Napisao: Alexander J. Motyl
Preveo: Zivomir Masic
Sta je nacionalizam? Pre svega, nacionalizam je rec - prilicno ocigledan
zakljucak, doduse, ali takav koji omogucuje da se razresi konfuzija,
tako evidentna u mnogim interpretacijama nacionalizma. Isticanjem da je
nacionalizam pre svega rec, ja zelim da naglasim cinjenicu da to nije ni
stvar koja moze fizicki da se dodirne, kao sto su kamen ili drvo, …., ni
fenomen koji moze da se shvati bez neke vrste posredovanja. Odrediti sta
je nacionalizam je, prema tome, pre svega pitanje definicije, a ne
empirijski zadatak. Mi ustanovljavamo sta je nacionalizam, ne
ispitivanjem verovanja i ponasanja samozvanih nacionalista, …., vec
ispitivanjem mnogih znacenja ovog termina, izolujuci i definisuci
njegove glavne karakteristike, a onda odredjujuci koje je znacenje
najpravilnije u datim uslovima.
Stvar je u tome da je nacionalizam, kao i revolucija, drzava, klasa,
modernost, razvoj, i mnogi drugi znacajni socioloski pojmovi, ono sto
William Connolly zove "sustinski sporan koncept", sto znaci, rec koja
odjekuje u mnogo razlicitih znacenja. Da li onda nacionalizam ima, ili
moze da ima, sva znacenja koja mu se pripisuju? Naravno, ne. Ovakav
prilaz njegovom definisanju nije resenje: to samo vodi do stvaranja
nespretnih i medjusobno kontradiktornih fenomena koji sluze samo da
opisu mnostvo detalja koji mogu ali ne moraju biti logicki povezani.
Drugim recima, nacionalizam, kao i bilo koji drugi sustinski sporan
koncept, je ili nesto, sto znaci jedan fenomen, ili nije nista, sto
znaci svasta. Ta rec mora da ima samo jedno znacenje, i da se odnosi
samo na jedan fenomen.
Zar ovakav prilaz ne iskrivljuje "realnost"? Zar suvise ne uproscava,
cak karikira, ono sto je "u stvarnosti" veoma kompleksno? Odgovor na oba
pitanja mora da bude odlucno "ne", ali, sto je narocito znacajno, samo
ako prihvatimo prilaz da mi mozemo da razumemo pojave samo posredstvom
jezika … Alternativni prilaz, da je jezik u najboljem slucaju
prenosnik, a u najgorem nuzno zlo, bez direktne veze sa "objektivnom
relnoscu", bi verovatno zahtevao epistemolosku pretpostavku koja bi bila
suprotna pogledima filozofije dvadesetog veka.
Sta je onda nacionalizam?
Odgovor na pitanje "sta je nacionalizam?" zavisi od definicije, ili, sto
je jos vaznije, od onoga koji ga definise. To znaci da znacenje
nacionalizma, kao i znacenje svakog sustinski spornog koncepta, nije ni
vrednosno neutralno ni odvojeno od konteksta - da li politickog,
socijalnog ili kulturnog, u kome se rec koristi, ili u okviru teksta u
kome se rec nalazi. Definisanje nacionalizma ocigledno ne daje
definitivno resenje. Znacenje se menja od osobe do osobe i od konteksta
do konteksta. Zadatak naucnika nije da naturi jedinstveno znacenje
nacionalizma svojim kolegama, sto bi bilo nemoguce, kako prakticno tako
i epistemoloski, nego da osigura da nacionalizam, onako kako se koristi
u njihovim tekstovima, ima isto znacenje. Cilj je unutrasnja
doslednost. Tamo gde nema doslednosti vlada konfuzija, semanticke
diskusije postaju maskarada za sustinu, opisi zamenjuju objasnjenja, i
uprkos svih napora da se razume nacionalizam, on ostaje misteriozan, kao
sto je oduvek bio.
Kao sto bismo i ocekivali, znacenje koje se daje nacionalizmu u naucnim
radovima i u vecini politickih izlaganja otkriva vise o korisniku
termina nego o fenomenu. Puna lista savremenih naucnih i nenaucnih
interpretacija nacionalizma bi otkrila da se on koristi da opise gotovo
sve i svakoga, koji ima bar neku vezu sa nacijom. Tako izgleda da su
nacionalisti ljudi koji pripadaju naciji, koji vole svoju naciju i teze
njenom blagostanju, koji zele neki oblik politicke samouprave za svoju
naciju, cak do nezavisnosti, najzad, koji mrze sve osim svoje nacije.
To znaci da su nacionalisti svi zivi ljudi, posto samosvesna kulturna
drustva kao sto su nacije predstavljaju dominantnu formu savremene
socijalne organizacije, a pripadanje naciji, ljubav prema naciji,
samouprava nacije, i mrznja prema ostalim nacijama su sveopste. Koriscen
u tako sirokom znacenju, da je gotovo ekvivalenat samom zivotu, termin
nacionalizam postaje besmislen.
