Esej daje ubedljiv portret i detaljnu anatomiju morala nacionalista.
Orvel analizira nacionalizam medju engleskom inteligencijom za vreme i
posle Drugog svetskog rata. U eseju, izmedju ostalih mogu da se nadju
Orvelovi odgovori na sledeca interesantna pitanja:
1. Zbog cega nacionalisti nisu patrioti.
2. Zbog cega nacionalisti nikad nista ne mogu da predvide, cak ni
proslost koju stalno ispravljaju. Zbog cega zive u fantazijama.
3. Zbog cega nacionalisti besramno lazu kad govore o svojoj naciji ili
kad ruze protivnicku.
4. Zbog cega se veliki planovi nacionalista stalno kvare necijim
zaverama i izdajama, ili neslogom naroda.
5. Zbog cega je uspon nacionalizma u isto vreme poraz patriotizma i
vere. (Jeste li primetili nedavnu izjavu jednog crkvenog
velikodostojnika koji se zalio da se srpski narod probudio nacionalno
ali ne i duhovno?)
6. Zbog cega je odbrana od nacionalizma pitanje licne mentalne i moralne
higijene.
Evo tog eseja sa manjim skracenjima i u mom skromnom prevodu:
================================================================
Pod "nacionalizmom" podrazumevam pre svega stanje svesti koje
predpostavlja da se ljudska bica mogu klasifikovati kao insekti i da se
citavi blokovi od miliona ili desetine miliona ljudi mogu sa sigurnoscu
oznaciti kao "dobri" ili "losi". Drugo - a sto je mnogo vaznije -
mislim na stanje koje se identifikuje sa jednom nacijom ili nekom drugom
jedinicom, postavljajuci je iznad dobra i zla, i ne priznajuci nu jednu
drugu duznost osim one koja sluzi unapredjenju njenih interesa.
Nacionalizam ne treba mesati sa patriotizmom. Obicno se obe ove reci
koriste tako nejasno da bi svaka definicija sigurno bila osporena, ali
se razlika izmedju njih mora istaci, jer se one odnose na dve razlicite,
cak suprotne ideje. Pod "patriotizmom" podrazumevam privrzenost
odredjenom mestu i odredjenom nacinu zivota, za koje neko veruje da su
najbolji na svetu, ali nema zelju da ih nameta drugima. Patriotizam je
po svojoj prirodi defanzivan, u militaristickom i u kulturnom smislu. S
druge strane, nacionalizam se ne moze odvojiti od zudnje za vlascu.
Stalni cilj svakog nacionaliste jeste da obezbedi vise vlasti i ugleda,
ne za sebe, vec za naciju ili jedinicu u kojoj je odlucio da utopi svoju
individualnost.
Dok se odnosi samo na zloglasnije i poznatije nacionalisticke pokrete u
Nemackoj, Japanu i drugim zemljama, sve je ovo ocigledno. Suoceni sa
pojavom kao sto je nacizam, koju mozemo da posmatramo sa strane, skoro
svi bismo o tome rekli iste stvari. Ali ovde moram da ponovim sto sam
rekao i ranije, da rec "nacionalizam" koristim zbog nedostatka bolje.
Nacionalizam, u sirem smislu, kako ja koristim tu rec, ukljucuje i takve
pokrete i tendencije kao sto su komunizam, politicki katolicizam,
cionizam, antisemitizam, trockizam i pacifizam. Ne mora nuzno da
podrazumeva lojalnost jednoj vladi ili zemlji, jos manje svojoj
sopstvenoj zemlji, i cak nije osobito nuzno da jedinica na koju se
odnosi stvarno postoji. U ociglednim primerima jevrejstva, islama,
hriscanstva, proletarijata ili bele rase, sve su one objekti strasnog
nacionalistickog osecanja, ali njihovo postojanje moze ozbiljno da se
dovede u pitanje, jer ni jedna nema definicuju koja je univerzalno
prihvacena.
