NAKON ZAVRSETKA 31. BITEFA

Svake godine, negde pocetkom oktobra, osnovno pitanje koje lebdi u vazduhu jeste da li je Bitef uspeo. Ova "dilema" bi sasvim sigurno bila licemerna da u osnovi nije glupa. Prvo, Bitef je uspeo jos veoma davno i drugo, mnogim prostorima na kojima su odrzavane razne predstave svih ovih decenija i dalje zvone duhovi brojnih trupa. Na isti nacin na koji su, 26. septembra 1997. godine kada je izvedena predstava "Demoni" Spanske trupe Comediants na samom kraju 31. Bitefa, osvestane Savezna Skupstina i ostale zarade u tom krugu. Ovaj datum bi svakako trebalo zapamtiti jer ce on, kao sto je to bivalo i ranije, uci u istoriju ovoga grada. Poseban "smek" spanskoj predstavi, makar sto se njene percepcije od strane Bitefove publike tice, davala je njena neobicna slicnost sa predstavom koju su krajem godine rezirali dogadjaji u Beogradu.

Za "Demone", kao i predstavu izvodjenu tokom zime vaze isti kriterijumi. Oni naime, koji "mudro" govore i kazuju o pozoristu i sve nesto misle i raspravljaju da li je gradjanska koreografija na ulicama bilo pozoriste ili nije, bas kao sto se jos iste veceri moglo cuti pitanje vezano za "Comedintes", je li to bilo "pravo" pozoriste ili nije. Jedini problem sa celom mudroslovnom halabukom usmerenom u tom pravcu jeste da takva pitanja nemaju ama bas nikakvog smisla, niti na bilo koji nacin umanjuju znacaj ovih predstava. Kada jednog dana sadasnja deca budu reciklirala nasu istoriju, ili ono sto od nje bude preostalo, tesko je pogoditi sta ce pronaci. Ove dve predstave hoce sigurno i one ce biti dovedene u najtesnju medjusobnu vezu.

Zbog toga radikalna diverzija koju je selektor Jovan Cirilov izvrsio dovodeci spanske junake, (nekada izrazito politicko pozoriste) mora biti posebno istaknuta. Ucesce ovih histriona, magova vatre i trgova, jahaca raketa i padajucih zvezda na Bitefu sto puta je vaznije od anemicnog "Romea i Julije" Andjelina Preljocaja, bezuspesne simulacije sopstvenog izraza Volkeno teatra ili vakuum izdanja Vima Vandekejbusa. Tradicionalni duh u pozoristu ce biti naravno na strani nagradjenih, ne racunajuci makedonsku predstavu "Mamu mu jebem ko je prvi poceo", koja jos u svom naslovu rusi ustaljeni koncept, ali je zaposedanje Pionirskog parka demonima, koji ce tu ostati zauvek, nesto najlepse sto se Beogradu moglo dodgoditi i sto ce sigurno, ostaviti vise posledica na pozorisno misljenje od nebrojenih ucenih rasprava, sesija ili salonskih predstava ciji je cilj da ozive pozorisnog mrtvaca. Pravac razvoja pozorisne umetnosti sigurno vise nije moguce traziti u besmislenim radionicama, bilo da su one zasnovane na, kako je "in" kazati "istrazivanju tela, prostora ili vremena", bilo "decijoj percepciji stvarnosti" kao pokusaja pronalazenja novog lica nevinosti sopstvene pokvarenosti. Pravac kojim ce pozoriste ici naznacen je jos veoma davno u teoriji Antonena Artoa i sastoji se u postenoj scenskoj artikulaciji mitskog, na cemu su na ovom Bitefu jedino insistirali vatreni Spanci ili povratku dramskom tekstu svoga vremena, ne perfektno srocenim dramoletima, na nacin na koji je to uradio Dejan Dukovski u svom komadu "Mamu mu jebem ko je prvi poceo".

Na 31. Bitefu su pored navedenih, vidjene i neke predstave koje su mogle biti izuzetno znacajne da su se pojavile pre nekoliko decenija, tacnije tokom prvih Bitefovih godina. To su pre svega konstrukcije Hane Tijerni u projektima "Galeb" i "Ravnina"kao i Njujrska predstva "Onom na koga se odnosi" Fila Soltanova. Amerikanci vec nekoliko godina na Bitefu "pale" neamericki, prokleto kasno. Ili nesto nije u redu sa njima ili sa selekcijom.

Posebno iznenadjenje na Bitefu bila je predstava Narodnog pozorista i Budva Grad-teatra "San letnje noci" Viljema Sekspira, u reziji Nikite Milivojevica, koja nije ni blizu domasila visinu postignutu u Budvi. Verovatno je da u obzir treba uzeti sile Ivanjdanske noci koje su na premijernom prikazivanu u Budvi bile i te kako prisutne.

Medjutim, jedna od tri nagradjene predstave na 31. Bitefu, i ono sto se desavalo oko nje, sublimira takozvana nasa posla. Ako nesto naskodi Bitefu, to nece biti ni njegov uspeh, eventalni neuspeh ili bilo koja administrativna mera vec sindrom "lako cemo". Organizacija ovogodisnjeg Bitefa je, naime, bila takva da cak ni kupljene karte nisu bila garancija da se sve predstave mogu videti. Strani gosti su na okrugle stolove stizali sa pola sata zakasenja, (kasnio kombi) Rusi su se, na primer, zalili da ne znaju kuda ce jer niko (placen) ne brine o njima a dobiti prevodioca (placenog) za razgovor sa nekim gostom van radnog vremena bilo je nezamislivo.

Da pojasnimo, nakon sto su, zbog malog broja mesta (27) voluntaristickim principom (ko pre po karte njegova devojka) izvrsili podelu novinara po zonama, ne vodeci racuna o tome da postoji razlika izmedju izvestaca dnevnih i nedeljnih novina, ogranizatori su neoprostivo nezainteresovano preklopili termine izvodjenja predstava tako da je bilo nemoguce stici na zakazani pocetak "Avantura (Kazanove) Ateljea Fumenko u Muzeju savremene umetnosti iz Narodnog pozorista gde je igrana predstava "San letnje noci". To sto je karta bila placena nije smetalo nikome da na vec kupljeno mesto posadi nekog drugog. I naravno, sve bez i jedne jedine reci izvinjenja.

Sva je prilika da ce Bitef, delovanjem nepoznatih sila i dalje biti jedina domaca adresa citljiva van granica ove zemlje kojoj ni sve veca nonsalancija i poluprofesionalni odnos nece moci nista.

Zeljko Jovanovic