka odlazite u Ambasadu svoje zemlje i
zelite dobiti novi pasos: Veoma ljubazni portir ispred zgrade Ambasade,
sa cije fasade vise hartije privezane koncem, ce vam nezamenljivim
bosanskim naglaskom reci da danas ne mozete dobiti pasos vec samo broj
kojim cete se javiti za mesec dana. U tom trenutku nailazi i ambasador
koji se nekako progura kroz vrata novog mercedesa i sasvim hladno,
pomalo iznervirano prodje kroz gradjane zemlje koju predstavlja, a da ih
ni jednog pogleda nije udostojio. Sta cete mozda je bio ljut na nas sto
smo njemu, onako stasitom i okruglom otezali ulaz u radne prostorije.
Ostaje mi da cekam i nadam se, kao i svi mi, da ce jednog dana biti
bolje.
Goran Mitulovic