Ukratko: VRATITE SI DOSTOJANSTVO KOJE VAM JE BROZ UZEO.
Od kada je Cernisevski postavio to na izgled vecito pitanje "Sta da se radi
?", a to pitanje je moglo da nadje mesto samo tamo gde je postojala duhovna
praznina, a ona je nazalost postojala medju velikim delom Slavena, mnogi su
pokusali da odgovore i mnogi jos i danas pokusavaju da na to pitanje odgovore,
ali samo je Tolstoj dao odgovor:
- Pitanje je pogresno. Nije pitanje sta treba da se radi, nego je pitanje sta
ja treba da uradim.
U to vreme su Juzni Slaveni imali narodnu pesmu, imali su Kosovo, te nisu
imali duhovnu prazninu i to pitanje nije moglo da nadje mesta medju njima.
Samo medju pojedincima koji su bili duhovno prazni.
Kosovo je postojalo jer su Turci postojali. Odlaskom Turaka, Kosovo ostaje i
svetinja i zavet, ali menja deo oblika tog zaveta. Deo zaveta da ujedinjuje
Srbe (pa i Juzne Slavene) i dalje ostaje, ali zavet oslobodjenja od Turaka
gubi smisao. Medjutim ostaje deo zaveta oslobodjenja od greha - greha koji je
doveo Turke.
Nije pitanje sta da se radi na Kosovu u vezi Kosova i sa Kosovom. Zasto da se
mi pitamo nesto na sta nam je Tolstoj vec dao odgovor. On nam je sasvim lepo
rekao sta treba da se radi u vezi i sa oko Kosova.
STA SVAKI POJEDINAC TREBA DA URADI ?
To je jedino moguce pitanje i jedino pitanje na svom mestu. To je zapravo i
odgovor.
Kosovo i Juzni Slaveni su jedno te isto. Kosovo bez Juznih Slavena je livada
na kojoj se napasaju goveda, a Juzni Slaveni bez Kosova su goveda koja se
napasaju na livadama sveta. Ako tu zemlju, ono sto je sa desne obale Sitnice
i leve obale Laba od Devet Jugovica do Obilica ne smatramo svetinjom i ne
odrzavamo je kao takvu onda ce to biti livada, a mi cemo biti goveda. Ako ne
zivimo po zakonima koje nam je dala narodna pesma, koje nam je dalo Kosovo
onda cemo ziveti po zakonima osmoze. Pripadacemo carstvu zivotinjskom, a ne
carstu kosovskom.
Da se vratim na pogresno pitanje, ali sa malo izmene. Sta mi treba da uradimo
? Treba da uradimo ono cemu nas je ucila majka Jevrosima. Ne vikom nego
razumom, ne pricom nego delom, ne kradjom nego radom, ne nasiljem nego
pravdom, ne mrznjom nego ljubavlju, da Kosovsko Svetiliste odrzimo kao
svetiliste i da se prema njemu odnosimo kao prema svetilistu.
POTREBNO NAM JE DOSTOJANTVO KOJE SMO U OVOM VREMENU IZGUBILI.
Kosovo je za Srbe svetinja, a ne privreda. Za Arbanase je Kosovo privreda, a
ne svetinja. Ta dva gledista po svojoj prirodi nisu u sukobu, nego se
dopunjuju. Na Kosovu treba da se radi ono sto odgovora i jednima i drugima,
ono sto je dobro za sve i sto nikome nece smetati.
Prema svetinji se odnosi sa postovanjem, a ne sa nasiljem. Ni privreda nije
nasilje nego je rad. Postovanje i rad idu ruku pod ruku.
Juzni Slaveni koji imaju Kosovo kao duhovnu osnovu na kojoj stoje i narodnu
pesmu koja im je smisao zivota, imaju pravo i daleko vise jos i duznost da na
Kosovu Polju podignu spomen onima koji su dali svoje zivote za njihovo
oslobodjenje i ujedinjenje, onima koji su dali svoje zivote za tu duhovnu
osnovu na kojoj mi jesmo.
