Ovo je moj nesto slobodniji prevod tog clanka:
Vozeci svoj zuti taksi mracnim ulicama Menhetna, neubedljivi junak filma
"Teorija zavere" opsednuto mrmlja o cudnim zaverama I perfidnim
mahinacijama:
"Svi ocevi dobitnika Nobelove nagrade su uhvaceni I doslovno prinudjeni
pistoljima da daju uzorke semena u malim bocama koje su sada pohranjene
ispod Rokfelerovog centra. Jeste li nekad razmisljali o ovom miliciskim
grupama? Oni kazu da brane zemlju od trupa Ujedinjenih Nacija. Moja
teorija je da su oni trupe Ujedinjenih Nacija - kad dodje vreme oni ce
preuzeti kontrolu i sve nas pobiti…. Ceo Vijetnamski rat je vodjen zbog
opklade koju je Hauard Hjuz izgubio protiv Aristotela."
Ovo su misli Dzerija Flecera, koga igra Mel Gibson. Na prvi pogled on
izgleda kao uslovno otpusten mentalni pacijent, koji je ukrao taksi.
Grceci se, praveci grimase, bacajuci poglede preko ramena, Gibson igra
Dzerija kao nekog nenormalnog, nekog koji je zaboravio da uzme lek.
Dzeri brani sebe od vladinih trovaca, tako sto cuva hranu i kafu u
zakljucanim kontejnerima sa specijalnom kombinacijom za otvaranje. On je
klovn, drugim recima, i dobar deo vremena zasmejava publiku. Samo
ponekad, kad se za trenutak smiri, mi se pitamo, sta je to toliko smesno
u vezi paranoje, i kakav je ovo groteskni film u kome Dzeri zivi.
To je sto Holivud u leto zove drama, to jest, jos veca gomila ubijenih,
uz mnogo buke, dok junak i junakinja cekaju da pocnu da se ljube. U
isto vreme, ovo je prekretnica u opisivanju mentalne bolesti.
Pocinjemo to da razumemo kad se pokaze koliko je Dzeri stvarno mentalno
zdrav. On vesto izbegava cetu federalnih agenata, cak i kad silaze
konopcima iz crnih helikoptera sa neba iznad Njujorka. Na kraju,
publika i Dzulija Roberts (ona je pravnik u javnom tuzilastvu) otkrivaju
da on ustvari nije lud, mada je poremecen posto su vladini psihijatri
pokusali da ga preobrate u atentatora tipa "Mandzurijskog kandidata".
Pre kraja filma Dzeri ce se oporaviti i dokazati tacnost svojih
najbezumnijih teorija. Jos jednom ce perfidne tajne Vasingtona biti
otkrivene.
Postoji nesto uznemirujuce u vezi ovakvog vidjenja mentalne bolesti. U
pojedincu paranoja proizvodi u najboljem slucaju blagu depresiju, u
najgorem, histerican bes. Ona je gurnula Ernesta Hemingveja u
samoubistvo. Kada se podigne na nivo drzavne politike, ona moze da
izazove teror u celom svetu. To je bilo sredstvo nacista, koje je
postalo "njihova polu-sluzbena ideologija, cak religija", kao sto Erik
Santner pise u svojoj novoj knjizi o paranoji "Moja privatna Nemacka".
Hitler je mogao da uzme vlast samo sa sledbenicima koji, kao i Dzeri,
veruju da svetom vladaju opake zavere.
Kao skup film, "Teorija zavere" pokazuje da paranoja, gubeci vezu sa
ovim nesrecnim istorijskim asocijacijama, postaje sve respektabilnija.
Ona je u procesu socijalne emancipacije, pretvarajuci se od ocigledne
bolesti u legitimno (iako ekstremno) misljenje. A zasto ne? Ako zivimo,
kao sto mnogi misle, u Zlatnom dobu teorija zavere, sto ne bi i Holivud
regrutovao junake iz paranoidne zajednice (kao sto cemo ih verovatno
uskoro zvati).
U 1964. Sterling Hajden je igrao paranoida u Dr. Strangelove, cije je
ludilo izazvalo Treci svetski rat. U 1975. Robert Redford je ugrao
postenog vladinog sluzbenika u "Tri dana Kondora", koga su progonili zli
iz Vasingtona, slicni onima od kojih se plasi Dzeri Flecer. Ali Redford
je ostao normalan. U 1991. film JFK je uveo novu ideju: direktor kao
paranoid, i Oliver Stone napravili su neodgovornu zbrku ludih teorija o
ubistvu Kenedija. Pre cetiri godine, serija X-Files na TV uvela je novi
stil, paranormalna paranoja, u kojoj vladini sluzbenici kuju planove sa
vretenastim malim ljudima iz vasione.
Nedavno sam pregledao stare brojeve magazina "Paranoja" koji se izdaje u
Roud Ailandu. Ovo nije magazin za naucnike koji zele da studiraju
paranoju. On se stampa za ljude koji sebe smatraju paranoidima. Tamo
pisu da je Aristotel Onazis kidnapovao Hauarda Hjuza, da je Zaklina
Onazis glavni cenzor u izdavastvu (on zabranjuje svaku knjigu koja bi
otkrila nacionalnu zaveru), da je Njut Gingric tajni liberal, da je
Drustvo mrtvackih glava u Yale povezano sa Novim svetskim poretkom, da
je istraga povodom UFO otmica neverovatno primitivana. "Zasto je
skupljanje podataka tako primitivno? Nista se nije promenilo odkako su
Beti I Barni Hil oteti 1961. godine."
Ovakve besmislice se sire kad drzava krije svoje aktivnosti, ili kad
laze. Sto je vise drzavnih tajni, to je vise komplikovanih teorija.
Nedavno su konspirativni adikti dobili novo ohrabrenje od svog najboljeg
prijatelja, americke vlade. CIA je objavila da je vojni establisment
decenijama, pocev od pedesetih, lagao o neidentifikovanim letecim
objektima (UFO). Ratno vazduhoplovstvo je razvijalo spijunske avione
koji su leteli dvaput vise isnad komercijalnih aviona. Kad su gradjani
i piloti poceli da ih primecuju, Ratno vazduhoplovstvo je lansiralo
pricu o ledenim kristalima i temperaturnim inverzijama. To nije
upalilo. Danas vise od polovine Amerikanaca veruje da leteci tanjii
postoje (Rusi, uzgred budi receno, nisu bili prevareni, kao sto se to
kasnije pokazalo).
Ovakve vesti iz CIA doprinose da paranoja postane respektabilna. Niko
se nije sokirao kad je licno Gibson pomenuo da on, kao glumac, ne
karakter, veruje u neke od ovih teorija. "Postoji tajna grupa koja
deluje negde, koja drzi tajne neotkrivene, stvari kao Votergejt, Rosvel,
Iran-Kontra, pad aviona TWA". Ova recenica je perfektan primer
besmislica iz teorija zavere. Pre nego sto je zavrsio, Gibson je ucinio
za teorije zavere ono sto je Sirli Maklein ucinila za reinkarnaciju.
Preveo,
Zivomir Masic
Toronto Kanada