Isto tako je vredno ponovo istaci da nacionalisticka osecanja mogu da
budu potpuno negativna. Postoje, na primer, trockisti koji su postali
prosto neprijatelji Sovjetskog Saveza, a da pritom nisu formirali
odgovarajucu lojalnost prema nekoj drugoj jedinici. Kad se shvati
znacaj ovog sto sam rekao, onda priroda onoga sto ja podrazumevam pod
nacionalizmom postaje mnogo jasnija. Nacionalist je onaj koji misli
samo, ili uglavnom, na konkurentski prestiz. On moze da bude pozitivni
ili negativni nacionalist, to jest, on moze da koristi svoju mentalnu
energiju da podrzava ili ruzi - ali, u svakom slucaju, njegove misli se
uvek vrate pobedama, porazima, triumfima i ponizenjima. On vidi
istoriju, pogotovo savremenu istoriju, kao vecito uzdizanje i padanje
velikih mocnih jedinica, a sve sto se dogodi lici mu na dokaz da njegova
strana pobedjuje, a neki omrazeni rival propada. Najzad, vazno je ne
pomesati nacionalizam sa obicnim slavljenjem uspeha. Nacionalist se ne
drzi principa obicnog prilazenja najjacoj strani. Naprotiv, posto je
odabrao stranu, on uverava sebe da je ona najjaca, i u stanju je da
ostane u tom uverenju cak i kada su cinjenice neoborivo protiv njega.
Nacionalizam je glad za vlascu razvodnjena samoobmanom. Svaki
nacionalist je sposoban za najbestidnije nepostenje, ali, posto je
uveren da sluzi necemu sto je znacajnije od njega - on je nepokolebljivo
siguran da je u pravu.
Posto sam dao ovu dugu definiciju, mislim da cete se sloziti da je
stanje svesti o kome govorim siroko rasprostranjeno u engleskoj
inteligenciji, i rasprostranjenije u njoj nego u obicnom narodu. Za one
koji se intenzivno bave sadasnjom politikom, neke teme su toliko
zagadjene pitanjima prestiza, da im je istinski racionalan pristup
gotovo nemoguc. Od stotine primera koje mozete razmatrati, uzmite ovo
pitanje: koji je od tri velika saveznika, SSSR, Britanija, ili SAD
najvise doprineo porazu Nemacke? Teoretski, bilo bi moguce da se na ovo
pitanje da razuman, cak uverljiv odgovor. U praksi, medjutim, potrebne
racunice se ne mogu izvesti, jer svako ko zamara svoju glavu ovim
pitanjem ce ga neizbezno videti kao pitanje konkurentnog prestiza. Zato
ce on poceti tako sto ce unapred da se odluci za Sovjetski Savez,
Britaniju, ili SAD, a tek onda ce da trazi argumente koji naizgled
podupiru ovaj izbor. A postoji niz slicnih pitanja na koje mozete
dobiti posten odgovor samo od nekoga ko je nezainteresovan u citavoj
stvari, i cije je misljenje o tome verovatno i onako bezvredno. Otuda
delimicno i dolaze velike greske naseg vremena u politickim i vojnim
predvidjanjima. Interesantno je primetiti da od tolikih "strucnjaka" iz
svih skola, nijedan jedini nije bio u stanju da predvidi tako verovatan
dogadjaj kao sto je bio sovjetsko-nemacki pakt 1939. godine. Kad se
pronela vest o paktu, davana su do besmisla razlicita objasnjenja, a
nova predvidjanja su se gotovo odmah pokazala kao netacna, jer su bila
zasnovana skoro u svakom slucaju, ne na verovatnoci, nego na zelji da se
SSSR prikaze kao dobar ili los, mocan ili slab. Politicki ili vojni
komentatori mogu, kao i astrolozi, da prezive gotovo svaku gresku, jer
njihovi odani sledbenici i ne traze od njih analizu cinjenica, nego
stimulaciju nacionalisticke lojalnosti. A estetske ocene, narocito
literalne, cesto su korumpirane na isti nacin kao i politicke. Bilo bi
tesko za nekog indijskog nacionalistu da uziva u citanju Kiplinga, ili
za konzervativca da shvati vrednosti Majakovskog. Uvek postoji
iskusenje da se tvrdi da je svaka knjiga, sa cijom se tendencijom neko
ne slaze, losa knjiga sa literarne tacke gledista. Ljudi sa jakim
nacinalistickim stavovima cesto izvode ovaj trik nesvesni svoje
neiskrenosti.