Neposredno govoreci da podignu, da sagrade na Kosovu setalista pojedinih
bitaka i da svako setaliste ima svoje drvorede hrastova i lipa i da je svako
drvo posveceno jednom junaku koji je dao zivot na jednom od mnogobrojnih nasih
Kosova, koji je dao zivot za nase dostojanstvo.
Da Kosovo bude nase najvece groblje, groblje bez grobova.
Svako od nas je duzan da svojim rukom zasadi na jednom od odredjenih
setalista jedno drvo u spomen svog oca, dede, strica ujaka, rodjaka koji je
dao svoj zivot za sve nas i pored tog drveta na metalnoj ploci da upise ima
tog junaka. Ne da plati nekom, ne da posalje nekog, ne da nadje neko poduzece
koje ce za paru, za zaradu to da uradi nego da on sam svojim rukama, uz pomoc
svoje dece, sinova i unucadi taj hrast ili tu lipu zasadi.
Samo radom svakog pojedinca, radom u kojem ce svaki pojedinac imati svoj
udeo, svoje duznosti i svoja prava moze da se odrzi Kosovo.
I kada drvo zasadis idi svake godine sa svojom porodicom na Kosovo, na
hodocasce, i to ne samo ti i tvoja obitelj, nego sve obitelji koje su vezane
za ime tog junaka treba da redovnim hodocascem obilaze taj grob bez mostiju. I
to prenesi sa sinova na unucad, sa narastaja na narastaj, jer je to spomenik
tvoga pretka i to je deo tvog porodicnog imena, tvoja duznost, tvoj ponos,
tvoja cast.
Svakako da ce iskrsunuti mnoga sitna i neopravdana pitanja na koja niko ne
treba da obraca paznju, ali neka pitanja i neke prepreke mogu biti ozbiljnije
i na njih bih pokusao da odgovorim.
Prvo i na izgled najozbiljnije pitanje je pitanje sastava stanovnistva -
demografsko pitanje. Srbi se sela sa Kosova. To je tacno, ali to ne utice na
resenja ovog pitanja. Oko samog Kosovskog Spomena ne moze biti stanovnika
uopste. A sta je izvan tog zemljista ne utice na duhovni odnos Srba prema
Kosovu kao svetinji.
Sa druge strane i Arbanasi napustaju postepeno sela i odlaze u gradove. Sa
jedne strane na Kosovu nema dovoljno privredne delatnosti (a to je neoprostiv
nemar svih nas), a sa druge strane privlace ih mogucnosti razvijenih privreda.
Ako podignemo (mi, a ne oni) Kosovski Spomen i idemo redovno na hodocasce, oko
tog spomena ce se podici konaci, poljoprivredna dobra za sadnice, kovacnice za
spomen ploce i jedna delatnost ce povuci drugu te ce narod kako Slavenski,
tako i Arbanaski imati posao i manje ce se iseljavati. U neposrednom susedstvu
Kosovskog Spomena bice siti i nece se svadjati.
Neosporno je da se barem za sada Arbanasi mnoze brze nego Srbi. Brze nego
bilo ko u Evropi. Za Arbanase je pohvalno sto imaju toliko dece. I ne prodaju
svoju odojcad strankinjama. Bolje bi bilo i da mi mislimo manje na drugi
automobil, a vise ne drugo, trece i svakako cetvrto dete. Zemlja ce pripasti
onima koji budu imali zivotnu snagu koja im daje porod.
