Politicke z(m)urke

Na ovim izborima svi osim radikala su izgubili, ukljuciv i one koji se nisu ni kandidovali; cak ni Kamena Lica profesionalnih portparola nisu uspela da sakriju uzas

Teofil Pancic

Preziveli smo (jesmo li?) i taj dvadeset i prvi septembar: posle izbora koje su svi - osim radikala - izgubili, niko nije (javno) nezadovoljan. To znaci da je postignut tipicno srpski rezultat: Vuk nije sit, a i ovce se polako osipaju, tacnije prelaze u desni obor. Bilo bi, uostalom, cudno da nije bilo kako je bilo, posto ovi izbori mozda i nisu bili fer i posteni, ali su svakako bili, u nekom dubljem smislu, autentican odraz stanja duhova u prizemljenoj otadzbini nebeskog naroda koji je ostao bez kerozina. Profesionalna portparolska Kamena Lica nisu mogla da sakriju konsternaciju: socijalisti i njihovi levi partneri ne samo da su daleko od vecine, nego je izborni bojkot ("koji nije uspeo") manjih i srednjih stranaka onemogucio njihovo vladanje uz pomoc neke nove "Nove demokratije" - jedino sto mogu da urade je savez s nekom od velikih opozicionih stranaka, a to znaci i velike ustupke, na koje socijalisti ne samo da nisu navikli, nego su prilicno gadljivi prema samoj ideji iole ozbiljnije deobe vlasti s nekim tamo Nedijalektickim Nematerijalistima. Tu je slavno intelektualno jezgro JUL u osobito nezgodnoj poziciji, bremenitoj etickim i ideoloskim dilemama, koje ce moci pozitivno da razresi samo ozbiljna pretnja uskracivanjem politicko-finansijskih beneficija... Osim toga, Lilicev ubedljiv neuspeh glede ideje o pobedi u prvom krugu pornografski je razgolitio jad i bedu desetogodisnje socijalisticke politike i prakse "partije bez Drugog Coveka" (zakonite supruge se ne racunaju), posto se pokazalo da veselnik Zoran Lilic ima onoliko harizme koliko i smuseni Klark Kent, ali da cak ni Sloba Nacionale ne moze da ga pretvori u (oktroisanog i kontrolisanog) politickog Supermena. To slabo prolazi cak i kod srbijanskog biraca koji je slova na hartiji poslednji put video negde oko 1976. (kod saputnika u vozu), ali koji ce ipak pre poverovati da je zemlja, uprkos svim zakonima logike, okrugla, nego da je Zoran Lilic drzavnik. Sta ce to znaciti za dalji uspon fascinantne politicke karijere g. Vojislava Seselja, nije potrebno posebno naglasavati. Ako najpoznatiji Batajnicanin postane predsednik Srbije, bice to zato sto u blizini nije bilo nikoga ozbiljnog ko bi u tome mogao da ga spreci.

Ni Ivanu Kovacevicu nije bilo nista lakse, naprotiv: covekova majka jos nije rodila tog retora i demagoga koji bi mogao da objasni, bez najdrskijeg vredjanja inteligencije svog slusaoca, kako oni koji su gromopucatelno najavljivali da prolece u Srbiji pocinje u noci sa 21. na 22. septembar sada odjednom pricaju kako su zadovoljni svojim rezultatima jer, mozes misliti, ostaju "najjaca demokratska snaga u zemlji". Kako se zovu drzave u kojima "najjaca demokratska snaga" ne osvaja ni petinu mesta u parlamentu?! Sto se tice predsednickog kandidata Vuka Draskovica, ostaje mu samo da se pita sta mu je to trebalo, i da se zamisli nad zlobnom opaskom filozofski izobrazenog Zorana Djindjica da je Vuk Draskovic "izgubio zato sto se kandidovao: da se nije kandidovao, ne bi izgubio...". To je sasvim tacno, mada, naizgled paradoksalno, to uopste ne mora da znaci da Zoran Djindjic "nije izgubio zato sto se nije kandidovao: da se kandidovao, izgubio bi"! Kao u glasovitoj prici o tamnom vilajetu, ovde nema cistih i jednostavnih resenja, nego vazda ono isto - ko uzme kajace se, ko ne uzme kajace se...

