10. avgust 1998.
Uvaženom Milanu Milutinoviću
Predsedniku Republike Srbije
Beograd, Jugoslavija
Poštovani Predsedniče Milutinoviću,
U ime Komiteta za akademske slobode Human Rights Watch-a, grupe naučnika
i istaknutih akademskih vođa koja je organizovana 1991. godine da bi
protestovala protiv ograničavanja akademske slobode i kršenja osnovnih
prava nastavnika i studenata širom sveta, pišemo ovo otvoreno pismo da
bismo izrazili duboku zabrinutost povodom napada na autonomiju
univerziteta i na akademsku slobodu koji se trenutno odvija u Srbiji.
Dvadeset i šestog maja 1998, srpski parlament je usvojio novi Zakon o
univerzitetu koji je Vladi Srbije dao široka nova ovlašćenja nad javnim
univerzitetima u Srbiji. Zakon je poptisan i objavljen u Službenom
glasniku Republike Srbije 28. maja 1998. Zakon o univerzitetu ukidu
autonomiju univerziteta:
- Zakon ovlašćuje Vladu da postavlja rektore univerziteta i dekane
fakulteta bez uticaja profesora i drugih članova akademske zajednice
(čl. 108; čl, 123, st. 2).
- Zakon oduzima profesorima i drugom nastavnom osoblju pravo da predlažu
članove upravnih i nadzornih tela na univerzitetu i fakultetima, a
članstvo u ovim telima određuje Vlada (čl. 128, 131). Iako su u upravnim
odborima fakulteta i dalje predviđena mesta za profesore i studente, te
pojedince postavlja Vlada, i Vlada ih može smeniti.
- Zakon ovlašuje Vladu da po svom nahođenju zatvara javne univerzitete
(čl. 18, st. 2).
Zakon o univerzitetu takođe ukida postojeće ugovore nastavnog osoblja,
uključujući i ugovore redovnih profesora:
- Zakon zahteva da svi profesori i drugo nastavno osoblje potpišu nove
ugovore o radu. Član 165 Zakona kaže: "Zaposleni na univerzitetu,
odnosno fakultetu, koji su zasnovali radni odnos do dana stupanja na
snagu ovog zakona, jesu u obavezi da zaključe ugovor o radu u roku od 60
dana od dana stupanja na snagu ovog zakona".
Tačne implikacije člana 165 su nejasne. Mada Zakon o univerzitetu
izričito ne proglašava postojeće ugovore ništavnim, niti predviđa
konkretne kazne za one koji odbiju da potpišu nove ugovore, među
nastavnicima je rašireno podozrenje da će dekani koje je postavila Vlada
agresivno tumačiti novi zakon i preduzeti kaznene mere protiv onih koji
ne potpišu. Otkada je zakon usvojen, stotine profesora su potpisali
izjave protiv zakona, u kojima tvrde da neće potpisivati nove ugovore
dok su njihovi postojeći ugovori još uvek na snazi. Mnogi članovi
akademske zajednice porede zahtev za potpisivanjem novih ugovora sa
izjavom lojalnosti trenutnoj Vladi. Period od šezdeset dana predviđen
Zakonom istekao je 5. avgusta 1998. U trenutku kada je ovo pismo
pripremljeno, sudbina profesora koji su odbili da potpišu nove ugovore
još uvek je bila neizvesna.
Od usvajanja Zakona o univerzitetu, rektori i dekani koje je Vlada
smatrala "nepodobnim" zamenjeni su na univerzitetima širom Srbije. Nisu
svi novi rektori i dekani krenuli u obračun sa onim nastavnicima i
zaposlenima koje smatraju političkim neprijateljima, ali široka
ovlašćenja koja su po novom zakonu dobili pozivaju na takvo proizvoljnu
upotrebu vlasti. Najdramatičnije promene pod novim zakonom dogodile su
se na Univerzitetu u Beogradu, koji je poslednjih godina bio centar
studentskih protesta, i na kojem se nalazi veći broj istaknutih
profesora koji su kritični prema trenutnim vladama Jugoslavije i Srbije.
Na Univerzitetu u Beogradu, Zakon je imao sledeće posledice:
- Od trideset dekana fakulteta Univerziteta u Beogradu, šesnaestoro ih
je promenjeno iako mandati za koje su izabrani još nisu bili istekli.