Drugo je pitanje odnosa drzavne vlasti prema takvom pohvatu. Svaka
ovozemljska vlast je podlozna promenama. Niko ne zna kako ce se neka nova
vlast u buducnosti odnositi prema tom spomenu. Ako nekoj neodgovornoj vlasti
bude potreban novac ona ce poseci hrastove na Kosovskom Spomenu i prodati
drevenu gradju. Neke vlasti su rusile crkve da bi prodale ciglu. Sve moze da
se dogodi, ali na takve dogadjaje svi treba da su uvek spremni i da im na
vreme stanu na put. Ako nekoj vlasti podje za rukom da srusi neki spomenik,
ljudi ce po odlasku te vlasti taj spomenik ponovo podici. Ali zato sto ce se
mozda jednom naci, ne daj Boze, neka razbojnicka druzina koja bi ukrala celo
drustvo, ne znaci da svetinje ne treba da se postuju i odrzavaju. Ako
gradjanin kupi deo zemlje na kojem ce biti hrast ili lipa, odnos vlasti i
drustva se svodi na kupoprodajni ugovor.
U ovo se uklapa i pitanje dozvole vlasti za takav pohvat. U savremenim
gradjanskim drustvima vlast ne donosi te odluke nego gradjani. Ne treba da se
ocekuje odobrenje vlasti, nego treba sami od sebe da zahtevamo da odrzavamo
nase svetinje, da zadovoljavamo nase duhovne potrebe. Jedino sto moze da se
desi je da neka vlast nekog kratkog dana bude ometala odrzavanje KOsovskog
Spomena. Svaka takva vlast ce iz mnogih drugih razloga brzo nestati.
Mi ne smeno da ocekujno da vlast to ucini za nas. Taj spomen je nasa
unustrasnja poteba, a ne odraz politickog programa neke stranke. U savremenom
svetu vera nema nista za politikom, prema tome ni duhovne potrebe ne sme da se
mesaju sa politickom programom pojedininih kratkotrajnih stranaka. Vlast ne bi
smela da ima nista sa duhovnim potrebama stanovnistva. O duhovnim potrebama
vode brigu pojedinci, a ne vlast. Vlast vodi brigu o gradskoj cistoci, a o
Kosovu vodimo brigu mi svi (ili je ne vodimo). Zar treba da se nadje vlast
koja ce za nas da vrsi svoj posao ? A sta cemo mi da radimo ? Tu ce svaki
cinik da dobaci: "Takvi smo mi. Niko ovde ne radi po sopstvenoj volji. Radimo
samo ako nas neko tera. To nam je ostalo od Turaka i zato Kosovo jos nismo
osvetili." Ako vlast bude nesto napravila onda ce to pripasti toj vlasti, a ne
Juznim Slovenima. A vlast se menja, dok Slaveni ostaju. Sta uostalom vlast
moze da uradi ? Da nas uputi, bolje receno natera da uradimo ono sto smo duzni
da uradimo i bez te vlasti. Onda to nece biti Kosovo nego kuluk. Maloletni smo
ako nam vlast za to treba. I sta kome vlast smeta ? Nikada vlast nije nikom
srpecavala da ode na hodocasce na Kosovo i da se pokloni senima junaka. Nismo
isli jer smo bili lenji. Nemarni, nehati, a ne zbog ove ili one vlasti. Ne
moze vlast da te metne u kolica i da te gura na Kosovo. Mnogi drzavnici ce
sami da izvrse svoj zavet prema svojim precima. Najbolje sto vlast moze da
ucini je da se u to ne mesa i najbolje sto gradjani mogu da ucine je da svrse
svoj posao pre nego sto im to naredi vlast.
Sa time se nadovezuje primedba ljudi sa negativnom pristupom svakom pokretu.
"Mi (bilo Srbi bilo Arbanasi) smo divljaci, ovde se ne sade sume nego seku
hrastovi. Mi rusimo, mi ne gradimo. Niko nece ici da nesto uradi, nego samo da
nesto ucari !"
Niko ne moze da spori da ostataka prosloti ima, ali ako se pridje sa tim da
zbog nas samih mi ne mozemo da budemo ljudi, onda ljudi nikada ni necemo biti.
Ljudi su sramezljivi, nesigurni, svaki ocekuje od svakog da ucini prvi korak.
Porodjajnih muka uvek ima, ali na kraju dete se rodi i obicno je zdravo i
napredno. Vera u uspeh, uspeha je pola.