Opsesija: Nijedan nacionalist skoro nikad ne misli, ne govori i ne pise
ni o cemu drugom do o superiornosti svoje jedinice. Za bilo kog
nacionalistu tesko je, ako ne i nemoguce, da sakrije svoju lojalnost.
Najmanje podcenjivanje njegove jedinice ili najmanja pohvala
protivnikove organizacije, ispunjava ga nelagodnoscu koju on moze da
potisne samo nekim grubim odgovorom. Ako je ta jedinica neka stvarna
drzava, na primer, Irska ili Indija, on ce tvrditi da je ona
nadmocnija, ne samo na vojnom i politickom polju, nego i u umetnosti,
literaturi, sportu, strukturi jezika, fizickoj lepoti stanovnika, pa
mozda cak i u klimi, pejzazima i kuhinji. On ce pokazivati veliku
osetljivost na takve stvari kao pravilno isticanje zastave, velicine
naslova u novinama, redu po kojima se razne zemlje imenuju.
Nomenklatura igra vrlo vaznu ulogu u nacionalistickom mozgu. Zemlje
koje su postale nezavisne ili su prosle kroz nacionalisticku revoluciju
obicno menjaju imena, a svaka zemlja u kojoj postoje jaki
nacionalisticki porivi ce verovatno imati nekoliko imena, svako sa
razlicitom implikacijom. Dve strane u Spanskom gradjanskom ratu su
imali devet ili deset imena koja su izrazavala razlicite stepene ljubavi
I mrznje. Neka od ovih imena (naprimer "patrioti" na Frankovoj strani,
ili "Lojalisti" na vladinoj) bili su u najmanju ruku sumnjiva, a nije
bilo ni jedno jedino da je bilo prihvatljivo za dve rivalne frakcije.
Svi nacionalisti smatraju svojom obavezom da sire svoj jezik na stetu
rivalnih jezika, a medju onima koji govore engleski ova borba se
pojavljuje u prefinjenijem obliku kao borba izmedju dijalekata.
Nestabilnost: Intenzitet verovanja ne sprecava nacionalisticke
lojalnosti da se prenose. Prvo, kao sto sam vec istakao, one mogu biti,
a cesto i jesu posvecene nekoj stranoj zemlji. Vrlo je cest slucaj da
velike nacionalne vodje ili osnivaci nacionalistickih pokreta uopste ne
poticu iz zemlje koju su velicali. Ponekad su to potpuni stranci, a
cesce, oni dolaze iz pogranicnih oblasti u kojima su nacionalnosti
nejasne. Primeri su Staljin, Hitler, Napoleon, De Valera, Dizraeli,
Poenkare, Biverbruk.
.. Ali je posebno interesantna cinjenica da je
ponovno prenosenje takodje moguce: neka zemlja ili druga jedinica koja
je bila godinama obozavana odjednom postaje omrazena, a neki drugi
objekat obozavanja za kratko vreme zauzme njeno mesto.
. Bigotni
komunist koji se u roku od nekoliko nedelja ili cak dana menja u isto
tako bigotnog trockistu je cesta parada. U kontinentalnoj Evropi,
pripadnici fasistickih pokreta su uglavnom regrutovani iz redova
komunista, a u toku sledecih nekoliko godina moze se dogoditi i suprotan
proces. Ono sto je stabilno kod nacionaliste je stanje njegovog uma:
predmet njegovih osecanja se menja, a moze da bude i imaginaran.
Ali za intelektualca prenosivost ima vaznu funkciju
To mu omogucava
da bude jos veci nacionalist, vulgarniji, gluplji, zlocestiji,
necasniji, nego sto je ikad bio za racun svoje nacije
Kad se pogledaju
ulizicke i hvalisave gluposti koje su se pisale o Staljinu, Crvenoj
armiji, i tako dalje, pisane od strane relativno inteligentnih i
osecajnih ljudi, onda se moze shvatiti da je ovo jedino moguce ako se
dogodio neki veliki poremecaj.
