(Ovaj clanak je izvod iz govora William-a Thorsell-a, glavnog urednika
torontskog Globe and Mail-a, diplomiranim studentima Univerziteta
Alberte, Kanada, juna 1995. Clanak je objavljen u Globe and Mail-u, od
10. juna, 1995, pod naslovom "Rising above philistinism", na dan kada
je moja cerka diplomirala na torontskom univerzitetu)
Bivsi predsednik Univerziteta Alberte, Max Wyman, jednom je rekao da ako
nasi univerziteti ne bi postojali samo za vreme zivota jedne generacije,
cela intelektualna i naucna zgrada nase civilizacije bi se tresla i
verovatno srusila. Toliki je znacaj univerziteta u odrzavanju,
prenosenju i sirenju znanja. Tolika je krhost onoga sto izgleda kao
velika sposobnost i duboka mudrost u nasem kompleksnom drustvu.
Obrazovan na univerzitetu, i predodredjen da bude jos obrazovaniji
daljim ucenjem i stecenim iskustvom, svaki diplomac predstavlja
delikatno vlakno ove vibrantne kulture. On je absorbuje u svoju memoriju
i prenosi je u buducnost. Univerzitetska diploma je lek za socijalnu
amneziju u kojoj smo svi mi rodjeni. Kad umremo, ono sto znamo ne sme da
umre sa nama. Nasi univerziteti obezbedjuju da se to ne desi. Dani
pocetka skolske godine su fontane mladosti drustva, lek protiv
izumiranja nase civilizacije.
U svojoj biti, univerzitetska diploma potvrdjuje da neko zna neke vazne
stvari sto vecina ljudi ne zna. To daje vrednost papiru na kome je
diploma napisana. Nekad je ovakva diploma vlasniku donosila postovanje.
Ucen covek je uzivao pravo da mu se veruje kada je iznosio svoje
misljenje i kada je preuzimao inicijativu u pitanjima njegovog polja
strucnosti.
Ali status ucenosti je, nazalost, erodirao poslednjih dekada. Mi smo
demistifikovali svaku profesiju, pocevsi sa advokatima i politicarima, a
sada i sa naucnicima i svestenicima. Ne samo da je aura koja okruzuje
"ucene ljude" erodirala, nego cak i pozivanje na znanje nestaje. Sto je
najgore, mi cak proslavljamo tu eroziju pod maskom "populizma",
"demokratizacije" i "jednakosti"
Ne postoji prljavija rec u 1990-im od reci "elita". U isto vreme, nema
nista fundamentalnije za progres covecanstva nego postojanje elite -
elite znanja.
Tacno je da uceni ljudi mogu biti glupi, zli, i neznalice, a isto tako
slavoljubivi, licemerni, paternalisticki. Ali ne bismo trebali da
odbacimo autoritet elite samo zbog toga sto dolazi od elite. Elita u
svakom polju, od fizike i medicine, do slikarstva i literature - treba
da bude postovana zbog znanja koje predstavlja i zbog doprinosa kojeg
moze da da drustvu. Da li ovo postovanje postoji i drustvu, izgleda da
zavisi od nekih nedefinisanih vrednosti i pretpostavki koje su se u
drustvu razvile tokom duzeg vremena.
Ako idete ulicama Pariza, videcete ploce na mnogim zgradama i pod
prozorima kao "Ovde je ziveo Monsieur Noir, slikar kubist", ili, "U ovoj
sobi je stanovala Madam Blanc, atomski fizicar". U celom Parizu, u
malim ulicama i na velikim trgovima, svuda su dokazi poniznosti pred
dostignucima, dokazi o zelji ljudi da slave znanje i uspehe drugih i
shvatanja da svako od nas ucestvuje u ovome.
Sve to se svodi na jedno: poniznost pred znanjem i postignucem drugih
ljudi. Zar to nije ono sto zelimo da postignemo kada idemo na Betovenov
koncert - osecanje divljenja nad znanjem i uspehom drugih? Zar to nije
ono sto zelimo da osecamo kad medicinski istrazivac objavi pronalazak
leka za SIDU - ponizna zahvalnost za znanje i postignuce drugih? Zar to
nije ono sto zelimo da osetimo kad prisustvujemo politickom zboru i
slusamo karizmaticnog lidera koji nam jasno izloze alternative i
definise moralnu osnovu i logicke mogucnosti pomocu kojih mozemo bolje
da razumemo nase probleme?
Skepticizam treba u svakom slucaju da prati svaku aktivnost elite. Ali
skepticizam sada cesto prelazi u filisterizam, inadzijsko odbacivanje
znanja i iskustva, pod izgovorom da su oni antidemokratski ili cak zlim
namerama motivisani.
Najpopularniji primer ovakvih napada na samu osnovu znanja je izreka
"Lepota je u oku posmatraca". Ova opojna fraza sugerira da se o lepoti
nema sta nauciti, pa biste tako mogli da zatvorite veci deo ovog
univerziteta koji poducava, izmedju ostalog, umetnost i literaturu.
Razmetljiva i fundamentalno arogantna pretpostavka da je necije
misljenje isto tako autoritativno kao i misljenje bilo koga drugog
zagadjuje umetnost, kao i ekonomiju, nauku i filozofiju. Sto je jos
gore, zagadjuje etiku, u kojoj su ukorenjeni, testirani i izrazeni
veliki moralni principi nase civilizacije. Bez intelektualnog autoriteta
o tome sta je pravo, a sto je zasnovano na argumentima i retorici starim
hiljadama godina, jasno je da bismo izgubili sposobnost da razlikujemo
dobro i zlo ili da razlikujemo suprotne principe. To bi stvarno bio kraj
civilnog drustva.