Za kajanje je, ipak, malo prekasno, mada su se Vuk Draskovic i Srpski pokret obnove uskopistili da, svojim bojkotom, obore drugi krug predsednickih izbora i tako ponove celu proceduru. Nije nemoguce da ce u tome uspeti, posto se cela demokratsko- centraska Srbija nasla u nezahvalnom polozaju izbora izmedju kuge i kolere, i nema sumnje da ce mnogi tu dilemu razresiti apstinencijom od obe boljke! Ako im stvar ne uspe, ionako nam ne gine da svi budemo zarazeni. Ono sto je nezgoda za Draskovica jeste cinjenica da nikome nije jasno na osnovu kakvih pokazatelja se misli da bi na eventualnim ponovljenim izborima neko ko je sada vec definitivno obelezen kao "veciti gubitnik" mogao bolje da prodje. Zamesateljstvu sada kreativno doprinosi i Djindjic, smeran kao Majka Tereza i lukav kao Crna Guja, skromno najavljujuci svoju predsednicku kandidaturu ako se izbori ponove. Gotovo da bi se moglo zakljuciti da je Draskovicu, upravo sa stanovista njegovog interesa i spasavanja imidza, bolje da barem diskretno podrzi jednog od kandidata, i tako prekine agoniju. Time bi, doduse, mogla da otpocne agonija drzave, ali kada je na ovim prostorima politicar - bilo koji politicar - mario za to?

Ako su se, dakle, socijalisti nasli u nebranom grozdju, a "obnovasi" golih tabana u koprivnjaku, to ne znaci da i "bojkotasi" nisu u neposrednom kontaktu s agrarom, intenzivno beruci bostan. Naime, cinjenica je, uz sve moguce i verovatne mahinacije i manipulacije, da je na izbore izasla sva sila sveta, ukljucujuci i birace u velikim gradovima; to, pak, znaci da je ideja bojkota ostala nedovoljno jasna i bliska vecini sto, opet, dovodi u ozbiljnu sumnju mogucnosti da ubrzo bude novih izbora usled nelegitimnosti ovih proslonedeljnih. Bojkotasima moze jedino ici naruku moguca politicka, drzavna i parlamentarna blokada Srbije, u slucaju da predsednik ne bude izabran, a vodece stranke u parlamentu se ne dogovore oko podele medenog kolaca vlasti. Ako interesi kod njih pobede emocije, ideoloske inhibicije i sujete, lako je moguce da ce dijapazon stranaka levo i desno od politickog centra polako otklizati na marginu naseg politickog zivota, a njihovi mnogobrojni lideri - sve odreda nekadasnji cuveni disidenti - ponovo ce osvanuti tamo odakle su i krenuli u politicku avanturu: u Institutu drustvenih nauka i nekoliko srodnih institucija, da ex catedra objasnjavaju kako i zasto se u Srbiji vodi glupa i pogresna politika... Ne zelim da budem cinican: ovo je i te kako realna opasnost, i verujem da su "trustovi mozgova" u narecenim strankama toga veoma svesni, mada nisam bas uveren da znaju kako da s njom izadju na kraj. Eventualna regresija od parlamentarnih politickih opozicionara u disidente koji ponovo, kao u vreme titoizma, perom jurisaju na vetrenjace, ne bi bila tragicna zbog prekida njihovih politickih karijera (to je njihov problem, a osim toga, oni imaju i ozbiljnije karijere i zvanja) nego zbog toga sto bi nestao kontrolni faktor politickog centra, a Srbija bi bila izlozena na nemilost (milosti tamo nema) dvema-trima Familijama koje bi bericetno vladale vo vjek i vjekov. Doduse, uvek ima velikih sansi da im pritekne u pomoc poslovicna brzopletost i nepromisljenost SPO, tako da mozda nece ni doci u tu situaciju.

Srbija je, dakle, po obicaju, na vetrometini, i niko ne zna sta ce biti (i da li ce uopste biti) sutra; iako poznati kao narod koji se panicno boji promaje, Srbi su, svojim cinjenjem ili necinjenjem, ponovo izabrali uzas praznine (po Handkeu) kao jedinstven znak raspoznavanja ove drzave. Ali, hajde da pricekamo peti oktobar. Hoce li biti nove Oktobarske revolucije, ovaj put radikalske? Lenjin je vec u svojoj daci na zapadnim kapijama prestonice, i ceka...