NEVEROVATNA LAKOĆA NEUČENJA
ili
Zašto opozicija uporno ostaje opozicija
"Znanje je krug čiji je obim svest o neznanju"
Prolog
...A taman sam hteo da se uključim u detaljniju dijagnozu zašto
opozicija uporno ostaje opozicija, kada sam u "Našoj borbi" od
30.06.1998. naišao na odličan članak g. Koste Čavoškog na tu temu. Pored
toga izašla je i vest o sastanku opozicije u Beču izgleda da im Niš
nije bio atraktivan. Dakle, neke se stvari na planu okupljanja širokog
opozicionog fronta ipak događaju.
Sve to je dovelo do drastične izmene originalnog teksta, ali i do neke
koristi: ispali su neki pasusi o dijagnozi i time sam dobio prostor za
neke dodatke. Nadam se da je ovaj tekst time samo dobio.
Slika stanja
Najveće, ili bar najpoznatije, opozicione stranke vode učeni ljudi.
Vrlo učeni, kao što njihove titule govore. Pa ipak, stranke koje oni
(one) vode su i dalje opozicija, čak opozicija koja gubi one delove
lokalne vlasti osvojene Velikim građanskim protestom 1996-1997. godine i
pored njihovog neospornog obrazovanja. Upravo ta činjenica je značajan
uzrok razočarenja za toliko ljudi koji su uložili i zdravlje i trud i
entuzijazam i nadu za promene koje se nisu desile.
Deo te opozicije, činjenica je, i ne želi da uzme vlast. Vrlo je
komotno biti u opoziciji i kritikovati vlast zbog njenih poteza,
svejedno kakvi su. Ako uz to ima i nešto međunarodnih simpozijuma i
medijske prepoznatljivosti, tim lepše. Odgovornost je tuđa, isticanje je
svoje.
Ali, pored ovih stranaka ima i onih koje se vidljivo trude da preuzmu
vlast, samo im to baš ne ide od ruke. Za njihov neuspeh u osvajanju
vlasti ćete, po pravilu, čuti dva osnovna opravdanja: 1) ubačene
"krtice" od strane SDB, sa zadatkom da sabotiraju napore te stranke i
2) nedovoljno dobra interna organizacija, kao posledica prevelike
demokratije u stranci suviše velika sloboda ponašanja članova, pa
odatle i nemogućnost takvog unutarstranačkog dogovora koji bi bio
stvarno efektivan. Zbog tog drugog razloga javljaju se "frakcije", a one
su inicirane "krticama", pa stranke mnogo više energije troše na
unutrašnje sređivanje stanja nego na spoljašnje akcije.
Koliko god da u tim opravdanjima ima istine, čak i vrlo mnogo, suština
je na sasvim drugoj strani. Neznanje tehnike upravljanja, posebno
upravljanja jednom tako kompleksnom strukturom kao što je politička
stranka, i definitivna odbojnost da bilo šta od te tehnike nauče i
kasnije primene.
Koreni
Kažu da je pre tridesetak godina, jedan Francuz, zaljubljenik u epiku
naših naroda ali bez znanja jezika, došao na Cetinje. Toliko je čitao o
Njegošu, o ratovima sa Turcima, o herojstvima, da je lično hteo da
upozna taj hrabri narod. Sišavši iz autobusa krenuo je da traži
Biljardu. Ali svaki put kada bi pitao "Ou est la Biljard?", upitani
meštanin bi ga vodio u kafanu gde se igrao bilijar. Kada mu je kafana
već bilo dosta, prisetio se tipičnog lika iz knjiga koje je čitao,
naočitog i visprenog Crnogorca. Ovi mladi, mislio je on, kao ni kod nas,
ne cene istoriju. I, konačno, zapazio je takvog: nošnja, držanje, čak i
dugi brkovi. Impresioniran pojavom, Francuz mu smerno priđe i upita:
"Parlez-vous francais?". Đedo ga odmeri od glave do pete i odbrusi: "A
da ćeš me ti uči' ?!"