Ono sto jos vise komplikuje problem definicje ovog termina je du mu
autori cesto daju iskljucivo pogrdnu konotaciju. Pridevi koji se cesto
dodaju ovoj reci - kao samoubilacki, iracionalan, hiper, emocionalan -
otkrivaju da je nacionalizam samo kodna rec za preterano nacionalno
osecanje. Tako Conor Cruise O’Brien eksplicitno definise nacionalizam
kao "konglomerat emocija" (Takvi su, da dodam, i ljubav i mrznja, i
nazalost, sve ostale!). Ne iznenadjuje onda, da oni koji govore o
nacionalizmu na ovaj nacin vide ga samo u drugima a nikad u sebi. Tako
americki kriticari smatraju Alan Dershowitz-ev "Chutzpah" ("bezobrazluk"
- prim.prev.) hrabrim i neustrasivim, dok je "The Japan That Can Say No"
("Japan koji moze da kaze ne" - prim-prev) odbacen zbog arogancije;
bruklinski mladici koji napadnu crnca se pravilno nazivaju rasistickim
siledzijama, dok su moskovski mladici koji napadaju Jevreje uvek
nacionalisti.
Sledeci primeri su isto tako ilustrativni. Po svakoj definiciji,
americko ponasanje za vreme rata sa Irakom 1991., a narocito za vreme
takozvane "Operation Welcome Home" mora da se kvakifikuje kao
kulminacija preteranog nacionalnog osecanja. Ipak, malo Amerikanaca bi
smatrali svoje ponasanje nacionalistickim. Nasuprot tome, ako bi koja
balkanska zemlja pokazala takav "konglomerat emocija", ako bi Nemci
mahali sa toliko mnogo zastava kao Amerikanci, ako bi Japanci objavili:
"Mi smo broj jedan" (tipicna emocija), kao sto to cesto rade
Amerikanci, jos manje Amerikanaca bi se uzdrzalo da ovakvo ponasanje ne
smatra tipicnom manifestacijom nazadnog misljenja, emocionalizmom,
iracionalizmom, ili najzad, nacionalizmom.
Uporedite takodje poruku naciji predsednika Busa od 29. januara 1991. sa
intervjuom Sadama Huseina datog CNN-u predhodnog dana. Oba teksta su
puna poziva na Boga, i Amerikanci i Iracani su opisani kao da ih je Bog
isnpirisao, i oba naroda su su jedini spasioci sveta. Doduse,
terminologija je razlicita. Huseionov jezik je srednjoistocni i u
zapadnim usima zvuci cudno. Bus je zvucao mnogo blize nacinu govora na
Zapadu. Ali ispod povrsine, sustina oba teksta je bila izvanredno
slicna. Ipak, tesko da bi koji Amerikanac smatrao Busa funkcionalnim
ekvivalentom Huseina. Niko ne bi smeo da prosiri analogiju do Hitlera
za americkog predsednika, mada je sadrzaj njegovog govora ustvari bio
samo malo razlicit od Huseinovog intervjua.
Definisanje nacionalizma
Kako treba definisati nacionalizam? Necu da odgovorim na ovo pitanje,
mada, naravno, i ja imam preference. Kada se definise nacionalizam,
najvaznije je zapamtiti sledece: Prvo, definicija ne treba da se zasniva
na pogresnom konceptualnom pogledu, to jest da opisuje realnost koja
nema veze sa njenom konceptualizacijom; drugo, ne treba da kombinuje
definicione karakteristike sa centralnim ili sporednim; i trece, treba
da izbegava megafenomen koji onemogucuje pokusaje objasnjavanja.
Uz ove napomene, ja predlazem da nacionalizam, da bi bio vredan koncept,
treba da ima samo jedno od pomenutih znacenja; ostala onda mogu da se
degradiraju na nivo centralnih karakteristika koje generalno mogu "da
idu" sa definisanim fenomenom. To znaci da nacionalizam moze da bude
politicka ideologija ili ideal koji tvrdi da nacije treba da imaju svoje
sopstvene drzave (ili samoupravu); to moze da bude verovanje da je svet
podeljen u nacije i da je ova podela i pravilna i prirodna; to moze da
bude ljubav prema svojoj naciji, i najzad, moze da bude verovanje da
svoja nacija treba da bude iznad svih drugih. Prosto receno, ovi
pogledi na nacionalizam se svode na sledeca verovanja: u naciju-drzavu,
u samoupravu, u nacionalni identitet, u nacionalnu dobrobit, i u
nacionalnu superiornost. Posto ova i druga verovanja nisu forme
ponasanja, pojedinci i grupe mogu pukusati da ih prevedu u realnost, ali
specificne akcije koje oni preduzimaju ne mogu, po definiciji, da budu
nacionalizam, ukoliko ne uvedemo apsurdnu pretpostavku da se verovanja
uvek prevode automatski u ponasanje.
