Desilo se da sam ja cerka bivseg partizana i komuniste koji je na
Sremski front pobegao sa 17 godina. Od drzave nije uzeo niti vojnicku
penziju ni stan.
Kao "kadar" poslat da pomogne razvoj nerazvijenih podrucja gde i danas
zivi u kuci za koju nema para ni grejanje jedne prostorije da plati (od
mamine i njegove penzije). Uvek je pricao da mu je bilo najteze kada su
ga posle rata poslali da "cisti" Baliste na Kosovu. Mnogo gore nego sam
rat. Tu je poginulo mnogo njegovih drugova, a rat je vec bio zavrsen i
otimacina kuca, stanova i ostalog bogatstva vec je bila uveliko u toku,
narocito u Beogradu i vecim gradovima. Moj otac je pak, kao pravi
patriota i Titov partizan bio spreman da i dalje stavlja zivot na kocku
i radi po radnim akcijama.
A ono je bio ipak rat protiv Svabe i okupatora. Ovo sramotno klanje
dojucerasnjih prijatelja, rasprodaja domovine i ljudi, rasturanje
porodica, i sveopste ztvovanje legalnim lopinama, kriminalcima i ljudima
ne okrnjenog, vec bolesnog morala, ne bi trebalo da nametne nikome
dilemu da li da dezertira.
Da li cemo ikada vise moci da se probudimo i brinemo neke ljudske brige?
Da, umesto sto raspredamo price o Kosovu, o tome sta je rekao Milosevic,
Seselj, Draskovic i ostali, vidimo sta cemo sa svojom decom,
prijateljuma, komsijama, na kraju krajeva sta cemo sa sobom. Velika
moralna odgovornost lezi na ljudima koji su idejne vodje Srpskog
naroda. Nasi veliki pesnici (koji nadju za shodno da skoknu cak i do
Kanade) utuvljuju Srbima u glavu kako su oni eto Istorijsko-mentalno
sazdani tako da ubijaju svoje kumove, lizu krv osvete sa zaledjenih
nozeva, i uvek, sa ogromnom dozom samodestrukcije vojuju za odbranu
svete domovine. Idejne vodje, u iracionalnom intelektualnom
egzibicionizmu, ne razmisljaju o tome da bi svoju moc mogli da usmere i
sasvim drugacije. Moc je njihova, a odgovornost prepustaju mladim
ljudima koji nisu prakticno ni poceli da zive.
Evo sada konkretnog predloga resenja Kosovskog pitanja:
Da se od zapadnih sila, koje ocito da nemaju ni truncicu dileme da
Kosovo pripada Albancima, da se od njih zatrazi da se nasi manastiri i
kulturno istorijski spomenici momentalno, kamen po kamen prebace u
Srbiju. Da se napravi i ispostavi svim zainteresovanima racun, koliko
je u Kosovo ulozeno, samo od strane Srbije, pa da se Kosovo proda. S'
obzirom, da je gomila kuca prodata privatnim licima, neka sada i drugi
koji su godinama morali po zakonu da ulazu u nerazvijena podrucja, neka
im se vrati. Neka moj otac i ostali ljudi, koji od svoje penzije sada
ne mogu da prezive, a davali su 30 posto za Kosovo, neka im Kosovo sada
to vrati.
Nikada se nece desiti da Srbi pocnu da beze u razvijenu Albaniju, i kada
im albanska drzava izgradi univerzitet, da punopravni status i novine,
Medicinsku zastitu i ostalo. Zato je mozda bolje uzeti ono sto se
moze. Kada preduzece objavi bankrotstvo, na zapadu svi poverioci
uzimaju ono sto mogu. Kada pak preduzece koje je propalo odluci da
ponovo pokusa, u ogromnom broju slucajeva, bniznis krene. Valjda ce i
nama krenuti, ako ne prenebregnemo naravoucenije ovog zapetljanog
slucaja i ako ne budemo vise sledili sudbinske odrednice koje nam
velikodusno serviraju nasi pesnici i ljudi koji jesu intelektualci, ali
su nesvesni svoje moci i odgovornosti.
Marta Bugarinovic