MOZE LI DEVIZNI KURS OSTATI JEDINI REGULATOR MAKROEKONOMSKE RAVNOTEZE

Deviznom kursu ne treba pripisivati magicne moci resavanja svih ili vecine nagomilanih ekonomskih problema. Za sada kurs jos uspeva da drzi cene, posto se one uglavnom formiraju u markama

Bojana Jager

Moze li devizni kurs u makroekonomskom regulisanju biti "devojka za sve", kao sto je to danas slucaj, kada se od ovog poljuljanog i iscrpljenog "sidra" ocekuje da odrzi stabilnost cena i trzista i obezbedi isto takve uslove privredjivanja, uz zadovoljavajuce spoljnotrgovinske rezultate. Dr Branislav Pelevic izricito tvrdi da to nije moguce, bar ne u duzem vremenskom periodu, jer ce se takva politika olupati o glavu njenim akterima. On dokazuje da je vec sada stvoren ozbiljan konflikt izmedju spoljne i unutrasnje ravnoteze, pri cemu je prva zrtvovana drugoj.

Razumevanje trenutne situacije je relativno jednostavno, objasnjava u svojoj analizi dr Pelevic. - Duplo veci uvoz od izvoza pozitivno deluje na rast proizvodnje i stabilnost cena. Rezultat toga je visok spoljnotrgovinski deficit, koji sa jedne strane, napajajuci privredu neophodnim inputima nesporno drzi njenu dinamiku na vestacki visem nivou, a sa druge strane, onaj deo uvoza koji ide u finalnu potrosnju "pegla" neravnotezu na trzistu robe. Na taj nacin trgovinski deficit deluje i na stabilnost cena, indirektno kroz odrzanje kakve-takve domace ponude i direktno, preko otklanjanja debalansa izmedju finalne ponude i traznje, objasnjava dr Pelevic.

Osnovni problem je u tome sto takvo stanje ne moze dugo da traje, a to se olako zaboravlja, jer deficit (oslonjen na devizni kurs po kojem je uvoz jeftin, a izvoz ne donosi adekvatan devizni priliv) jos uvek uspeva da se isfinansira. Takvo stanje, podseca dr Pelevic ne odgovara ni inostranim poveriocima. - Osnovi razlog je to sto je izvesno da, koliko god tekuci pregovori sa njima pokazuju realni napredak, nije realno ocekivati da bi bilo kakav suficit u bilansu usluga (razume se bez faktorskih - kamata i doznaka - gde se podrazumeva deficit), kao i pozitivan saldo u kapitalnom bilnasu, bili dovoljni da isfinansiraju postojece enormne deficite u trgovinskom bilansu, konstatuje u svom istrazivanju ovaj ekonomista.

Iz svega sledi da je smanjenje deficita u trgovinskom bilansu imperativ, a to se, po njegovom misljenju, moze postici prihvatanjem pravila da je devizni kurs prioritetno instrument regulisanja spoljnoekonomskih aktivnosti i da mu jednostavno ne treba pripisivati magicne moci resavanja svih ili vecine nagomilanih ekonomskih problema. Strogo se moraju razdvojiti instrumentarij monetarne politike, cija je duznost da obezbedjuje unutrasnju stabilnost, od instrumentarija regulisanja spoljnotrgovinskih tokova. Naravno da to mora da bude usaglaseno, da bi se ublazili konfliktni ciljevi spoljne i unutrasnje ravnoteze, naglasava dr Pelevic. I dodaje da smo "danas svedoci rezultata nepostovanja tog zahteva, a i da hocemo ne bi smo mogli da to budemo i sutra".

To drugim recima znaci da nije moguce stampati pare, povecavati potrosnju, deliti nezaradjene plate, sve sto se sada cini, i uljuljkivati se da taj racun nece stici na naplatu i da ce spoljnotrgovinski deficit i zakovani devizni kurs u nedogled biti u stanju da obuzdavaju inflaciju. Za sada kurs jos uspeva da drzi cene, posto se one uglavnom formiraju u markama. Medjutim, to je moguce uz sve veci deficit u razmeni sa svetom (koji takodje odrzava postojecu losu privrednu strukturu) i dok ima deviznih rezervi, sto je sve upozorava dr Dana Popovic, apsolutno najskuplji nacin, ogranicenog dometa.

Onog trenutka, smatraju ekonomisti, kad se istrose devizne rezerve i kada tanka kupovna moc na domacem trzistu vise ne bude u stanju da pomaze u odrzavanju postojeceg nivoa cena, klizanje crnog kursa na nivo od preko 4,2 dinara za marku oduzece mu svaku mogucnost da i dalje bude regulator unutasnje stabilnosti. Tada fiksni kurs, cak i ako ga drzava bude tvrdoglavo odrzavala na postojecem nivou, gubi moc da bilo sta regulise jer je tolerantna margina izmedju zvanicnog i neformalnog deviznog kursa prevelika, a svi ce, sem Centralne banke svoje transakcije da obracunavati po crnom flotirajucem kursu. Takve situacije smo vec preziveli 1992. i naravno hiperinflatorne 1993. godine.