Ukoliko koristimo gornje definicije, vazno je da to radimo nepristrasno,
tako da termin nacionalizam moze da bude maksimalno iskoriscen za
najrazlicitije situacije, ukljucujuci i nasu. Prema tome, ako je
nacionalizam verovanje u naciju-drzavu, onda on moze da se nadje samo
medju nacijama koje nemaju svoju drzavu, tako da je govor o savremenom
americkom ili francuskom nacionalizmu nelogican. Ako je nacionalizam
verovanje u samoupravu, tada se broj potencijalnih kandidata prosiruje
na one osobe i pokrete koji traze autonomiju. U tom slucaju, cak i
naizgled tihi Turkmeni bi morali da se smatraju vatrenim
nacionalistima. Ako je nacionalizam verovanje u nacije i u nacionalni
identitet, onda smo svi nacionalisti. Ako je nacionalizam posvecenost
dobrobiti nacije, onda smo opet svi nacionalisti. Na kraju, ako je
nacionalizam neka forma sovinizma i supremacizma, onda bismo morali da
priznamo da je nacionalizan ocevidan na Istoku i Zapadu, Severu i Jugu -
i kao sto sam sugerirao gore, stvarno ne manje u Sjedinjenim Drzavama
nego u Iraku, ne manje u Velikoj Britaniji nego u Rumuniji.
Nepristrasna primena koncepta nacionalizma vodi nas do zakljucka da je
nacionalizam, u svih pet gornjih definicija, ne samo ziv i zdrav na
Zapadu, koji tvrdi da je sve drugo samo ne nacionalisticki, nego i da je
sasvim moderan. Tacno, mozda manje grupa trazi nacije-drzave na Zapadu
nego u drugim delovima sveta (mada ova tvrdnja izgleda sumnjiva s
obzirom na pokrete za nezavisnost u Kvebeku, Baskiji, Porto Riku,
Korziki, Skotskoj, Velsu, Severnoj Irskoj i Juznom Tirolu) ali samo zbog
toga sto su nacije-drzave formirane u Evropi i Severnoj Americi pre
nekoliko stotina godina. Medjutim, nacionalni identitet, nacionalna
dobrobit, sovinizam, i zelja za samoupravom, ostaju sveprisutni u
Sjedinjenim Drzavama, Kanadi i Zapadnoj Evropi. Zelja nacija Istocne
Evrope i Treceg sveta da dobiju svoje drzave ili da budu nacionalisti u
ostala cetiri znacenja ovog termina nisu nista drugo nego pokusaji da
budu kao i moderan svet. To znaci, biti nacionalist, u bilo kojem ili u
svim znacenjima gornjeg termina, znaci biti moderan - prorodno, ako pod
modernoscu podrazumevamo ono sto taj samozvani moderan svet jeste ili
tvrdi da jeste.
Nacionalizam i modernost
Ali postoje bitniji razlozi za verovanje da nacionalizam nece skoro
napustiti svetsku pozornicu, i da ce Zapadni Evropljani i Amerikanci,
hteli ili ne hteli, biti medju najznacajnijim svetskim promoterima te
ideje. Kao sto cu dole pokazati, centralni elementi od kojis se
generalno sastoji modernost promovisu sve forme nacionalizma.
Demokratija, trziste i sekularizam ucvrscuju naciju i ojacavaju njenu
hegemoniju. Savremene vrednosti koje se odnose na socijalnu pravdu i
dinamiku internacionalnog sistema ojacavaju drzavu, a time nuzno i njenu
savremenu inkarnaciju, naciju-drzavu. Obrazovanje, urbanizacija i
industrijalizacija stvaraju nacionalne elite, koje, zajedno sa nacijama
i drzavama, predstavljaju nuzne uslove za stvarnu borbu za naciju-drzavu
ili samoupravu. Ideje o ljudskim pravima mnogo olaksavaju ove teznje,
dok demokratija sluzi kao dovoljan uslov da se one pojave. Zbog toga
sto su nacije i drzave dominantni socijalni i politicki organizacioni
principi u savremenom svetu, dalja teznja nacionalnih elita za svojim
drzavama je neizbezna u svetu demokratije i ljudskih prava.
Ako je, s druge strane, nacionalizam definisan kao forma sovinizma, onda
bi gornja podela faktora u nuzne, olaksavajuce, i dovoljne, bila
ocigledno drugacija. Postojanje elita i drzava sa nacionalnim
identitetima bi samo olaksalo covinizam. Prisutnost nacije bi bila
neophodna za njegovu pojavu, dok bi demokratija i trziste bili dovoljni
da ga proizvedu. Mada ce vidjenje drugih kao "drugih" biti podugo sa
nama, sama nacionalna diferencijacija ne proizvodi sovinizam. Da bi to
stanje nastalo, nacije moraju da se dovedu u kontakt i izloze
konkurenciji, u kojoj neki dobijaju a drugi gube. Demokratija i trziste
su dve sile koje prinudjuju pojedince da se neumorno takmice, koje
stalno proizvode dobitnike i gubitnike - i ne mora da se posebno istice
da ce uvek biti losih dobitnika i uvredjenih gubitnika - a da to
ohrabruje grupe da promovisu svoje interese na bazi svojih semiotickih
samo-vidjenja, svojih kulturnih karakteristika. Dodajte ovu zapaljivu
smesu modernoj drzavi, koja sluzi kao arena u kojoj borba moze da se
odvija, i tako dobijate jos jedan mocan elemenat koji pridonosi
konfliktu i takmicenju. A ako drzava, sto je verovatno, stane na stranu
neke dominantne grupe, mozemo ocekivati da ce se etnicka neprijateljstva
samo povecati.
