Bas sam se obradovao kad sam procitao tvoju poruku i primetio da imas
MOJ smisao za humor. Tako i treba. U dobrim srpskim porodicama stariji
se uvek ugledaju na mladje. Tvoj je, dosuse, malo nekultivisan, valjda
zbog toga sto si suvise dugi cuburio. Ja sam inace (bio) iz Smedereva i
mogu da pretpostavim sta znaci ziveti tako dugu u okruzenju velikog
provincijskog grada koji se zove beOgrad, sa kratko-uzlaznim akcentom na
O.
Desavalo mi se dosad vise puta da upozoravam svoje citaoce da se ja samo
zabavljam i da sve sto kazem ne treba uzimati suvise ozbiljno. Ne vredi.
Mnogi ne veruju. Jedini nacin da ih uozbiljim je da im trazim pare na
zajam. Kod nekih, izgleda, ni to ne bi vredelo. Oni bi hteli da kupe
knjigu koju nikad nisam napisao. Mozda bi trebalo di im je ipak prodam.
Ja ovde ne foliram. Mislim da je posteno reci da ja koristim retoriku da
bi ojacao svoje argumente. Ti argumenti nisu uvek dobri. Ali ja obicno
napadam lose argumente, i zadovoljavam se time da su moji argumenti
bolji od njihovih. Ali citaoci koji znaju, mogli bi da ih obore. Na
moju zalost, takvih citalaca do sada nije bilo i ova mi igra zbog toga
postaje sve dosadnija.
Pogresio si, dragi moj, kad si rekao "sala na stranu". Sala treba da
bude u sredini a ostale vazne stvari na strani. "Life is a cabaret, old
chum. Life is a cabaret." Jednog dana cu napisati clanak pod naslovom
"Sala je ozbiljna stvar". Pazi dobro da ga ne promasis. Cak ni u ovom
slucaju necu reci gde je sala. To je na tebi da je nadjes i da se
smejes. U vecini slucajeva kad mislim da znam gde se salim, moje sale
su, recimo, kisele. Moras pola sebi da se smejes da bi se smejao. To
je skupa cena, pa mnogi nisu u stanju da trpe moj smisao za humor. Ja
se cesto slatko smejem kad citam ozbiljne stvari napisane od ozbiljnih
ljudi. Smejem se, po pravilu, na pogresnim mestima, na mestima gde oni
misle da su nesto jako pametno i ozbiljno rekli. To je zbog toga sto ja
imam cudan smisao za humor, kao sto si mogao i sam da primetis.
Siguran sam da svi mi razmisljamo o tome ko smo i koliko vredimo. I
tvoje razmisljanje o ljudima koji misle da nisu hteli, a ne da nisu
mogli, je pitanje koje svi mi sebi postavljamo. Na kraju se sve svodi
na: jesmo li, ili nismo. Sve ostalo je patetika. Mi pripadamo istom
mentalitetu i razlikujemo sa samo po broju izmisljenih ili stvarnih
propustenih prilika. Uvek je bilo nesto sto nismo hteli, neste sto je
smetalo, inace ko zna sta bismo postali. Pre mnogo godina jedan
americki politicki analiticar, pisuci o nama (Jugoslovenima) u Foreign
Affairs, primetio je da za nas nije vazno sta radimo nego kako to
radimo. Ako ima diplomu, nas covek je inzenjer cak i ako cuva ovce. I
vozacu taksija u Beogradu je vazno sa kakvim stilom radi svoj posao a ne
da li ga dobro radi. On ne radi. On ti cini samo uslugu i to nece
propustiti svojim manirima da ti pokaze. To je osobina diletanata.
Diletanti mnogo vise polazu na "stil" rada nego na rad. Isti analiticar
je primetio da smo svi mi genijalci samo je nekad negde neko zasmetao, i
od tada sve nam ide naopako.
Tvoj argumenat da svi postizu najvise sto mogu je tacan samo za
mediokritete. Oni stvarno urade najbolje sto mogu. Svi ostali uvek mogu
bolje. Naprimer, moja predhodna poruka bila bi efektnija da sam
paragraf o tehnici stavio na kraj i zavrsio ga sa "….cista tehnika.
Sve ostalo je muzika." Primecujes li ritam i rimu? To je muzika. To je
efektan zavrsetak. Bio sam umoran i nisam procitao clanak. To je velika
greska. Mogao sam bolje.
Tvoj argumenat o novim emigrantima koji nemaju vremena je uglavnom
tacan, pod uslovom da se zna kako nemaju vremena. Sigurno je da jedna
ili dve godine prodju u snalazenju. Dok se posao trazi, to je jedini
posao. Ali dodje vreme kad ne moras da brines da ces sutra biti na ulici
- a onda se postavlja pitanje: sta hoces da budes. Ako cekas da imas
vremena, neces nikad imati vremena. Nemam vremena je los izgovor
pasivnih i nesposobnih ljudi.
Kao ilustraciju ovog misljenja, resi ovaj problem: Umrla jedna
vetropirasta gospodaja i nepravedno je poslata u pakao. Jednog dana
poseti je Satana i predlozi joj pogodbu: On ce joj postaviti jedno
pitanje a ako ona tacno odgovori, ide u raj. Ali njene sanse da danas
tacno odgovori su 1/2. Sledeceg dana su 2/3, opet sledeceg dana 3/4, i
tako dalje. Sanse, dakle, stalno rastu ali nikad nije sigurno da nece da
pogresi. Ocigledno je da je njena najbolja sansa da ode u raj ako zauvek
ostane u paklu. Pitanje je, kada ona treba da odgovori na to pitanje.
Sa imigrantima je slican problem. Sto duze cekaju, njihov aktivni jezik
sve brze osiromasuje. Time ne mislim na jezik u svakodnevnim
konverzacijama, niti na prepoznavanje reci koje drugi kazu ili napisu.
Mislim na jezik ideja koje se mogu formirati u svojoj glavi samo
aktivnim recnikom koji covek poseduje. Ako ovaj recnik osiromasuje onda
i svet ideja postaje uzi. Ili tako bar neki teoreticari tvrde.
Na kraju da kazem da mi je ovo drugi put da pokusavam da samo tebi
napisem poruku. Tako zapoznem, a onda se tekst otme iz ruku, i pocnem da
pisem o stvarima koje bi mogle da budu od interesa i ostalim citaocima,
i sto je vaznije, od interesa i za mene. Krivica je malo i tvoja.
Zapoceo si vise interesnatnih tema koje s pravom imaju i opsti interes,
gde vise ljudi ponekad kaze vise interesantnih stvari. Pisemo da bismo
culi tudja misljenja i proverili svoja. Ponekad pisemo samo da bismo
dobili ideju o cemu da pisemo sledeci put. Do sada si sigurno primetio,
da je moja ideja da zainteresujem vredne ljude da pisu i objavljuju
poruke na ovom sajtu. Za mene bi bio preveliki napor da udjem u
privatnu korespondenciju, jer dobijam podosta poruka i sigurno ne bih
mogao da sa svima razgovaram u obimu koji te poruke zahtevaju. Time bih
ujedno i porazio moj razlog zbog koga i pisem ove poruke. Ja se nadam
da ces to razumeti. Zato se ponekad pretvaram da pisem jednom citaocu.
Tebe, naravno, nisam prevario.
Zasto ne saljes pisma NB? Ti imas sta da kazes i umes to da kazes.
Zivomir Masic
Toronto Kanada