Na kraju ce trava pojesti kravu!
Uobicajeno je da krava jede travu, a ne da trava jede kravu. Medjutim, pod
odredjenim uslovima ovo drugo bi rešilo mnoge probleme. Ne verujete?
Ubedite se sami razmišljajuçi na sledeçi nacin:
Krava jede travu jer je trava hrana krave. Bez trave ne bi bilo ni krave.
Bez krave ne bi bilo ni mleka. Bez mleka ne bi bilo ni sira, ni kajmaka, ni
surutke. Surutka je hrana seljaka. Sir i kajmak seljak prodaje na pijaci za
dinare i na taj nacin dolazi do novca kojim çe platiti porez drzavi.
Pocetnu sumu dinara štampa drzavna štamparija novca, a tim novcem drzava
isplaçuje prve plate drzavnim cinovnicima, policiji, uciteljima, narodnim
poslanicima i drugim svojim sluzbenicima, koji tim novcem kupuju sir i
kajmak od seljaka. Seljaci, plaçajuçi porez vraçaju novac drzavi, cime se
zatvara kruzni tok novca. Kada je drzava naplatila porez, onda taj novac (a
ne više novac iz štamparije) ponovo koristi za isplate plata cinovnicima i
ostalim kako bi cinovnici i ostali mogli ponovno od seljaka kupiti sir i
kajmak. U medjuvremenu krave jedu travu i proizvode mleko. Seljaci iz mleka
proizvode surutku, sir i kajmak. Dobijenim novcem od prodaje sira i kajmaka
plaçaju drzavi porez. I tako to moze teçi iz dana u dan, iz meseca u mesec,
iz godine u godinu. (Ova prica podseça na Kenejevu Ekonomsku tablicu, Bog
da mu dušu prosti, samo su u njegovoj tablici akteri imali druga imena, a i
radilo se o drugoj drzavi, što za ovu našu pricu uopšte nije od nekog
posebnog znacaja. Za nasu pricu nije od posebnog znacaja ni ko jede
surutku, a ko sir i kajmak. Ovdje je rijec o kruznom toku novca).
Ali, ne lezi vraze. Neki od cinovnika ili drzavnih sluzbenika odluce da
jedan dio plata stave na štednju u nekoj banci, umjesto da cijelu platu
iskoriste za kupovinu sira i kajmaka. Radi toga seljaci nisu mogli prodati
sve kolicine proizvedenog sira i kajmaka po ranijim cenama. Pošto su sir i
kajmak kvarljiva roba, seljaci su sir i kajmak morali prodati po nizim
cenama kako bi usaglasili robnu ponudu i platezno sposobnu traznju. Oni
nikako nisu mogli svoje viškove sira i kajmaka staviti na štednju, pa još i
uz kamatu.(Kada bi to bilo moguçe, ne bi nam trebale ni krave, ni trava,
p.p.). Radi toga su seljaci primili manje novca, pa nisu mogli platiti sve
poreske obaveze drzavi, nego su ostali duzni i to upravo za onaj dio novca
koji su cinovnici i ostali sluzbenici stavili na štednju. Buduçi da se
porez drzavi mora platiti pod pretnjom prinudnog izvršenja, seljaci su
otišli u banku i pozajmili novac da plate porez. Na taj nacin je ponovo
zatvoren kruzni tok novca, ali posredstvom prelivanja novcane štednje u
seljacke zajmove, a zajmovi, kao što znamo vuku kamatu. Kamata, kao što
znamo, zavisi od visine pozajmljene sume novca, i tekuçe kamatne stope.
Poreklo pozajmljene sume novca nam je poznato, ali ne i poreklo kamatne
stope. (Pokojni Kenej nije u svojoj ekonomskoj tablici uzeo u obzir štednju
i zajmove, jer je u to sretno vreme njegova drzava dolazila do novca
pljackajuçi srebro i zlato diljem Juzne i Severne Amerike ili gusarenjem po
morima i okeanima što nije nevazna cinjenica za odnose štednje i zajmova,
jer je novi priliv svezeg novca uvek bio veçi od priliva tekuçe štednje.
Radi toga ni cestiti autor Ekonomske tablice nije morao razbijati glavu o
poreklu kamatne stope, p.p.).
Ako se takav proces reprodukcije proizvodnje produzi u nedogled, kao
neizbeznu posledicu imali bi rast novcanih uštedjevina na jednoj strani, i
rast seljackih dugova na drugoj strani, s time da suma seljackih dugova
uvek prevazilazi sumu ukamaçenih uštedjevina, pa seljaci ne bi mogli
vratiti uzete zajmove cak ni u slucaju da sve štediše potroše sve svoje
uštedjevine na kupovinu sira i kajmaka. Ovaj problem bi mogao biti rešen
samo ukoliko bi seljaci mogli bankama otplatiti dugove sirom i kajmakom,
ili ukoliko bi banke koristile kamate za kupovinu sira i kajmaka. Treçeg
puta nema. Pri tome je sasvim nevazno da li je seljak uzeo zajam da plati
porez, ili na pr. da kupi kravu, nego je bitno samo to da on sve svoje
dugove moze platiti samo sirom i kajmakom.
Radi toga, ako se u ovaj bankarski štedno-zajmovni sistem upetlja drzava i
seljacke dugove preuzme kao svoj (javni) dug, ona çe time samo odgoditi
sudnji dan, ali problem neçe biti rešen obzirom da ni taj dug neçe moçi
biti izmiren ni na koji drugi nacin nego jedino sirom i kajmakom. Ukoliko
banke ne budu kupovale sir i kajmak, ciklus rasta seljackih dugova çe biti
obnovljen do ponovnog pretvaranja u javni dug. Obzirom da po prirodnim
zakonima nista ne moze rasti do beskonacnosti, i svakom rastu mora prije
ili kasnije doçi kraj, to çe se desiti i sa sumom štednje i zajmova.
Problem je medjutim u tome što beskonacna akumulacija štednje i zajmova
obicno rezultira socijalnom katastrofom prije nego što se prirodnim putem
zaustavi njen rast, a ta katastrofa unistava sve pa i štednju i dugove.
Medjutim, dotle ko ziv ko mrtav, a posle toga opet Jovo nanovo.
Postavlja se pitanje ko je za sve to kriv? Ako nisu krive ni štediše, ni
banke, ni drzava, ni seljaci, ni ekonomisti, onda mogu biti krive samo
krave koje jedu travu i proizvode mleko. Kada bi trava pojela krave, tada
ne bi bilo ni mleka, ni sira, ni kajmaka, ni seljaka, ni drzave, ni banaka,
ni stediša, ni duznika, ni ekonomista. Postojala bi samo trava, divna,
meka, zelena, socna, mirisljava, ali ne bi bilo nikoga ko bi u tome uzivao.
Mirko Katiç