Modernost nacije
Fundamentalna pretpostavka mog argumenta je da su nacija i
nacija-drzava, dominantne forme organizacije u savremenom svetu.
Naravno, moderne drzave tvrde nesto sasvim razlicito, to jest, da su one
moderne bas zbog toga sto su veoma blizu napustanja nacije-drzave i
nestajanja nacije. Ovo samo-vidjenje, koje je, po mom misljenju, i
sebicno i fundamentalno pogresno, izgleda da je deo paketa diskursa o
ljudskim pravima koji su elite ovih zemalja prisvojile, i koji ima ulogu
da legitimise njihovu vlast unutar zemlje, da zastiti njihovu hegemoniju
van zemlje, i da izoluje "Evropu" od neugodnih dogadjaja u susednim
drzavama. Ovu samo-vidjenje ne bismo trebali da prihvatimo suvise
ozbiljno kao program, osim mozda da pitamo, kao sto ja cinim na kraju
ovog eseja, sta se krije iza te nepogresivo ideoloske formulacije.
Uprkos ovakve retorike, ni nacija, kao samosvesna kulturna organizacija,
ni drzava, kao politicka organizacija sa monopolom na nasilje na
odredjenoj teritoriji, ne izgledaju da su na ivici izumiranja. Etnicke
grupe u Sjedinjenim Drzavama i Kanadi su u procesu formiranja svojih
nacionalnosti, cak i kad Sjedinjene Drzave i Kanada ocajno pokusavaju da
ojacaju pan-etnicke identitete. Narodi Zapadne Evrope, i vecinske i
manjinske nacije, traze svoje istorije, isticuci svoja prava kao
autenticne korporativne jedinice. Doduse, ljudi uce strane jezike,
putuju, razvijaju visestruke identitete, ali ni jedna od ovih
karakteristika ne negira cinjenicu, da je nacija osnova na kojoj svi ovi
trendovi pocivaju. I ako je pojava samopouzdanog Japana, ujedinjene
Nemacke, opkoljene Amerike, znak sta donosi buducnost, mozemo ocekivati
da ce osecanje nacionalnog identiteta i pripadanja naciji da nastavi da
raste. Trend, naravno, moze i da se promeni, ali izgleda da nema mnogo
indikatora koji bi upucivali na tako nesto u buducnosti.
Kako i zasto su se nacije pojavile pre nekoliko vekova su pitanja na
koja su ….. mnogi drugi pokusali da odgovore. Ta pitanja nisu ovde od
interesa. Mnogo je vaznije, zbog cega nacije, koje se stalno kritikuju
zbog svojih navodno atavistickih kvaliteta, jos postoje. Mada je konacan
odgovor verovatno nemoguc, od kriticne vaznosti za buduce vladanje
nacije nad covecanstvom su, kao sto sam ranije istakao, sekularizam,
demokratija, i trziste. Tako je Anthony D. Smith tvrdio da je kriza
inteligencije, kriza koja ima mnogo veze sa pojavom sekularizma u
religioznom svetu, direktno odgovorna za pojavu nacionalnog identiteta
medju elitama Evrope 19.-og veka. Bez obzira da li je Smith-ov argumenat
ispravan ili ne, izgleda nepobitno da povecano odsustvo Boga u svetu,
njegov Entzauberung, da uzmemo Max Weber-ov termin, olaksava
kontinualno odrzavanje nacionalnog identiteta i nacionalne samosvesti u
modernom svetu. Bogova navodna "smrt" je sigurno doprinela rastucem
naglasku na vrednosti koje isticu humanu stranu zivota. Ljudska prava su
u ovom kontekstu vrsta neuspele zamene za Boga. Mnogo mocnija zamena je
nacija, ili sve do nedavno, klasa. Kao sto su mnogi primetili, zustrina
kojom su nacionalisti ili komunisti posvetili sebe svojim grupama,
podseca na religiozne bigote u njihovoj zajednickoj zelji da zrtvuju
svoje zivote za vise ciljeve neke apstraktne ideje.