Ravnodusnost prema stvarnosti: Svi nacionalisti imaju sposobnost da ne
vide slicnost izmedju slicnog niza cinjenica. Britanski torijevac
branice samoopredeljenje u Evropi a napadati ga u Indiji, a da ne
primeti nikaknu nedoslednost. Dela se smatraju dobrim ili losim, ne
prema njihovim vrednostima, nego prema tome ko je njihov pocinilac, a
gotovo da i nema zlocina - mucenje, uzimanje talaca, prinudni rad,
masovne deportacije, zatvaranje bez sudjenja, falsifikati, atentati,
bombardovanje civila - koji ne promeni svoju moralnu boju kada je
pocinjen od "nase" strane. Liberalni "News Chronicle" objavio je kao
uzasno varvarstvo fotografije Rusa obesenih od strane Nemca, a onda
godinu-dve kasnije - objavio je sa naglasenim odobravanjem - gotovo
identicne fotografije Nemaca obesenih od strane Rusa. Isto je sa
istorijskim dogadjajima. Istorija se uci sa nacionalistickim
vrednovanjima, a dogadjaji, kao sto su inkvizicija, mucenja u Zvezdanoj
komori, podvizi engleskih gusara (ser Francis Drejk je, na primer,
davio spanske zarobljenike u vodi), Vladavina terora, heroji Pobune koji
su pobili stotine Indijaca topovima, Kromvelovi vojnici koji su
Irkinjama parali brijacima, postaju moralno neutralni ili cak pohvalni
ako se misli da su ucinjeni za "pravu" stvar. Ako pogledamo poslednju
cetvrtinu veka, tesko da cemo naci i jednu jedinu godinu u kojoj vesti o
zverstvima nisu stizale iz nekog dela sveta, a ipak, ni u jednom jedinom
slucaju - u Spaniji, Rusiji, Kini, Madjarkoj, Meksiku, Amritsaru,
Smirni -engleska inteligencija u celini, nije u njih poverovala i
osudila. Dali su takva dela bila za osudu i da li su se uopste desila -
uvek se odlucivalo u zavisnosti od politickih interesa.
Nacionalist ne samo da ne osudjuje zlocine koje je pocinila njegova
strana, vec imai i izvanrednu sposobnost da za njih uopste ne cuje.
Punih sest godina engleski obozavaoci Hitlera, vrdali su se da ne
doznaju za postojanje logora Dahau i Buhenvald. A oni koji su bili
najglasniji u osudjivanju nemackih koncentracionih logora cecto nisu
znali, ili su jedva znali - da i u Sovjetskom Savezu postoje
koncentracioni logori. Veliki dogadjaji, kao glad u Ukrajini 1933, od
koje su umrli milioni ljudi, potpuno su izmakli paznji vecine engleskkih
rusofila. Mnogi Englezi nisu gotovo nista culi o istrebljivanju
nemackih i poljskih Jevreja za vreme nedavnog rata. Njihov
antisemitizam je izazvao da ovaj ogroman zlocin ne prodre do njihove
svesti. U nacionalistickoj svesti postoje cinjenice koje su u isto
vreme istinite i neistinite, poznate i nepoznate. Poznata cinjenica
moze da bude tako nepodnosljiva, da se rutinski ignorise i da joj se ne
dozvoljava da udje u logicke procese, ili, s druge strane, da moze da
udje u kalkulacije ali da se nikad ne prihvati kao cinjenica, cak i u
svojim sopstvenim mislima.
Svaki nacionalist je opsednut idejom da se proslost moze izmeniti. Deo
svog zivota on provodi u svetu maste, u kome se dogadjaji desavaju onako
kao sto bi po njemu trebalo da se dese - u kome je, recimo, Spanska
armada bila pobednik, ili da je Oktobarska revolucija slomljena 1918. -
i on ce uneti delove ovog svog sveta u istojijske knjige kad god je to
moguce. Vecina pisane propagande naseg vremena svodi se na obican
falsifikat. Materijalne cinjenice su zataskane, datumi izmenjeni,
navodi izvuceni iz konteksta i podeseni tako da dobiju drugo znacenje.
