U gornjem clanku Zoran Djindjic otkriva kako je rezim dosao na ideju kako
otkriti strane spijune, i kaze: " Oni tvrde da su oni koji znaju strane
jezike sumnjivi, a oni koji ih znaju dobro sigurno su spijuni. To su
emitovali u dva svoja televizijska dnevnika. Opet su pogresili." I onda
Djindjic objasnjava zasto su oni pogresili. Ali da li su oni pogresili?
Mozda je vredno podsetiti naivne da su Kmer Ruzi ubijali svakoga ko je
govorio engleski ili nosio naocare. Ovde u Torontu cuo sam pricu jednog
Makedonca o sudbini obrazovanih pripadnika jednog makedonskog
partizanskog odreda za vreme "narodno-oslobodilackog-rata". U odredu je
bio isvestan broj Makedonaca, bivskih ucenika engleskog jezika u
britanskoj misiji, koliko se secam, u Bitolju. Svi su bili optuzeni da su
bili britanski spijuni i streljani. Pretpostavljam da je jedina
tajna koju su ovi nesrecnici mogli da odaju Britancima bila koliko
su paprika pripadnici ovog odreda pokrali iz seljackih basti. Nije bilo
ni tako davno ni tako daleko. Jedini narodno-oslobodilacki rat koji su oni
vodili bio je da se oslobode od obrazovanog dela naroda. Dakle ideja nije ni
malo nova niti nam strana. Divljastva u Bosni to najbolje pokazuju.
Pre nego sto sam emigrirao u Kanadu, radio sam skoro deset godina u jednoj
vecoj srpskoj fabrici. Mislim da sam dobro upoznao rusilacki karakter
Milosevicevih sledbenika i njihovu "odanost" svojoj zemlji. Oni su vec
dokazali da su spremni na sve da bi zastitili svoje interese. U sukobu
liberalno orijentisane urbane manjine i vecine zadojene bigotizmom i
iracionalnom mrznjom, ovi drugi su uvek u Srbiji odnosili pobedu. Zbog cega
bi sada bilo drugacije? Sukob moze da ima drugacije uzroke i oblike ali
kvalitet ostaje nepromenjen. Jugoslavija je bila jedina prava veza Srbije sa
Evropom. Bez Jugoslavije, Srbija ce, kao i u proslosti, da se tetura izmedju
dva sveta trazeci bezuspesno sopstvenu sigurnost u levantinskoj
neodredjenosti i dvolicnosti: "Moze da bude ali ne mora da znaci". Rusilacki
mentalitet Milosevicevih sledbenika osigurace da padovi Srbije budu uvek
dugorocniji i sudbonosniji nego njeni usponi. Nada intelektualaca da ce
demokratija i liberalna misao na kraju nadvladati i da ce Srbija uci u Evropu
potrebna je njima samima da sacuvaju ljudsko i moralno dostojanstvo.
Zato se ja kladim na Milosevica, jer on igra igru koju je vec nekoliko puta
dobio. Djindjic je taj kome ce pasti zastavica, sto nije veliki gubitak ako
sacuva glavu. Voleo bih da ovu opkladu izgubim.
Zivomir Masic
Toronto