Četvoro od tih šesnaestoro su sami dali ostavke u znak protesta protiv
novog zakona (Marija Bogdanović, Fedor Zdanski, Ivan Juranić, Zoran
Kadelburg). Svo četvoro su 1996-97. učestovali u protestima povodom
izbora za koje se verovalo da su lažirani, kao i povodom rektorove
podrške policijskim merama preduzetim protiv studenata. Od dvanaestoro
dekana koje je smenila Vlada, bar pola je učestvovalo u protestima
1996-97. Niko od smenjenih dekana, međutim, nije bio član bilo koje
političke partije. Nasuproto tome, petnaest od šesnaest novih dekana
članovi su vladajućih partija. Osim toga, g. Jagoš Purić, novoimenovani
rektor Univerziteta, nekada je bio istaknuti član komunističke partije,
a sada je član Jugoslovenske levice (JUL), partije koju vodi Mira
Marković, supruga jugoslovenskog Predsednika Slobodana Miloševića.
- Bar trinaestoro političara koji se nalaze na uticajnim položajima u
vladajućoj srpskoj koaliciji -- koja se sastoji od JUL, Srpske radikalne
stranke (SRS) i Socijalističke partije Srbije (SPS) -- imenovani su u
upravne i nadzorne odbore univerziteta i fakulteta od kojih se ovi
sastoje. Goran Matić i Leposava Milićević, visoki zvaničnici JUL-a,
imenovani su u Upravni odbor Univerziteta. Vojislav Šešelj, predsednik
ultranacionalističke SRS, sada se nalazi u Upravnom odboru Univerziteta,
kao i upravnim odborima Pravnog i Ekonomskog fakulteta. Drugi zvaničnik
SRS, Aleksandar Vučić, sada se nalazi u upravnim odborima Univerziteta i
Filozofskog fakulteta. Branislav Ivković, visoki zvaničnik SPS-a,
imenovan je u Upravni odbor Univerziteta, kao i njegov kolega Goran
Perčević, potpredsednik SPS-a. Među ostlaim uticajnim članovima
vladajućih partija koji su imenovani u jedan ili više upravnih odbora
nalaze se i Milovan Bojić, Ivan Marković, Radoman Božović, Srđan
Smiljković, Goran Trivan, Miloš Aleksić i Živorad Đorđević.
- Na Filološkom fakultetu, Vlada je [za dekana] postavila profesora
Radmila Marojevića, člana SRS i profesora ruskog. Na konferenciji za
štampu održanoj 11. jula 1998, Marojević je izjavio da profesori na
njegovom fakultetu ne obavljaju "koristan rad". Tokom nedelja koje su
sledile, Marojević je objavio da profesori ne mogu da koriste odmore pre
6. avgusta, krajnjeg roka za potpisivanje novih ugovora o radu prema
Zakonu o univerzitetu. Marojević je takođe široko protumačio zahtev da
profesori potpišu nove ugovore o radu, rekavši: "Nije samo da li
određeni nastavnik i saradnik želi da potpiše taj ugovor, nego da li će
ga potpisati i dekan fakulteta, koji ovde brani interese Republike
Srbije i njene nauke i obrazovanja". Marojević je odlučio da profesor
Ranko Bugarski, poznati profesor lingvistike i istaknuti i uticajni
kritičar nacionalističke politike vlasti, više ne može da radi na
Univerzitetu, pošto je sa šezdeset i pet godina života ispunio uslove za
penzionisanje. Međutim, profesor Bugarski je u maju 1998. sa prethodnim
dekanom potpisao novi dvogodišnji ugovor o radu, a Zakon o radnim
odnosima Republike Srbije izričito dozvoljava takvo produženje.
Marojević je takođe obznanio svoju nameru da raspusti Katedru za svetsku
književnost. Trenutni šef katedre, profesor Vladeta Janković, istaknuti
je pripadnik opozicije. Mnoge Marojevićeve odluke nailaze na otpor
profesora i nisu još sprovedene, ali široka ovlašćenja koja po novom
zakonu imaju univerzitetski zvaničnici koje postavlja Vlada upravo
pozivaju na ovakvu politiku.