Veza izmedju demokratije i nacije je isto tako direktna. Demokratski
rezimi i samozvani popularni rezimi crpe svoj legitimitet iz naroda i iz
svojih akcija za potrebe naroda. Americka deklaracija o nezavisnosti, u
svom insistiranju na vladi naroda, za narod i od naroda je klasican
nacionalisticki dokumenat. Naravno, narod moce biti multietnicki, u
stvari multietnicka asocijacija. Ipak izgleda da je vrlo verovatno, ako
ne i neizbezno, da u svom pozivanju na narod, demokratski rezim ce ili
naglasavati nacionalne karakteristike tog naroda, ako je etnicki
homogen, ili ce pokusati da stvori manje-vise homogene karakteristike
ako je narod etnick heterogen. Legitimnost zahteva da postoji jaka veza
izmedju vlasti i "jednog" naroda. Logika situacije zahteva da se narod,
ili narodi uopste, transformisu u kolektiv koji zasluzuje da se zove
"jedan" narod. Sjedinjene Drzave, sa svojim stalnim isticanjem
americkih kvaliteta naroda koji nastanjuje tu teritoriju, mogu da
posluze kao primer pritisaka koje imaju jake demokratske vlade u
multietnickim zajednicama, i njihovim tendencijama da prihvate pozicije
koje vode do stvaranja samosvesnih kulturnih zajednica, i do isticanja
nacionalne solidarnosti i nacionalne superiornosti.
Trsiste, tako se bar tvrdi, je najbolji lek protiv nacionalizma: ono
unmanjuje nacionalne razlike, udruzuje nacije, cini naciju, i naravno,
naciju-drzavu suvisnim. Savremena Zapadna Evropa je navodno najbolji
primer nacina kako trzisni odnosi savladjuju nacionalnu uskogrudost,
strasti i emocinalizam. Naravno, neko moze da ukaze na isto toliko, ako
ne i vise primera o tome kako trzisni odnosi imaju i sasvim suprotan
efekat, dovodeci do fenomena kao sto su neo-Naci napadi na rasne manjimu
u Nemackoj, Jean_Marie, Le Pen-ova kampanja protiv imigranata u
Francuskoj, Jorg Haider-ovo insistiranje na "Auslanderfeindlishkeit" u
Austriji, i tacerizam u Engleskoj. Teoretski, medjutim, vazno je da
trzista dovode ljude u kontakt i konkurenciju. Nacije, koje se mozda
nisu medjusobno znale, nisu fakticki mogle biti u sukobu, dovode se u
vezu pod uslovima koji malo doprinose mirnom resavanju novonastalih
problema. Sto je vaznije, trziste neminovno ima razliciti efekat na
ljude i narode. Najzad, sustinska priroda trzisnih odnosa je da
nagradjuje efikasne regione a kazni neefikasne. Kao sto je Michael
Hester pokazao, trzisno isticanje regionalnih razlika dovodi do
nacionalnih razlika, koje ne samo da vode u konkurenciju, nego stvaraju
i teznju za nezavisnoscu kao jedini nacin za resavanje nejednakosti
kapitalistickih odnosa.
Ako su ova zapazanja tacna, onda treba ocekivati da se "oslobodilacki
pokreti" umnoze u Zapadnoj Evropi posle 1992., zajedno sa stvaranjem
jedinstvenog trzista u demokratski upravljanoj "Evropi regiona". Ne
samo da ce regionalne nacionalne manjine istaci svoja prava na
samo-opredeljenje, vec ce i dominantne nacije verovatno proci kroz
proces obnavljanja nacionalnog ponosa, cak i mrznje prema manjinama,
prema drugim nacijama, i prema drugim drzavama.
Modernost i drzava
Buducnost isto tako izgleda ruzicasto za drzavu, posto glavni kvaliteti
modernosti, trziste, demokratija i sekularizam, prakticno zahtevaju
postojanje ove institucije. Mada nedavni dogadjaji u nekim zemljama
lice na proces smanjivanja funkcije drzave, uglavnom pod prividom
neokonzervativnog stava koji naglasava ulogu trzista za stvaranje
socijalnog prosperiteta, isto tako je tacno da suprotni pritisci
primoravaju drzavu da se ukljuci u takve sektore kao sto su socijalna
politika, obrazovanje, infrastruktura, i slicno - tacno one sfere u
kojima je trziste, kao sto je Adam Smith davno istakao, verovatno
urodjeno nesposobno da igra odlucujucu ulogu. Imajuci ovo u vidu,
rastuca vaznost komunikacija u industrijskom i postindustrijskom svetu
znaci da ce drzava ostati jako prisutna u ovom sektoru u predvidljivoj
buducnosti. Putevi, mostovi, luke, sateliti i ostali skupi javni
projekti ce za dugo ostati domen ove javne institucije, a ne trzista.
Mozda je jos vaznije, da trziste, mada je verovatno najefikasnija forma
socijalne produkcije, nije sposobno da garantuje pravednu distribuciju
socijalnog proizvoda, da li u formi javnih usluga ili socijalne
sigurnosti. Ne pokusavajuci da realizuje utopijsku socijalisticku viziju
o samoupravljanju autonomnih radnika, drzava je ta koja ce nastaviti da
bude najodgovornija za pravednu podelu socijalnih viskova i za stvaranje
uslova pod kojima ce gradjani biti u stanju da traze ono sto oni misle
da im pripada - ljudska prava. U sadasnjim uslovima, zahtev za
socijalnu jednakost i ekonomsku i politicku pravdu moze samo da poveca
ulogu drzave, cak i sa humanijim licem.