Sama gradnja Kosovskog Spomena ce uspostaviti blizi i radni odnos izmedju
Juznih Slavena i Arbanasa, a time ce biti i manje krsenja zakona. Tvoje licno
prisustvo, a ne vlast ce osigurati izvrsenje zakona i pre svega spreciti
krsenje istih. Koliko vise hodocasnika toliko vise dodira izmedju ljudi raznih
krajeva, vise zblizavanja i manje nerazumevanja. Ni jedna vlast ti nece
stititi Alaj Begovu slamu.
Na ovo se nadovezuje i pitanje odnosa crkvenih vlasti prema Kosovskom
Spomenu. Kosovski Spomen je deo Svetosavlja, sto je vezano za delatnost i
odgovornost svestenstva Srpske pravoslavne crkve. Zato patrijarsija treba da
se ne preseli nego vrati u Pec. Neodlazak crkvenih ureda u Pec je slabost
danasnjeg crkvenog vodjstva. Naravno da treba Patrijarsija da ide u Pec. Ne
samo Patrijarsija nego i svi uredi vezani sa njom, crkveni sud, crkveni muzej,
bogoslovski fakultet i svi sredisni uredi Srpske Pravoslavne crkve. I ne samo
to, nego i Zavod za zastitu povijesnih spomenika treba da ode u Pristinu, kao
sto i mnogi drugi uredi treba da odu u Prizren i Djakovicu. Beograd je
prenapucen, zivot u gradu postaje neugodan. I za dobro Beograda i za dobro
Kosova sve sto moze treba da ide na Kosovo. Knez Lazar i Milos Obilic treba da
pocivaju zajedno na Gazi Mestanu.
Posto je Kosovski Spomen groblje, to on postaje briga svih vera, a ne samo
pravoslavne vere. Na Solunskom frontu su ginuli ljudi svih vera. Srbi Grci i
Bugari su bili pravoslavni, Francizi katolici, Englezi protestanti. Medju
dobrovoljcima je bilo Juznih Slovena koji su bili kako katolici tako i
muslimani i Jevreji. Kosovski Spomen pripada svim ljudima dobre volje, a time
i svim verama.
Na izgled ozbiljnije pitanje je pitanje novca. "Nemamo para !" uzviknuce
mnogi.
Ako si zdrav onda si i bogat. Sa svojim sinovima idi PESKE do Kosova.
Petnaest dana lepe zdrave setnje. I tvoji pretci su presli taj put sa
Patrijarhom Carnojevicem. Poljaci idu peske iz cele Poljske do Cestahove.
Hadzije peske idu na Hristov grob. Ako taj put prepesacis bolje ces se osecati
i bices zdraviji. Zavetuj se da ces prestati da pijes i pusis. Ne, nemoj da se
zavetujes nego prestani odmah. Ta ce ti setnja i u tome pomoci. Ziveces duze i
bolje. I ti i tvoji sinovi. Umesto da ides u Veneciju i na Baleare, da nemocan
gledas gole strankinje i da za to trosis pare koje uzimas od svoje dece, idi
na Kosovo i neces potrositi nista. Vratices se bogatiji. Nece imati stranci
koristi od tebe, nego ljudi u tvojoj zemlji, tvoja obitelj, tvoji sinovi i
tvoje kceri. Bolje ces upoznati narod i narod ce bolje upoznati tebe. I deca
ce ti naci nove prijatelje. Koliko ti para treba da na Kosovu zasadis hrast ?
Ako je bas radi para za jedan hrast, cela obitelj ce te pomoci i za to ces
uvek naci prijatelje. A onda sa bracom, sinovima i unucima obeduj ospod tog
hrata. Svake godine. Koliko ce te kostati taj obed ? Mnogo, vrlo mnogo ako na
Kosovsko Svetiliste unese rakidzinu. Zato se spomeni Petra Kocica i rakidzinu
i vincinu ne unosi. Ni na Kosovo, ni u svoju kucu, ni u svoju utrobu, nigde.