- Na Elektrotehničkom fakultetu, novopostavljeni dekan Vlada Teodosić
objavio je 8. jula 1998. odluku kojom se profesor Slavoljub Marjanović,
naučnik sa međunarodnim ugledom, oslobađa "svih prava i dužnosti... u
vezi sa predmetima Elektronika I i II". Izgleda da je akcije protiv
profesora Marjanovića preduzeta kao odmazda za njegovo protivljenje
promenama koje se odvijaju prema novom zakonu. Na strani sa zahvalnicama
svog nedavno izdatog udževnika iz elektronike, profesor Marjanović, kome
je novi dekan već ranije pretio suspenzijom, napisao je da izostavlja
imena svojih kolega da bi ih poštedeo mogućeg zlostavljanja od strane
nove fakultetske vlasti. Ubrzo posle toga, on je uklonjen iz nastave.
Novi dekan je takođe postavio Miloša Labana za novog vanrednog
profesora. Izborno veće Elektrotehničkog fakulteta je pre nego što je
Vlada preuzela Univerzitet odbilo da postavi g. Labana, neuspešnog
kandidata SPS-a na parlamentarnim izborima 1990. i 1992, u to zvanje.
Zbog ovlašćenja koja su mu data novim zakonom, novi dekan je mogao da
zanemari prethodne preporuke nastavnika i saradnika fakulteta.
- Profesor Vladimir Štambuk, član Direkcije JUL i novi dekan Fakulteta
političkih nauka, objavio je da će revidirati sva nastavna postavljenja
u poslednjih dvadeset godina i da će odbiti da potpiše ugovore sa "onima
koji se nisu pokazali adekvatnim za svoja radna mesta".
- Neposredno pre i posle usvajanja Zakona o univerzitetu, Vlada je se
oštro obračunala sa demonstracijama protiv ovog zakona. Najbrutalniji
obračun dogodio se 26. maja 1998, na dan usvajanja zakona u parlamentu
Srbije, kada je specijalna policija rasterala oko 1.500 studenata,
profesora i građana koji su protestovali. Bar deset studenata i
profesora moralo je da zatraži lekarsku pomoć posle ovog napada. Još
jedne studentske demonstracije protiv zakona nasilno su razbijene 2.
juna 1998. I jedne i druge demonstracije su, prema izveštajima, bile
nenasilne. Vlada tvrdi da demonstranti nisu imali odgovarajuće dozvole
za okupljanje.
Opisani razvoj događaja predstavlja napad bez presedana na akademske
slobode i autonomiju univerziteta u Srbiji, koja je kao princip
ustanovljena još pre dva veka. Da bi se postigli visoki naučni
rezultati, potrebno je da se odluke koje se tiču nastave, nauke i
istraživanja donose na bazi akademskoog ugleda a ne političke
pripadnosti ili ideoloških kriterijuma. Novi zakon nosi opasnost da se
takve odluke stavljaju u ruke nameštenika, postavljenih od strane vlade,
bez učešća članova fakultetskih kolektiva, izuzev nekolicine odabranih
od strane vlade. Čak i u vreme nacističke okupacije Srbije, početkom
četrdesetih, zakon je od vlasti tražio da razmotre predloge profesora
pri postavljanju starešina univerziteta i fakulteta.
Vladini zvaničnici i univerzitetski službenici bliski vlastima pokušali
su da opravdaju vladino de facto preuzimanje univerziteta tvrdeći da je
visokoškolsko obrazovanje u Srbiji postalo neefikasno jer neki fakulteti
ne ispunjavaju svoje obaveze i insistirajući da se univerziteti moraju
odlučno "depolitizovati", jer fakulteti provode previše vremena
angažujući se u opozicionim politčkim aktivnostima. Nijedan od ova dva
izgovora ne opravdava mere koje je vlada Srbije preduzela.
Prvo, kakvi god bili Vladini motivi pri donošenju Zakona o univerzitetu,
novi zakon uklanja zaštitu autonomije univerziteta i tako otvara vrata
uplitanju u akadermska pitanja sadašnje i budućih vlada u Srbiji. U
principu, univerzitet je institucija otvorena za sve na bazi zasluga i
treba da služi kao važan intelektualni resurs ne samo za Vladu i
privredu, nego i za pojedince i interese nezavisne od države. Čini se,
međutim, da Zakon o univerzitetu pretvara univerzitete u institucije
koje služe isključivo interesima državnih vlasti u Srbiji.