Dogadjaji koji, ako se misli, nije trebalo da se dese - ne pominju se
ili se u krajnjem slucaju poricu. U 1927., Cang Kaj-Sek je bacio
stotine komunista u kljucalu vodu, pa je ipak u toku sledecih deset
godina postao jedan od heroja levice. Promena svetske politike dovela
ga je u antifasisticki blok, pa se smatralo da barenje komunista "ne
treba da se racuna", ili da se mozda i nije dogodilo. Naravno, pravi
cilj propagande i jeste da utice na dnevno misljenje, ali oni koji
prepravljaju istoriju verovatno delom svojih mozgova misle kako, u
stvari, u proslost ubacuju nove cinjenice. Ako se posmatraju do tancina
razradjeni falsifikati kojima se dokazivalo kako Trocki nije igrao
znacajnu ulogu u ruskom gradjanskom ratu, tesko je poverovati da oni
koji su za tu podvalu odgovorni samo lazu. Verovatnije je da oni veruju
kako je njihova verzija ono sto se stvarno desilo pred Bogom, pa da
imaju pravo da isprave zapise.
Ravnodusnost prema objektivnoj istini se podstice izolacijom jedne
strane sveta od druge, zbog cega postaje sve teze i teze da se sazna
sta se stvarno dogadja. Cesto mogu da nastanu iskrene sumnje o
najkrupnijim dogadjajima. Na primer, nemoguce je tacno izracunati u
milionoma, mozda i u desetinama broj zrtava u nedavnom ratu. Nesrece o
kojima se stalno izvestavalo - bitke, masakri, gladi, revolucije - imaju
tendenciju da u prosecnoj osobi izazovu osecanje nerealnosti. Ne
postoje mogucnosti da se provere tvrdnje, cak se ne moze dokazati da su
se te nesrece desile, a uvek postoje potpuno razlicite interpretacije iz
razlicitih izvora. Sta je dobro a sta lose u Varsavskom ustanku 1944.?
Sta je tacno o nemackim gasnim pecima Poljskoj? Ko je stvarni krivac za
glad u Bengalu? Istina se verovatno moze otkriti, ali ce, u gotovo svim
novinama, cinjenice biti tako bestidno iskrivljene, da se citaocu moze
oprostiti ako nasedne lazima ili ako ne uspe da formira misljenje.
Opsta nesigurnost o tome sta se stvarno dogadja gura ljude na
prihvatanje sumanutih ideja. Posto se nikad nista ne potvrdjuje niti
osporava, i najpouzdanija cinjenica moze da se drsko porekn. Mada
stalno sanja o vlasti, pobedi, porazu, osveti, nacionalist je cesto
nekako nezainteresovan za dogadjaje u realnom svetu. Ono sto on zeli je
da oseca da je njegova jedinica bolja od neke druge, a to se moze lakse
postici ruzenjem protivnika, nego ispitivanjem cinjenica. Svi
nacionalisticki sporovi su na nivou debatnog kluba. Uvek su potpuno
neuverljivi, posto svaki borac misli da je on pobedio. Neki
nacionalisti nisu daleko od sizofrenije i zive sasvim zadovoljno u
snovima o vlasti i osvajanju, koji nemaju nikakve veze sa fizickim
svetom.
.
Moze da izgleda kao da sa sam cesto preterivao, previse uproscavao,
pravio neodrzive pretpostavke i izostavio kao nepostojece obicne
pristojne motive. Ovo je bilo neophodno, jer u ovom eseju ja pokusavam
da izolujem i identifikujem tendencije koje postoje u nasim mozgovima i
iskrivljuju nase misljenje, a da ne moraju nuzno da postoje u cistom
obliku ili da deluju neprekidno. Vazno je u ovom trenutku da ispravim
suvise uproscenu sliku koju sam morao da napravim. Prvo, niko nema pravo
da pretpostavi da je svako, cak i svaki intelektualac, zarazen
nacionalizmom. Drugo, nacionalizam moze da bude povremen i ogranicen.