Parlamentarna demokratija je nezamisliva bez jake drzave da igra ulogu
njenog proponenta. Osim u vrlo malom politickom okviru koji aproksimira
utopijsku viziju Jean-Jacque Rousseau-a o direktnoj demokratiji, u kojoj
svi gradjani mogu da diskutuju probleme, popularna vlada, vlada demosa
nuzno zahteva institucije, organizacije, grupe, procedure i zakone,
drugim recima, drzavu. Jake institucije ne moraju da budu garancija
demokratije, jer suvise jaka drzava, autoritarna ili titalitarna,
omalovazava demokratske procedure i civilno drustvo. Ali slabe
institucije prakticno osiguravaju da ce demokratija slabo funkcionisati
i na kraju propasti. Najzad, sekularizam, koji pociva na pretpostavki o
podeli autoriteta izmedju getoizirane religiozne sfere i stalno rastuce
javne sfere, je poredak koji crpi autoritet koji je ranije bio u posedu
religije. Posto je vlast teokrata i bogova zamenjena vlascu birokrata,
drzava postaje nuzni uslov za grupisanje sekularnih vlastodrzaca.
Pored argumenata o stalnoj vitalnosti internih funkcija drzave, podela
sveta na drzave, koje tvrde da su, ili uglavnom i jesu, nacije-drzave,
nastavice da privileguje drzave onako dugo koliko ova podela traje, a
cini se da ce to biti vrlo dugo. Najzad, drzave ne nestaju lako. Ne
samo da su sredstva drzave generalno mnogo veca, nego sredstva
opozicionih pokreta, nego su i internacionalni sistem uopste, a velike
sile posebno, protiv nestanka drzava, bar posle Vestfalskog mira. Cak i
u slucaju rata, drzave ne zele da vide potpuno unistenje svojih
protivnika i pojavu novih drzava. Nedavne krize u Sovjetskom Savezu i
Jugoslaviji, cije republike su se pozivale na ono isto pravo za
samo-opredeljenje koje je Zapad glasno proklamovao poslednjih nekoliko
dekada, su poucne, jer ponovo pokazuju da su zapadne drzave zabrinute
kao i uvek, za "raison d’etat", a ne za prava individua i nacija.
Isto tako, pojava internacionalnih organizacija, ne samo da nije
kontradiktorna drzavama, nego je zasnovana na postojanju drzava. Drzave
su te koje su ujedinjene u Ujedinjenim Nacijama, Evropskoj Zajednici i
tako dalje. Ovde ne postoji transformacije kvantiteta u kvalitet, jer
suverenitet, vrhovni autoritet, koje sve drzave jos tvrde da zele da
zastite, je nesto sto drzave ili imaju ili nemaju. Prema tome, bez
obzira kolika je njihova povezanost sa internacionalnim organizacijama,
drzave ce nastaviti da budu jedini nosioci suvereniteta, dok ne odluce
da se samouniste. Isto tako, bez obzira koliko je velika autonomija
regiona, njihov autoritet ce uvek biti ispod drzavnog, i zato nece biti
vrhovni. Doduse, rastuca uloga internacionalnog ekonomskog procesa,
internacionalnih organizacija, i nedrzavnih internacionalnih faktora ce
smanjiti dominantnu poziciju drzave na svetskoj areni, i u ovom smislu,
kriticari realistickih teorija su mozda u pravu kad se nadaju da drzava
nece vise imati monopol u medjunarodnim odnosima. Mozda ce, kao sto oni
tvrde, ratovi biti redji, a internacionalna harmonija vise verovatna.
Ali cak i ako je ova prognoza tacna, drzave ca nastaviti da postoje i
nastaviti da budu suverene na svojoj teritoriji. Ukljucujuci se u razne
internacionalne organizacije, drzava moze da postane pitomija, humanija
i sa smanjenom vaznoscu, ali kod kuce, i u samim tim organizacijama ona
ce ostati od najvece vaznosti.
Ako modernost stvarno promovise naciju i drzavu, i posto su vecina
modernih drzava stvarno nacije-drzave, sto znaci, nisu etnicki homogene
drzave, nego samo suverene politicke organizacije posebnih kulturnih
zajednica, onda sledi da ce nacije-drzave nastaviti da prosperiraju.
Njihovo dalje postojanje, medjutim, ne mora logicki da proizvede
sovinizam i proganjanje manjina. Kao sto sam gore sugerirao,
nacije-drzave samo olaksavaju medjuetnicka neprijateljstva. Ali samo u
kombinaciji sa drugim oblicima modernosti, narocito sa demokratijom i
trzistem, sovinizam moze da bude neizbezan. Ako sam u pravu kad mislim
da modernost podstice nacije, drzave i nacije-drzave, onda je ocigledno
beznadezno za politicare i naucnike da ocekuju da ce sovinizam nestati
kako se modernost razvija. Posto ce sovinisticko ponasanje i dalje
postojati, stvarni konflikti i siledzijsko ponasanje, u najboljem
slucaju, ce biti ogranicavani. Drugim recima, zivot je mnogo grublji
nege sto je Volterov Panglos pretpostavljao.