Nisu ni lideri stranaka izuzetak od ovog simptoma. "A da ćeš me ti
uči'..." je (skoro) sasvim normalno ponašanje (skoro) svih stanovnika
Srbije. Seljak ne prihvata nove tehnologije. Radnik i činovnik bolje
znaju od inžinjera ili stručnjaka administrativca. Šefovi i gazde
sitnijih preduzeća rade kao što su ih prethodnici naučili "a oni su
bolje znali od Vas!". Više rukovodstvo još je najspremnije da uči: ide
relativno redovno na razne seminare i simpozijume, ali im je to stečeno
znanje samo teret kada se vrate, vrhunsko rukovodstvo ih hladno spušta
na zemlju: "Zaboravi to. To kod nas ne ide."
Pa ni svi ti ljudi nisu baš "u krivu". Mnogi današnji fakulteti i škole
su se tako razvili da ne pripremaju studente za privrednu i društvenu
praksu, već pre za akademsku karijeru na tim istim fakultetima. Bukvalno
se kloniraju. Tako na Pravnom fakultetu, tokom celih studija nema ni
jedne jedine ozbiljne simulacije nekog sudskog spora. Govorništvo,
osnovni alat pravnika, je van redovne nastave. Po diplomiranju na
ekonomskom fakultetu, sveži pripravnik u preduzeću tek uči tajne kontnog
plana ali se zato perfektno razume u makroekonomske probleme zemlje i
sveta. Na FON-u se proučava čitav niz sistema za planiranje, ali je
konačna poruka: "Vi ćete u praksi odabrati najpogodniji model". S druge
strane, tehničko tehnološki fakulteti kubure sa opremom, tako da i ne
mogu da predaju nešto novije od opreme koju poseduju.
Kako onda ne razumeti Srbe i njihov stav o neučenju? Na žalost, sama
nauka im daje dodatne argumete za njihove stavove. A to postaje zatvoren
krug bolje rečeno silazna spirala.
Dopunski problemi
To je bio prvi deo naslova ovog članka. Sada sledi drugi. On počinje od
pitanja odgovornosti. Naime, ako neko ima svoju radnju, posledice
njegovog eventualno lošeg poslovanja snosiće pre svega on i njegova
porodica, dakle jako uzan krug ljudi. Pa i kada je reč o direktoru neke
velike firme, posledice će biti svedene na radnike i poslovne partnere
te firme. Koliko god da ih je opet ih nema baš premnogo. Odnosno ima
ih znatno manje nego građana jedne zemlje, koji će svi osetiti posledice
jedne promašene politike. Iako ne želim da ponovo ponavljam već hiljadu
puta rečeno, samo primera radi moram reći da je cena jedne promašene
državne politike bio stotinak hiljada mrtvih, par miliona raseljenih i
ekonomski uništenih ljudi i svih deset miliona Srba unazađenih za bar
dvadeset godina. I nekoliko stotina onih koji su se enormno obogatili u
toj nesreći, a koji i dalje itekako kroje sudbinu ove zemlje.
Neka je ovo ekstremni slučaj značaja političke odgovornosti, ali je
odgovornost stranačkih vođa u svakom slučaju daleko veća od odgovornosti
direktora nekog našeg privrednog giganta (koga će i tako država da
spasava našim, građanskim, parama). Odatle je sasvim razumljiva cela
plejada malih stranaka, čiji je najveći cilj da budu zastupljene makar
sa jednim poslanikom u nekom Parlamentu. Da se tamo slika i kritikuje.
Ali, pored ovih stranaka u Srbiji postoji i još 3 4 stranke koje
stvarno teže da osvoje vlast. Imaju solidan broj članova, pristalica i
glasača, imaju manje-više razvijenu infrastrukturu širom Srbije, imaju
svoje programe (uglavnom vrlo slične) i imaju, po pravilu, lidere
neobučene za upravljanje partijskim mehanizmom. Uostalom, takvo
političko obrazovanje imaju samo bivši komunistički funkcioneri oni su
jedino mnogo godina "praktikovali" politiku.