Inteligentan covek moze delimicno da se prepusti osecanju koje ga obuzme
ali za koje on zna da je apsurdno. Moze da ga odstrani iz svojih misli
za duzi period, i onda da mu podlegne u momentu ljutnje ili
sentimentalnosti, ili ako je ubedjen da to ne utice ni na kakve vazne
odluke. Trece nacionalisticka vera moze da se prihvati u dobroj nameri
iz ne-nacionalistickih motiva. Cetvrto, nekoliko vrsta nacionalizma,
cak i vrste koje se ponistavaju, mogu da postoje u istoj licnosti.
Tokom citavog clanka ja sam govorio, "nacionalist radi ovo", ili
"nacionalist radi ono" koristeci kao ilustraciju ekstremne, jedva
razborite nacionaliste, koji nemaju neutralnu tacku u svom mozgu i ne
interesuju se ni zasta drugo osim za borbu za vlast. Ustvari, takvi
ljudi su vrlo cesti, ali nisu dostojni komentara.
Monomanija nije
interesantna, a cinjenica da ni jedan nacionalist nije u stanju da
napise knjigu koju vredi citati posle nekoliko godina, ima izvestan
higijenski efekat.
Ako neko gaji bilo gde u mozgu nacionalisticku lojalnost i mrznju, neke
cinjenice, mada ocigledno istinite, njemu nisu prihvatljive. Evo
nekoliko primera. U donjoj listi su pet vrsta nacionalista, i za svakog
sam dodao cinjenicu, koja je za tu vrsto naionaliste neprihvatljiva,
cak i u njegovoj najdaljoj misli:
Torijevac: Britanija ce izaci iz ovog rata sa smanjenom moci i
prestizom.
Komunist: Da nije bila pomognuta od Britanije i Amerike, Rusija bi bila
pobedjena od Nemacke.
Irski nacionalist: Irska moze da ostane nezavisna samo uz Britansku
zastitu.
Trockist: Staljinov rezim je prihvacen od ruskih masa.
Pacifist: Oni koji su protiv nasilja mogu to da budu samo zbog toga sto
neko drugi cini nasilje umesto njih.
Sve ove cinjenice su potpuno ocigledne ukoliko se ne umesaju emocije:
ali tipovima ljudi koji se pominju u gornjim slucajevima, one su i
nepodnosljive, pa tako one moraju da se negiraju, i lazne teorije moraju
da se konstruisu posle njihovog negiranja. Vracam se na neverovatne
greske u vojnim predvidjanjima u sadasnjem ratu. Mislim da je istina
kad se kaze da je inteligencija bila vise u zabludi u vezi toka rata
nego obican covek, i da su oni bili vise pod uticajem navijackih
osecanja. Prosecni intelektualac levice je verovao, na primer, da je rat
bio izgubljen 1940., da su Nemci bili na pragu da osvoje Egipat u 1942.,
da Japanci nikad nece biti isterani iz zemalja koje su okupirali, i da
anglo-americka ofanziva bombardovanja nije impresionirala Nemacku. On je
mogao da veruje u takve stvari jer mu njegova mrznja protiv britanske
vladajuce klase nije dozvoljavala da prizna da britanski planovi mogu da
uspu. Nema granica zabludama koje ne mogu da se progutaju ako je neko
pod uticajem ovih vrsta osecanja. Naprimer, cuo sam u poverenju, da su
americke trupe dovedene u Evropu, ne da se bore protiv Nemaca, nego da
slome englesku revoluciju. Neko mora da pripada inteligenciji da veruje
u ovakve stvari. Nijedan obican covek ne bi dopustio sebi da buda tako
glup. Kada je Hitler napao Rusiju, funkcioneri MOI su objavili "kao
informaciju" opomenu da bi Rusija mogla da kapitulira za sest nedelja.