Populizam je izraz za ovu politiku, koja u svom najgorem obliku redukuje
nase izabrane poslanike na posluzioce u restoranu parlamenta. Svi
novoizabrani poslanici brzo nauce da ima mnogo da se nauci o problemima
koje su oni verovali da razumeju. Saznaju da su problemi mnogo
kompleksniji i interesantniji nego sto su mogli da zamisle. Ali ako se
posle nekoliko godina vrate kuci iz Otave i traze od svojih biraca da
razumeju i drugu stranu price, ili da prihvate njihov autoritet na bazi
njihovog iskustva, nasi poslanici ce verovatno izazvati ljutite optuzbe
da su se prodali ili da su snobovi. U sustini, poslanicima se kaze da
budu poslusni, a ne da uce i znaju.
Naucnici ce nam mozda reci da azbest nije opasan po zdravlje ako se
pravilno upotrebljava u gradjevinarstvu, ili da PCB nije narocito opasna
hemikalija, ali paranoidni duh naseg vremena ce ih nadvikati. Napad
sumnje cesto ne nailazi na otpor. Danas je u modi praznoverje kao "junk"
hrana za mozak.
Zasto se ovo desilo? Priznajem da sam i ja deo dzinovske industrije koj
proizvodi skepticizam. Funkcija medija je i da osporava sve vrste
autoriteta. Ja cenim ovu ulogu jer je bitna za demokratiju. Od prvog
dana kada se pojavio u 1844., Globe and Mail ima Juniusov citat blizu
naslova: "Podanik koji je istinski lojalan Glavnom Magistratu, niti ce
savetovati niti ce trpeti arbitrarne mere."
Ali ja verujem da mi u medijima suvise cesto odbacujemo nase kriticko
misljenje i postajemo suvise skepticni. Suvise cesto izjednacavamo
sebicna misljenja sa onima koja su zasnovana na znanju. Suvise secto
pretpostavljamo da postoje sebicne namere iza dobronamernih misljenja.
Nesigurni u svoje sopstveno znanje, mi cesto prelazimo barijeru
skepticizma i upadamo u teritoriju lenjog i samozadovoljnog cinizma gde
znanje nema vrednost, gde balans znaci da je svako misljenje podjednako
vredno, gde nikakav test naseg znanja i misljenja nije potreban, i da
tako ne mozemo da ne budemo u pravu. Mi odevamo ovu arogantnu
intelektualnu zbrku u odoru odbrane morala. I tako ponekad, mi u
medijima simplicizmom i filisterizmom doprinosimo vulgarnoj eroziji
postovanja znanja.
Akademci bi mogli da navedu mnogo drugih faktora, od glupavog narcisizma
potrosacke kulture, do nemustih tvdnji o moralnom i kulturnom autoritetu
po pitanjima multikuturalnog drustva, do istorijskog karaktera same
Kanade u kojoj nam zadrti regionalizam i obilje prirodnih resursa daju
motiv i izgovor da sebe nezasluzeno smatramo vrednim.
Kakvi god da su uzroci, znanje nema vrednost koju treba da ima da bi
osiguralo napredak drustva, a isto tako da omoguci interesantan licni
zivot. Jer, kao sto prenosenje znanja pomocu univerziteta predstavlja
fontanu mladosti drustva, tako i ljubav za znanjem osigurava da
zadovoljstvo otkrivanja postoji tokom celog naseg zivota. Zedj za
otkrivanjem novog je najociglednija karakteristika mladosti.
Kada je Wordsworth napisao da "ni u potpunom zaboravu, ni u potpunoj
ogoljenosti, vec u oblacima slave dolazimo" od Boga kad smo se rodili,
on je sigurno opisao radost pamcenja i otkrivanja novih stvari.
Osecacete mnogo manje zadovoljstva kada pokazujete svoje znanje nego kad
naidjete na jos jedan fascinirajuci dokaz svog neznanja. Ako ste mudri
da shvatite kako malo znate, shvaticete koliko mnogo zadovoljstva
preostaje da se ucenjem dozivi. Bicete u oblacima slave, zahvaljujuci
vasoj pronicljivoj nevinosti.
Receno je da je preduslov za svaki vredan grad da bude domacin velikim
kulturnim institucijama - univerzitetu, orkestrima, pozoristima,
novinama, bioskopima, muzejima i galerijama. Inace bi gradovi bili samo
prikrivana predgradja. Tako je i preduslov za svako vredno drustvo da
ceni znanje, da postuje cinjenicu da postoje stvari koje treba nauciti,
da razume da stvarno znanje zahteva mnogo napora da bi se steklo, da
postuje vase licno znanje kao deo znanja cija zbir cini nasu
civilizaciju.
Isao bih tako daleko da osporim frazu koja kaze da se demokratija meri
njenim odnosom prema ugrozenim manjinama, i reci umesto toga, da je
pravi test za demokratiju nacin kako se ona odnosi prema svojoj eliti
znanja, njenoj najkreativnoj i najdragocenijoj manjini.
Vi ste sada deo te elite, nosioci svega najboljeg sto je postignuto
inspiracijom i radom predhodnih generacija. I vi ste kandidati da
produbljujete ta postignuca. Neka budemo znani po nasim aspiracijama.
Nadam se da cete vi biti deo vremena reatauracije znanja, u kome ce
znanje biti cenjeno u nasoj zemlji, i da ce ploce biti podignute ispred
kanadskih vrata i ispod kanadskih prozora na kojimaa ce pisati: "Ovde je
ziveo doktor, pesnik, pravnik, kompozitor, ekonomist, filozof, koji je
bio uceniji od svih nas i koji je time obogatio nas zivot".
Iskreno se nadam, da cete i vi biti medju ovim ljudima.
Preveo,
Zivomir Masic
Toronto, Kanada