Ni duvana, bilo da je mongolski ili americki. Ni tvoji pretci koji su morali
da napuste Kosovo, kada su se selili sa Patrijarhom Carnjevicem nisu pusili.
Zavetuj se cistom zivotu jer je to deo kosovskog nasledja. Ako ti budes prljav
i tvoja deca ce biti prljava. Ako ti budes cist i deca ce ti biti cista i
Arbanasi ce biti cisti, Srbi ce biti cisti i niko nikoga nece dirati. Kosovo
ce na kraju krajeva biti osveceno i posveceno.
Postoji niz manjih i nebitnih, cesto cak i nezrelih primedaba.
Jedna od tih je "Oni nam ne daju." To je detinjasto. Deci se jos u osnovnoj
skoli kaze: "Ne upotrebljavaj licnu zamenicu treceg lica mnozine, ni kao
takvu, niti u bilo kom padezu. Izbegavaj zamenice uopste bilo licne bilo
pokazne, bilo prisvojne. Budi odredjen."
"Oni" ne postoje. To je senka iza koje se zaklanjaju zbunjeni slabici.
"Njima" mala deca plase jedni druge.
Druga je: "Sta ce reci stranci ?" Pitajte Valdhajma on je ugledan stranac, a
bio je na Kosovu kada je jednom isao poslom za Solun. Stranci koji imaju pare
i moc imaju i svoje brige, te nece stici da vode brigu o Kosovu. Tu je i visok
pritisak, cir na stomaku, preterana debljina, neodgovorna zena, otudjena deca,
nezasita ljubavnica i vecita nesanica prouzrokovana strahom od pada sa
polozaja. Svaki od njih pre ili posle zavrsi sa nekim prljezom. Od stranca
Grci treba da dobiju svoj drvored - drvored solunskog bojista. Tako i Francuzi
drvored marsala Frens d'Esperea. Arbanasi, Bugari, Hrvati i Slovovenci svakako
treba da imaju svoj drvored, ali oni nisu stranci.
Plasljivi ljudi ce reci da nama uvek neko smeta. Tu su tajne organizacije
(tako tajne da niko ni ne zna da one uopste i postoje), Vatikan, muhadzedini,
Hrvati, Madzari, Nemci, Amerikanci, Kinezi, Japanci... Niti Srbi smetaju
Hrvatima, niti Hrvati smetaju Srbima. Svakom kome nesto smeta, smeta na prvom
mestu on samome sebi.
Zatim ce se neki narodni prvaci zapitati "Ko ce prvi da zasadi drvo ?" Ako
neko zaista veruje u Kosovo, onda on nece obracati paznju na to. Niko nije
prvi. Ne treba da se zna ko je slucajno bio prvi. Nije vazno da li si prvi,
nego je vazno da si odao postu palim junacima.
Bice i medjusobnog trvenja. "Ja necu da zasadim hrast mom dedi, ako tu moj
sused zasadi hrast svom ocu." Zar posle svega ovog sto si u ovom vremenu
doziveo jos uvek hoces da ti susedu crkne krava ? Da budemo na visini. Ko god
je pao na Slivnici i Bregalnici od Srba i od Bugara bio je zrtva sranacke
politicke spletke. I drvored Slivnice i drvpored Bregalnic treba da budu
zajednicki i Bugarima i Srbima. Da se novi narastaji gledajuci te drvorede
nauce na greskama starijih: "Vidite deco, ovi drvoredi to su sene Juznih
Slovena koji su dali svoje zivote protiv svoje volje, a za racun stranaca." To
nazalost mi jos ne mozemo da uradimo zrtvama poslednjih ratova. A sta ce nasi
praunuci da urade to nije na nama da odlucimo. Za sada bez da se iko vredja
mozemo samo da zabelezimo junake, koji su pali do 17 travnja 1941 godine. A
posle 17 travnja 2041 godine neka bududuca pokolenja rese kako, gde i sta da
se uradi. Nadam se da to tada niko od nas koji pamtimo sramote proslih ratova
nece ostati ziv.