S druge strane, komunisti su posmatrali svaku fazu rata kao rusku
pobedu, cak i kad su Rusi potisnuti nazad gotovo sve do Kaspijskog mora
i izgubili nekoliko miliona zarobljenika. Nema potrebe navoditi vise
primera. Stvar je u tome da, cim se pomesaju strah, mrznja, zavist i
zelja za vlascu, izgubi se osecanje za stvarnost. i kao sto sam vec
istakao, izgubi se i osecanje za dobro i zlo. Nema zlocina, absolutno
nijednog, koji ne moze da se opravda ako ga je "nasa" strana pocinila.
Cak i kad se negira da se zlocin dogodio, cak i kad se zna da je to
potpuno isti zlocin kao i onaj koji je osudjen u nekom drugom slucaju,
cak i kad se prizna u intelektualnom smislu da je zlocin neopravdan - i
tada se ne moze osecati da je zlocin zlo. Lojalnost je u pitanju, a tada
sazaljenje prestane da funkcionise.
Razlog za uspon i sirenje nacionalizma je suvise veliko pitanje da bi se
ovde razmatralo. Dovoljno je reci da, u obliku u kojim se pojavljuje
medju engleskim intelektualcima, to je iskrivljena slika strasnih bitaka
koje se stvarno desavaju u spoljnom svetu, da su njegove najgore zablude
bile moguce unistenjem patriotizma i vere. Ako se prihvati ovakav nacin
misljenja, postoji opasnost da se ode u konzervatizam ili u politicku
pasivnost. Moze se s pravom tvrditi - cak je to verovatno i tacno - da
je patriotizam inokulacija protiv nacionalizma, da je monarhija zastita
protiv diktature, i da je organizovana religija zastita protiv
sujeverja. Ili opet, moze se tvrditi da nikakvo nepristrasno misljenje
nije moguce, da su sve vere i pokreti zasnovani na istim lazima,
zabludama, i divljastvima, a ovo se cesto navodi kao razlog za potpuno
iskljucenje is politike. Ja ne prihvatam ovaj argument, jer u modernom
svetu, niko ko se deklarise kao intelektualac ne moze da se drzi daleko
od politike u smislu da ga ona ne interesuje. Ja mislim da covek mora
da se ukljuci u politiku, koristim tu rec u sirokom smislu, i da covek
mora da ima preference, to jest, da mora da shvati da su neki izbori
objektivno bolji od drugih, cak i ako se ostvaruju isto tako losim
sredstvima. Sto se tice nacionalistickih ljubavi i mrznja o kojima sam
govorio, one su deo prirode vecine od nas, svidjalo se to nama ili ne.
Da li je moguce da ih se otresemo, ne znam, ali ja cvrsto verujem da je
moguce da se borimo protiv njih, i da je ovo u sustini moralni napor.
Pre svega, to je pitanje da covek otkrije ko je on stvarno, kakva su
njegova stvarna osecanja, a onda da odredi stepen tolerancije neizbezne
pristrasnosti. Ako mrzite Rusiju i plasite se nje, ako ste zavidljivi na
bogatstvu i moci Amerike, ako prezirete jevreje, ako imate osecanje
inferiornosti prema britanskoj vladajucoj klasi, vi ne mozete da se
oslobodite tih osecanja prosto razmisljajuci o tome. Ali vi mozete
priznati da ih imate, i da ih sprecite da zaprljaju vase mentalne
procese. Emocionalni napadi, koji su neizbezni, i koji su cak i potrebni
za politicku akciju, trebalo bi da mogu da postoje zajedno sa
prihvatanjem realnosti. Ali za ovo, ponavljam, potreban je moralni
napor, a savremena engleska literatura, ako se uopste bavi glavnim
pitanjima naseg vremena, pokazuje koliko je malo od nas spremno da to
uradi.
(Maj 1945)
(Preveo: Zivomir Masic, Originalan tekst: "Notes of Nationalism",
George Orwell, The Penguin Essays of George Orwell, Penguin Books, 1994)
Zivomir Masic
Toronto Kanada