Zapadnoevropska izuzetnost?
Ali zar drzava brzo ne postaje staromodna? Zar trend prema evropskoj
integraciji ne sugerira da nacije-drzave, ako ne drzave, postaju
najmanje moderne od svih savremenih politickih organizacija. Zar nije
internacionalizacija ljudskog zivota i stvaranja zajednickog doma, da li
u Evropi ili u ostalim delovima sveta, nepovratna i odlucujuca. Ponovo
da kazem, u oceni da se nesto smatra gvozdenim zakonom razvoja, ucinili
bismo sebi uslugu da razlikujemo retoriku od realnosti. Doduse, retorika
sugerira da ja Evropa na putu unije, da nece vise biti ratova, da je
milenijum, ustvari kraj istorije, odmah iza ugla. Ipak, necemo pogresiti
ako malo budemo skepticni u vezi ovih grandioznih pretpostavki, koje se
sigurno ne pojavljuju prvi put da predvide kraj konflikta i dolazeci raj
na zemlji. Niti cemo pogresiti ako ukazemo na cinjenicu da je euforija
od 1989. trajala manje od godinu dana. Necemo pogresiti ni ako
primetimo da je kljucni slogan u 1970-im i 1980-im bio "euro-skleroza",
a ne "euro-optimizam", a da svi slogani, kao proleterski
internacionalizam, die Neue Ordnung, i novi svetski poredak - izgleda da
imaju ogranicen vek trajanja.
Ali da ne ostavim argumenat na nivou skepticizma, voleo bih da pomenem
tri sasvim konkretna faktora. Prvi, 1992. pretstavlja ekonomsku
integraciju. Ne postoji razlog da jedinstveno evropsko trziste ne
postoji paralelno sa drzavom, ustvari, sa ojacanom drzavom. Mada se
politika i ekonomija presecaju i preklapaju, moderna drzava i
kapitalizam mogu da okupiraju i okupiraju relativno autonomne sfere. Ja
pretpostavljam da je najvaznija pokretacka sila za integraciju Zapadne
Evrope podela Evrope u dve sfere uticaja, i time eliminacija brige o
evropskoj sigurnosti. Kraj hladnog rata, ujedinjenje Nemacke,
insistiranje Istocne Evrope da bude prihvacena u zajednicki evropski
"dom", i dezintegracija Sovjetskog Saveza, pokazuje da ce se integracija
Evrope vrlo tesko postici. Bez obzira na deklaracije koje tvrde
suprotno, zapadnoevropske drzave imaju sasvim razlicite interese, i malo
je verovatno da ce se ovi interesi, bilo geopoliticki ili ekonomski,
izbalansirati u Evropi posle perestrojke. Treci, politicka unifikacija
mora da podrazumeva dobrovoljnu, a ne prinudnu abdikaciju suvereniteta
od strane evropskih drzava koje su definitivno suverene, institucijalno
jake i bogate. Posto je suverinitet baziran na konceptu sve-ili-nista -
po definiciji, vrhunski autoritet ne moze biti "smanjen" ili "povecan" u
stepenima - takva abdikacija ne samo da nema presedana u istoriji, nego
i uz nuzno stvaranje pan-evropske politicke organizacije sa monopolom na
silu, njene sanse za uspeh izgledaju minimalne. Da li je onda "Evropa"
izuzetak? Nije.
Modernost elita
Kao sto su nacije i drzave nuzne za nacionalizam, nuzne su i nacionalne
elite, koje koriste naciju kao sredstvo za sirenje svojih politickih,
materijalnih i kulturnih interesa i pocinju borbu za nezavisnost,
samoupravu, ili vecu dobrobit. Ovakav pogled na nacionalizam nuzno
pretpostavlja da su elite, ne mase, kljucni igrac u istoriji, da elite
neizostavno teze ka vlasti i uticaju bas zbog toga sto su to u stanju, i
da one mogu da mobiliziraju mase koristeci razlicite strategije. Neke
se koncentrisu na kalkulaciju interesa, druge na status, a neke se
pozivaju na "konstituitivne mitove" i mitomotore. Mogu li, prema tome,
elite da stvore naciju ex nihilo, ili mora da postoji specifican ethnie
iz koga se moze iskovati nacija? Da li nacije slede poziv za
materijalni samo-interes ili su simboli najvazniji? Razni teoreticari
daju razne odgovore, ali, na srecu, vecina pretpostavlja da su u centru
svega elite, cime prihvataju moj osnovni argumenat.
Mada elite mogu, ali ne moraju, biti pretpostavka u svim formama
socijalnih organizacija, uslovi modernosti prakticno garantuju da ce ih
etnicke vecine i manjine imati. Sirenje obrazovanja, urbanizacija i
industrijalizacija mogu, ali ne moraju, da oslabe etnicke razlike, ka
sto je teorija modernizacije nekad tvrdila, ali oni sigurno funkcionisu
da proizvedu slojeve koji su socijalno mobilisani, technicki trenirani,
dakle, idealno pripremljeni da uzdignu svoju naciju ili da promovisu
njene interese.