Drugo, ako univerzitetski zvaničnici veruju da profesori i ostali
članovi nastavnog kolektiva ne ispunjavaju svoje obaveze, trebalo bi da
pokrenu postupak protiv takvih pojedinaca, od slučaja do slučaja, u
skladu sa postojećim ugovorima o radu i, u slučajevima kada je to
primenljivo, postojećom zaštitom koju pruža izbor u zvanje redovnih
profesora. Takve postupke bi trebalo da vodi nepristrasni arbitar,
dajući pojedinačnom profesoru ili nastavniku u pitanju svaku mogućnost
da se brani u skladu sa priznatim principima ugovornog prava i
odgovarujućom procedurom.
Konačno, to što profesori koriste prava da kao građani iskažu svoje
poglede ne bi smelo da bude razlog za njihovo otpuštanje ili bilo kakvu
odmazdu prema njima. Kao zagovornici ljudskih prava i akademskih
sloboda, nemamo nameru da podržavamo ili da osporavamo mišljenja, ideje
ili istraživačke rezultate akademskih građana o čijim slučajevima
raspravljamo. Ipak, u suština našeg mandata jeste da branimo njihovo
pravo da izlože svoje poglede i da studiraju, istražuju, predaju i
objavljuju bez uplitanja sa strane.
Akademsko obrazloženje srpske vlade za njen napad na univerzitete je
pogubno. Iskustvo je mnogo puta pokazalo da akademska sloboda i duh
kritičkog ispitivanja koje ona utelovljuje ne mogu cvetati tamo gde se
članovi akademske zajednice moraju plašiti cenzure i politički
motivisane odmazde za iznošenje svojih pogleda. U meri u kojoj Zakon o
univerzitetu ovlašćuje univerzitetske administratore postavljene od
strane vlade da uklanjaju ili na drugi način kažnjavaju nastavnike zato
što su kritikovali vladu ili zato što su aktivni u opoziciji, taj zakon
narušava međunarodno priznate pravne norme o ljudskim pravima,
uskraćujući takvim profesorima njihova prava na slobodu izražavanja,
udruživanja i okupljanja.
Kao što je istaknuto u članu 19 Međunarodnog ugovora o građanskim i
političkim pravima (ICCPR), čiji je Jugoslavija potpisnik, sloboda
izražavanja "treba da uključuje slobodu traženja, primanja i davanja
informacija i ideja svih vrsta". Članovi 21 i 22 tog ugovora garantuju
"pravo na mirno okupljanje" i "pravo na slobodu udruživanja sa drugima".
Ove slobode su osnovni preduslovi visokih naučnih rezultata. Univerzitet
ispunjava svoju misiju kad akademski građani nisu prinuđeni da
podržavaju zvaničnu liniju ili političku ideologiju, nego su slobodni da
koriste svoje talente za unapređivanje ljudskog znanja i razumevanja.
Slobode izražavanja, udruživanja i okupljanja su takođe ključna
građanska i politička prava suštinska za građansku autonomiju. Ne može
biti slobode i smislenog građanstva tamo gde pojedinci mogu izgubiti
svoju egzistenciju zbog mirnog izražavanja svojih pogleda ili učešća u
političkim udruženjima koje vlasti ne podržavaju.
Zato, uz dužno poštovanje, pozivamo Vladu Srbije da povuče Zakon o
univerzitetu, da ponovo uspostavi autonomiju univerziteta u Srbiji i da
garantuje prava studenata i profesora da upražnjavaju svoja prava
slobodnog izražavanja, udruživanja i okupljanja bez straha od
represalija. Profesori i ostalo nastavno osoblje koji su odbili da
potpišu nove ugovore o radu, budući da su im postojeći ugovori još uvek
važeći, ne bi smeli, pod bilo kojim okolnostima, da budu udaljeni sa
svojih mesta ili na drugi način kažnjavani za svoje principijelne
stavove.
Hvala vam što ste razmotrili ova važna pitanja. Očekujemo vaš odgovor.
Iskreno vaši,
Juri Orlov
Komitet za akademske slobode Human Rights Watch-a
Univerzitet Kornel
Džonatan F. Fenon
Kopredsedavajući, Komitet za akademske slobode Human Rights Watch-a
Rektor Nove škole za društvena istraživanja, Njujork
Kopije:
uvaženim Mirku Marjanoviću, Draganu Tomiću, Jovi Todoroviću, Slobodanu
Miloševiću