Postovana redakcijo,
srecan sam sto mogu da vam se e-mail om javim i posaljem par poruka vama i
srpskoj javnosti u trenucima kada ponovo srpska mladost, pamet, inteligencija
i svi hrabri, posteni i cestiti ljudi ponovo pokazuju svima koliko smo mi
Srbi veliki narod, koji pravdu i cestitost brani po svaku cenu.
Svi ovi dogadjaji proteklih nedelja su sve nas ovde u Kanadi veoma uzbudili.
Kao sto znate talas "novih" iseljenika na ovaj kontinent je zapoceo 1991.
godine. Od tada pa do danas doslo nas je na desetine hiljada i taj proces jos
traje. Ja sam jedan od mnogih iz generacije inzenjera elektrotehnike koji su
ponevsi par kofera i ponevsi nesto iskustva u struci, jer vise nismo ni mogli
da dobijemo u vreme kada je Jugoslavija ulazila u gradjanski rat i ekonomske
nedace. Poneli smo sa sobom dosta znanja iz univerzitetskih klupa i dosta
hrabrosti. Hrabrost je bila veoma vazna, znajuci da smo se obreli u jednom
sasvim drugacijem svetu od naseg sveta u kome smo odrastali i sticali znanja.
Svemu su prethodili martovski dogadjaji 1991. Zatim studenski protest i
protest javnosti Srbije. Sledi Vidovdanski Sabor 1992. To je bio sled
dogadjaja, to je bio kolektivni krik i jauk jedne generacije na raskrsnici
zivota. To je bio jecaj mladosti kojoj su oteli buducnost i unistili joj svet
u kome je bezbrizno odrastala i sticala znanja koja ce mnogo kasnije po svetu
prodavati za "manje ili vece pare". Tada smo odlazili iz nase zemlje pitajuci
se da li ce se ikada nesto promeniti. Da li smo mi Srbi zaista narod koji
treba toliko da ispasta i strada. Odlazili smo shvativsi da sve sto smo
glasno govorili mnogi nisu hteli ili nisu smeli da prihvate i razumeju.
Odlazili smo iz zemlje ciji je narod bio izolovan i kaznjen. Nismo mogli ni
da otputujemo u tu takozvanu "ekonomsku emigraciju" iz svoga grada direktno.
Put nas je vodio preko gradova Evrope kao prolazne stanice ka odredistima
Kanade, Amerike, Australije.
Ovde smo sada, uzbudjeni, zabrinuti sta se dogadja "tamo daleko". Ovde smo se
dokazali i kao ljudi i kao inzenjeri i kao generacija. Svi mi se svremena na
vreme zapitamo da li je to moralo bas tako. Zato se svi dogadjaji ovih dana i
nedelja reflektuju i u nasim dusama, jer smo i mi nekada bili deo studentskog
pokreta, deo protesta, deo svega onoga u sta nismo prestali da verujemo i sto
nikada nismo izneverili, ma gde bili. "Neki novi klinci", su tamo gde smo mi
bili, tamo gde smo mi zastali. Neki drugi ljudi su tu da brane pravdu, istinu
i pravo na drugacije misljenje i nadam se da imaju isti osecaj dostojanstva
kada brane nesto sto je toliko cisto i sveto. Molim se da ovaj put dve
polovine jabuke, koje su presecene budu jedno celo.
Srecan sam sto vidim da duh 1991. godine sada buja jos snaznije i zrelije.
Puno pozdrava i podrske svima,
Vojin Zivojinovic, dipl. eng. elektronike.