Nije nikakvo iznenadjenje da su moderne nacionalne elite prisvojile
jezik ljudskih prava, a narocito samo-opredeljenja. Naravno, diskursi o
ljudskim pravima imaju hegemonizirajuci uticaj na savremeno misljenje.
Cak se i diktatori osecaju obaveznim da sebe proklamuju jedinim
zastitnicima ljudskih prava. Sama po sebi ova hegemonija nije dovoljna
da gurne elite na put nacionalizma ali veoma olaksava takav korak.
Pozivanje na ljudska prava doslovno poziva elite da se istaknu. Pored
toga, daje im univerzalni jezik sa neoborivim argumentima, tako snaznim
da cak i argumenti protiv zahteva za ljudsim pravima moraju da sa
baziraju na ljudskim pravima. Posto su ljudska prava postala dominantni
diskurs zapadnih drzava, ironija je da su politicari i drzavnici
prinudjeni da se klanjaju principu koji pretpostavlja suverenu osobu ili
suverenu grupu suverenoj drzavi, ako se univerzalno primeni, bi dovelo
do destabilizacije internacionalnog sistema i do interne
deligitimizacije njihove vlasti.
Dozvoliti nacionalnim elitama da stvarno dobiju drzave za svoje nacije
je horrible dictu demokratija. Politicka sloboda, konkurencija partija,
izbori i slicno, omogucuju, ohrabruju i prinudjuju elite da postizu
svoje interese na najefikasniji nacin, a to znaci da koriste naciju za
politicku i materijalnu vlast. Uslovi slobode uklanjaju sve politicke
prepreke koje su postojale na putu nacionalizma. Parlamentarna
konkurencija naglasava grupisanje a ovo daje spremno sredstvo za njihove
ambicije. Zahtev za popularnom legitimacijom prinudjava elite da se
identifikuju kao toboznji zastitnici suvereniteta, i kao takvi,
branitelji nacije. Nacionalne elite u demokratskom sklopu ce, prema
tome, izrazavati nacionalni sentiment, i stvarno prevesti ova osecanja u
zahtev za naciju-drzavu ili samoupravu. Nedavni dogadjaji u
postkomunistickim drzavama Istocne Evrope izgleda da potvrdjuju
istinitost ove pretpostavke. Da li ce nacionalne elite uspeti u svojim
naporima je naravno, sasvim razlicito pitanje, pitanje koje zavisi od
sposobnosti da se privuku sledbenici i savlada opozicija.
Kuda ide nacionalizam?
Verujem da ce nacionalizam ici daleko u buducnost. Kao sto sam gore
naveo, nacionalizam nije neki atavisticki premoderni fenomen osudjen da
nestane sa rastucen modernoscu sveta. Sasvim obrnuto: Ono sto se zove
nacionalizam ce verovatno jos vise rasti pod uslovima modernosti, sto je
idealno leglo za sovinizam, nacionalno samo-opredeljenje, nacionalnu
samoupravu, i nacionalni identitet. Modernost promovise nacije, drzave,
a time i nacije-drzave. Mozemo ocekivati da ce nacionalizam, bez obzira
kako se definise, i dalje jacati, kako moderne drzave postaju jos
modernije, a nemoderne krenu na put modernosti. Ukratko, modernost
proizvodi nacionalizam.
Uprkos zapadnih tvrdnji da je nacionalizam ne-evropski, samim tim sto je
moderan, nacionalizam je najmoderniji evropski fenomen. Tako su tek
oslobodjeni narodi Istocne Evrope suoceni sa neresivom zagonetkom. Time
sto su kao nacionalisti pravi Evropljani oni nece biti primljeni u
Evropu. S druge strane, ako odbace evropske vrednosti i ponasanja, time
sto nece biti nacionalisti, mozda ce biti primljeni, ali je to verovatno
bezuspesan pokusaj u svetu nacija, drzava i nacija-drzava. Cinici - ili
mozda idealisti? - mogu dodati da, insistirajuci na takvim rigoroznim
ulaznim zahtevima, "Evropa" je planirala ovu nemogucu dilemu.
Izvor: Journal of International Affairs, vol 45/No. 2, pp. 307-323,
Winter 1992.
Alexander J. Motyl is associate professor of political science and
director of the Nationality and Siberian Studies Program of the W.
Averell Harriman Institute for Advanced Study of the Soviet and East
Europian politics, East-West relations, international security and arms
control. He has written numerous articles on the changing Yugoslav
political situation and is author of Soviet-Yugoslav Relations During
World War II, 1941-1945 (fortcoming).
Primedba prevodioca: Futnote nisu ukljucene u ovaj prevod. Izostavljen
tekst pokazan kao (….) uglavnom se odnosi na ostale ucesnike
konferencije. Ovo ne utice na sadrzaj i znacenje teksta.
Preveo,
Zivomir Masic
Toronto Kanada