Ne mogu da verujem da se sve ovo dogadja nama...Jednostavno covek ostane u
nedoumici da li da komentarise nesto a da to vec nije kazano i da u isto vreme
ima smisao. Da li ima kraja bedi koja nas je snasla i sto je jos gore postaje
jos bednija i mizernija, gusi identitet i rusi dostojanstvo. Pa valjda je
dostojanstvo jedina stvar koju coveku ne mogu ukrasti, unistiti, poniziti!
Mogu da pretpostavim tesku poziciju u kojoj su se nasli nasi profesori koji nisu
poltroni, ucenjeni za ono malo nadnice kojom pokusavaju da izdrzavaju svoju
porodicu, mogu da razumem studente koji se plase progona na ivici egzistencije,
ali ono sto ne razumem kakav smo mi to narod kad biramo takvu vlast? Da li smo
se dobrovoljno opredelili za kolektivni sunovrat? Ceo svet velica znanje kao
neprikosnovenost, a Univerzitet kao rasadnik novih ideja i mogucnosti, koji
treba zalivati i negovati, dati mu svetla i prostora da dise, da pokaze sta
moze...a kod nas se uporni da nas drze u mraku i to surovo ne birajuci sredstva.
Postavlja se pitanje...koliko bivsih frustriranih i studenata by mistake sedi u
pozicijama za odlucivanje o sudbini Univerziteta i kakvi ce to polufabrikati
biti koji prodju kroz svojevrsni partijski Univerzitet. Hoce li oni da nastave
tamo gde su ovi poceli? Od takvog jednoumlja dize mi se kosa na glavi.
Moje pismo pocinje da mi lici na crnu hroniku sto mi nije bila ideja. Htela sam
da glasam za nezavisan Univerzitet ciji sam student bila, da glasam za prave
profesore sa pedagoskom etikom i dostojanstvom, za one koji su nas podrzavali i
verovali nam i kojih se rado secam.
Nevenka Perisic
Wellington