Skupni efekat
Odatle "krtice". Oni, kao znalci političke profesije, ne samo da lako
dolaze do ključnih mesta u opozicionim strankama (uzmimo u obzir da će
ih već i samo njihovo znanje i kontakti gurati ka vrhu), već i te kako
dobro znaju kako da stranku načine impotentnom. Zato Šešelj nema
"krtica" njegova stranka je organizovana po svim principima kumrovačke
škole.
Evo drugog zatvorenog kruga (silazne spirale): neadekvatna organizacija
i kontrola stranke omogućava "krticama" da se lepo u njoj ugnjezde. Iz
tog gnezda propagiraće i sprovoditi dalju neorganizovanost. Sve do
pucanja stranke ili do eliminisanja (ili bar "skrajnuća") upravo onih
ljudi koji bi im mogli "stati na rep". Između ostalog, njihova uloga je
da gaje i do ekstrema razvijaju samoljublje lidera koje je, inače,
osobina neophodna za liderstvo pa stoga nije u osnovi negativna. Ali
laskanjem da dotični sve zna, ume i može no eto! Ostali su
nesposobni, zavidni, samo bi želeli njegovo mesto to samoljublje se
stručno razvija sve do arogancije i svojevrsnog autizma. Da stvar bude
tragičnija, sama "krtica" i ne mora da bude u blizini lidera. Dovoljno
je da protežira laskavce tako da oni budu stalno u liderovoj okolini.
Laskavci će da odrade posao, a "krtica" će se slatko smejati u svojoj
jazbini.
Malo soli na ranu...
Mrka kapa: tako izgleda današnja politička scena opozicije. I neće biti
pomaka nabolje ako se nešto stvarno značajno ne desi, jer danas nisu
prepoznate stranke, već lideri. Većina sveta ne zna za DSS, DS, GS, DA,
DC... oni znaju za Koštunicu, Đinđića, Vesnu, Čovića, Mićuna... To jeste
laskavo za lidere, ali je pogubno za stranke. I tu leži razlog zašto
nema ujedinjenja opozicije: ne mogu svi biti na vrhu, a niko nema nameru
da bude drugi. Intuituvno, u postojećoj situaciji prepoznatljivosti
lidera a ne stranaka, lider ne greši mnogo: onog momenta kada on bude
drugi i njegova stranka će biti druga. Time on, na neki način, brani
stranku. Ali, kao i u mnogim drugim situacijama, kratkoročna korist ume
da nanese dugoročne štete. Političar upravo to mora da zna jer to mu
je posao.
Vreme je da se naslov i podnaslov iskombinuju. Lider, koga stalno
ubeđuju da je u pravu, da su svi problemi u stranci ustvari posledica
delovanja njegovih ličnih neprijatelja, da je upravljanje strankom
ustvari jednostavno: samo treba reći šta se hoće, a onda na scenu stupa
lojalnost kao obaveza da se samoinicijativno ispuni i najskrivenija
želja svog lidera (a ako se to ne desi eto znaka nelojalnosti i
nedobronamernosti), sigurno nije spreman da gubi vreme na studiranje
tehnologije upravljanja.
Još više: budući da su na vrhu (ili bar blizu) po pravilu učeni ljudi
sa titulama (sada stupa na scenu prvi naslov u svoj žestini), kako se
može očekivati da će upravi ti ljudi biti spremni da ponovo sednu u neke
školske klupe, pa makar one bile i fotelje?
Na Dunavu, na jednoj deregliji ukotvljenoj ispod tadašnjeg Đačkog
kupatila, na mestu zvanom Veliki pesak (jer su se tamo praznili bageri
koji su čistili reke), živeo je penzionisani profesor matematike, čika
Đoka. U nekom drugom vremenu bio bi, vrlo verovatno, pandan Miki Alasu.
