Krivice za dela o kojima se govori u ovom intervju-u su ucinjena pre
vise od 50 godina. To je prilicno komforna distanca da se o tome prica,
ne samo zbog objektivnosti, vec i zbog cinjenice da su mnogi na koje se
ova krivice odnose verovatno pokojni. Kada se broj nevinih toliko poveca
da nema opasnosti da se krivi pobune, i kad je drustvo dovoljno jako da
pokrene ove teme, onda se cela prica moze prepustiti intelektualcima u
njihovim kabinetima i njihovim motivima. Ako je potreban period od 50
godina, izmedju pocinjene krivice i njene intelektualne analize, bojim
se da je to suvise dugo za nas, jer mi za to vreme vec zapocnemo novi
rat ili dva. Tu se mi razlikujemo od Evrope. Nasa proizvodnja zlocina
nadmasuje proizvodnju njihovih analiza, pa izgleda zato moramo da
uvozimo stranu radnu snagu.
Rekao bih da je istorija vrlo siramasna primerima priznate krivice. Ja
ovde priznajem moje potpuno neznanje po ovoj temi. Neznam ni za jedan
takav slucaj, iako mi je poznato da su vodjeni bezbrojni ratovi i
pocinjeni isto tako bezbrojni masovni zlocini. Ipak istorija govori samo
o pobedama i porazima, a pocinjeni zlocini se nekako tu podrazumevaju
ali nisu vredni paznje.
Da ne budem nepravedan, ovde treba da pomenem da se nedavno kanadska
vlada izvinila svojim gradjanima japanskog porekla, koji su bili
internirani za vreme Drugog svetskog rata. Dakle, izvinila se. Nije
priznala krivicu, niti je ponudila kompenzaciju za konfiskovanu imovinu.
Koliko sam cuo, slicna izvinjenja su ponudjena i u jos nekim zemljama,
ali dve cinjenice stoje: To se desava posle vise od 50 godina od
nepravde pocinjene ovim ljudima, i nema priznavanja krivice.
Ocigledno je da se politicari i intelektualci po pitanju priznanja
krivice ne slazu. i ja mislim da za to ima vrlo dobar razlog, a taj
razlog, po mom misljenju, vise opravdava stav politicara nego
intelektualaca. Da ovde odmah i jasno kazem da se intervju ne odnosi na
slucajeve pojedinacnih krivica sudjenih u Nirnbergu, pa prema tome ne
treba mnogo ni da pricamo o slucajevima pojedinacnih krivica koji treba
da se sude u Hagu. Ja nemam tu nikakvu dilemu, ovim ljudima treba da se
sudi u Hagu i to sto pre, to bolje za narod. Intervju se odnosi na one
kojima nije sudjeno i na ostatak stanovnistva koji je voljno ili
nevoljno ucestvovao u zlocinima, ili je ziveo medju zlocinima,
zlocincima i zrtvama. Dakle, odnosi se na jednu naciju. A tu
priznavanje krivice postaje mnogo skakljivija tema. Koje krivice, i cije
krivice?
Da navedem sada vec za mnoge neinteresantan primer navodne krivice
Hrvata za oko 700.000 srpskih zrtava za vreme Drugog svetskog naseg
rata. Cifra od 700.000 bila je sluzbeno prihvacena i usla u skolske
udzbenike. Svaka sumnja u tu cifru je bila nepatriotska ako ne i
neprijateljska. Bilo je i govora da bi cifra bila jos veca, sigurno
preko milion, da smo nastavili da kopamo. Sada se zna da je cifra
naduvavana. Po svedocenju samo autora analize, on je govorio o
demografskom gubitku, koji otprilike kaze, ako si ubio majku onda si
ubio i dva nerodjena ili nezaceta deteta. Demografski gubitak su
verovatno bili i oni koji su se preselili u Vojvodinu. Ako bi se ovako
racunao broj jevrejskih zrtava, cifra bi verovatno dosegla 30 miliona,
vise nego sto je Jevreja bilo. Sireci bratstvo i jedinstvo mi smo bili
jako zlocesti jedni prema drugima. Nema sumnje da krivicu treba
priznati. Ali, da li treba priznati ovako formulisane krivice? Ne
verujem.
Suprotno tvrdjnjama nekih istoricara, nacija nije bice koje moze da
uradi nesto dobro ili lose, pa ne moze da bude ni krivo. To je samo
njihova stilska figura koja nema mnogo veze sa naukom. To je propaganda.
Ne postoji nacionalna krivica. Ne postoji ni kolektivna krivica. Postoje
samo necasni ljudi koji su ucinili nesto lose i zele da se sakriju u
masu, podmecuci svoje zlocine naciji.
Da ne izgleda da sam samo iskoristio naslov clanka a da ono sto pisem
nema nikakve veze sa njim, dozvolite mi da ponudim moj komentar samo na
prvi odgovor profesorke Svan koji pocinje sa "- Cinjenice iz proslog
svetskog rata imaju bitan uticaj na psihu Nemaca i na njihovo politicko
drzanje. …Njihov svet osecanja je veoma ostecen, hladan. Postoji zaista
prava fiksacija oficijelnim pravilima, cak i kada je u pitanju
saobracaj, prijava stanova i slicno..... " Bez zelje da budem pakostan,
ja iskreno mislim da su ove osobine o kojim profesorka govori bile
tipicne za Nemce i pre Drugog, i pre Prvog svetskog rata. Postoji
prilicno rasireno verovanje da je ovo karakteristika nemacke nacije.
Medju ruskim revolucionarima postojalo je uverenje da ako posaljes Nemca
da ode na peron i digne voz u vazduh, on ce prvo otici na salter da kupi
kartu. Ako je to tacno, za to ipak ne treba kriviti naciste. A sumnjam i
da se Nemci zbog toga osecaju krivim.
Zivomir Masic
Toronto Kanada