Portret: Vuk Draskovic, predsednik SPO

Bez obzira na sve primedbe, kritike, pohvale, mane i vrline - Vuk Draskovic nesporno je harizmatska licnost. Ali, sudeci po dosadasnjem ucinku na politickoj sceni - ne bas profitabilna harizma srbijanske opozicije

Velimir Ilic

Vuk Draskovic

Ovih dana Vuk Draskovic, nesumnjivo, ima razloga da bude zadovoljan. Ne, naravno, sa osvojenih 46 mandata Srpskog pokreta obnove u republickom parlamentu, a narocito ne zbirom glasova koji su ga izbacili iz trke za upraznjeno radno mesto predsednika Srbije. Generator Draskovicevog zadovoljstva napaja se cinjenicom da, sticajem matematickih okolnosti, ni SPS ni SRS nemaju dovoljno mandata da samostalno formiraju Vladu. Zadovoljstvo Vuku Draskovicu, ma koliko to nekome izgledalo apsurdno, predstavlja upravo osecaj vaznosti u takvim okolnostima kada se od njega ocekuje ODLUKA koja se, uzgred, mora rimovati sa imperativom "Sve za Srbiju" koji je sebi postavio. Jer, pasijans na cije je otvaranje pristao, Draskovicu vise ne omogucava lagodno vracanje karata na pocetak. Medjutim, u ovoj i ovakvoj politickoj Srbiji vise nista nije ni nemoguce ni neverovatno i zato nijedan od mogucih ishoda ne bi trebalo da bude odvec zacudjujuci.

Pojednostavljeno uzevsi, postoji nekoliko varijanti. Prva - koaliciji kucnog saveta iz Tolstojeve 33 bi, verovatno, najvise odgovarala Vlada takozvanog narodnog jedinstva - sa socijalistickom vecinom i premijerom, kljucnim resorima i ministarskim portfeljima rasporedjenim srazmerno broju osvojenih poslanickih mandata. To je, naravno, izvodljivo i bez SPO sto bi znacilo i podrazumevalo da Vuk Draskovic sa svojom strankom ostane u opozicionoj paucini iz koje se u parlamentu malo sta moze uciniti. U tom slucaju bi levoj koaliciji "uvalio", ideoloski gledano, neprirodnog ali vec oprobanog (mada ne i u podeli vlasti proverenog) saveznika kakav je Vojislav Seselj.

Interesno-politicka aritmetika, dalje, dozvoljava i pakt Vuka Draskovica sa radikalima sto bi Milosevicevoj koaliciji vezalo ruke, omogucilo joj eventualno formiranje manjinske vlade ali i brzu krizu opstrukcijom u parlamentu. Diskutabilno je, medjutim, da li bi to eventualno novorodjence iz vec sklapanog pa rasturanog kumovskog politickog braka uopste i prohodalo, s obzirom na sve antagonizme bivsih istomisljenika. Stoji, dakako, jos jedna varijanta - da se Draskovicev izborni slogan "Svi za Srbiju i sve za Srbiju" otelotvori podelom ministarskih resora izmedju SPO i koalicije SPS-JUL-ND i relativnim obezvredjivanjem radikalskih glasova u parlamentu. Ukoliko se to ostvari, Draskovic bi - s razlogom ili bez - naveo vodu na vodenicu tvoraca predizbornih spekulacija po kojima je, pristajuci da izadje na izbore, napravio pakt sa Milosevicem posle susreta u Belom dvoru.

U svakom slucaju, lider SPO (sa svojom strankom, naravno) sada (posta)je veoma vazan. A taj osecaj - ima li se u vidu nacin i ucinak njegovog minulog opoziciono-politickog i liderskog rada - neminovno vodi kroz lavirint u kome je izbor svakog puta veliki rizik, srazmeran kolicini emocija, licnih i plitickih strasti i ambicija. Prikloni li se jednoj ili drugoj strani, Vuk Draskovic preuzima i dodatni rizik - da za svoje pristalice ("mi u svakom trenutku mozemo racunati na 800 hiljada glasaca") pronadje dovoljno ubedljivo objasnjenje a pri tom izbegne devalvaciju njihovog poverenja, sticanog svih ovih godina rata protiv Milosevica i povremenih obracuna sa kumom. Rizikuje, takodje, da izgubi i krunu "kralja trgova i ulica" jer bi, eventualnim ulaskom u Vladu, izgubio prava i privilegije opozicionara i buntovnika koji nadahnutim govorima okuplja i talasa mase nezadovoljnika Milosevicevim rezimom.

Posle svega sto je bilo i pre svega sto ce biti, bez obzira na njegovo postizborno zadovoljstvo ("osvojli smo vise glasova nego sve koalicije koje smo vukli na svojoj grbaci od 1992."), izvesno je samo jedno - lider SPO je, kao nikada do sada, na politickoj vododelnici - ni sa stitom ni na njemu. Ako Hamlet nije znao "biti il' ne biti" - Vuk Draskovic, mozda, zna.