Ovako, bio je samo penzioner. I mislilac. Tim mislima ja sam se tada
(imao sam te 1958 godine tek 16 godina) potsmevao. Danas više ne. Evo
jedne njegove misli koja ovde divno pasuje: "Sine, -(ovde je uvek bila
dramska pauza, da pojača značaj izjave koja sledi)- i od kamena možeš
naučiti. Samo ga dovoljno dugo gledaj. A od čoveka možeš i više i
brže.". Danas, posle mnogo godina saradnje sa svetskim (i, još više,
domaćim) kompanijama, naučio sam da uspešne kompanije stalno uče. Obuka
je deo radnog procesa, a stečeno znanje se mora odmah primeniti, jer je
pretpostavljeni prvi bio na obuci, pa tek kada je on utvrdio da ona može
biti korisna (i kako i koliko to može biti), tek onda se obučavaju niži
službenici. Obuka tamo počinje od vrha kompanije. Uostalom, komunisti su
taj princip i te kako efikasno sprovodili: oni su imali Kumrovec - i oni
su vladali 50 godina bez ikakve konkurencije. A oni koji tamo nisu išli
doveli su nas tu gde smo sada. Šta su sve učili, ne znam, ali znam da je
bilo efikasno. Za njih, naravno elegantno su prevazilazili i spoljne i
unutrašnje probleme. Po ceni manjoj od cene raspada stare Jugoslavije
sviđalo se to nekom ili ne.
...(radi dezinfekcije). A onda mast i zavoj.
Naravno, očekujem reakcije na ove moje izjave: sa jedne strane
demagoške, a sa druge one koje ukazuju na gađenje od učenja u zrelim
godinama. Ni u snu nemam nameru da branim predmete, instruktore i
učesnike kumrovačke škole. Ali imam nameru da branim proces obuke kao
neophodno sredstvo za uspeh. I imam nameru da branim postavku da je
znanje protivničkog znanja bitan preduslov pobede nad protivnikom.
Konačno, bar ovde i danas, nemam nameru da opisujem kako bi ta obuka
trebalo da izgleda. Neka to ostane poslovna tajna. Ipak, par elemenata
moram da ovde napomenem:
* Valja prestati sa promocijom lidera. Oni su već uveliko poznati. Sada
treba promovisati stranku, da ona postane posebno prepoznatljiva i čak
poznatija od lidera. To je dugoročna korist.
* Obavezno treba osnovati sopstvenu partijsku školu i obavezno kroz
nju moraju proći ne samo svi funkcioneri stranke, već pre svih sam
stranački lider. I kao pohađalac tečajeva i kao instruktor. Setimo se da
je obrazovanje od pamtiveka bilo jedan od stubova države. I da nije greh
ne znati, već ne želeti naučiti.
* Obavezno prvenstveno u stranci uspostaviti one odnose koji se
planiraju za organizaciju države, kada se bude osvojila vlast. Tu će se
najbolje testirati ispravnost modela stranačkog programa.
Faktor vremena
Da, ovo nije program za momentalnu upotrebu. Ali ni problemi nisu od
juče, i bez obzira koliko je situacija kritična mora se imati na umu da
se u kritičnoj situaciji vuku histerični potezi, a oni grozno koštaju.
Stoga je neophodan dugoročan plan i spremnost da se on kvalitetno
sprovede. A za taj posao su potrebni adekvatni stručnjaci i sistem
upravljanja koji će sve skrivene rezerve aktivirati. I pre svega dobra
volja samih stranačkih lidera ili bar osvešćenje da se na ovaj način
nikuda ne stiže da promene, koje su u srži njihovih programa,
zahtevaju pre svega promene u njihovom stavu prema stranci, njenom
cilju, odgovornosti i modernoj tehnologiji upravljanja.
Dakle, dragi građani, kada budete saznali da je sam lider stranke i
njegov glavni štab istovremeno otišao na obuku o upravljanju strankom,
kada čujete da je neka opoziciona stranka otvorila svoj Centar za obuku
kadrova i da i vrh stranke učestvuje u toj obuci, znajte da je došlo do
značajne promene. I da pomenuta mrka kapa postaje običan šešir. A dotle
strpite se. Nadam se ne za dugo.