Seseljizacija Vojvodine

Uspeh radikala u Vojvodini ne iznenadjuje, vec pokazuje da je severna pokrajina mnogo rovitija nego sto se cini na prvi pogled, jer je veliki deo biraca nezadovoljan sto je vlast odustala od ratnih ciljeva, a drugi se plase demokratije i izlaz vide u vladavini cvrste ruke

Mihal Ramac

Istrazivanja javnog mnjenja, posebno ona koja je radila novosadska agencija SCAN, nagovestavala su uspon radikala u Vojvodini i stoga se ne moze reci da izborni rezultati predstavljaju veliko iznenadjenje. Uostalom, radikali su u Novom Sadu jos 1992. dobili cetvrtinu glasova i odonda je odrzavaju ili cak povecavaju. Iznenadjeni, u stvari, mogu biti samo oni koji su se zavaravali pricama o tome da su Vojvodjani drugaciji od Srbijanaca, odnosno da su - kao blizi Evropi - skloniji prihvatanju evropskih i svetskih vrednosti te, shodno tome, vise opredeljeni za gradjansko drustvo i gradjansku, a ne nacionalnu odnosno nacionalisticku drzavu. Ispostavilo se suprotno: velikom delu Vojvodjana je trenutno bliza jedna zastarela, besperspektivna ali zato opasna, u Evropi davno odbacena ideologija. Umesto kuknjave, valja razmisliti o razlozima, a na politicarima je da vide ima li i mogu li da ponude lek protiv srljanja u proslost.

Radikale su, nema sumnje, najmasovnije podrzale one sredine koje su 1988. i kasnije odusevljeno prigrlile Milosevica i njegovu politiku, ukljucujuci i rat. Priblizno cetrvrtina stanovnika severne pokrajine je, prema nekim istrazivanjima, neposredno ili posredno vezana za Hrvatsku odnosno Bosnu i Hercegovinu, ali i Kosovo: poreklom, rodbinskim vezama itd. Vojvodina je daleko vise pogodjena ratom nego Sumadija, istocna ili juzna Srbija. Ovde je bilo najvise mobilizacija i mrtvackih sanduka, ovde je doslo i ostalo najvise izbeglica, od kojih su mnogi i pre rata nosili vojnicku ili policijsku uniformu. Jos 1991, a 1995. pogotovo, mnoge izbeglice nisu krile uverenje da je za njihova stradanja krivo i ovdasnje nesrpsko stanovnistvo. Kao posledica toga, sto silom sto milom, iseljeno je nekoliko desetina hiljada Hrvata, uglavnom dobrovoljno iselile su se i hiljade Madjara, pretezno mladjih i obrazovanih, a bez povratka su otisli mnogi Srbi, iskljucivo od onih kojima je bilo tesno u poretku uspostavljenom posle jogurt-revolucije. Tek ce naredni popis pokazati koliko je promenjen etnicki sastav stanovnistva Vojvodine, ali nema sumnje da je i to uticalo na politicku klimu. Severni deo Srbije mnogima je, nakon jednog ili vise seljenja, postao "poslednja linija odbrane". Takvima je jedino preostalo da veruju kako ce "samo s Vojom biti svoji na svome".

Olaka upotreba hrvatskih i bosanskohercegovackih Srba i njihovo "otpisivanje" od strane Beograda te strah od raspada sadasnje Jugoslavije sledeci su razlog opredeljivanja za stranku i vodju koji se zaklinje da ce zgromiti sve separatiste i da tudjinima nece dati ni pedalj srpske zemlje. U Vojvodini se s izuzetnim uzbudjenjem prate vesti iz Crne Gore, a tvrdnje da ce se ona otcepiti mogu se cuti na svakom koraku. Posle "drugog oka" je, naravno, na redu Kosovo, a posle njega i Vojvodina. Socijalisti su odbijali i da razgovaraju o mogucem raspadu, a ljudi se pribojavaju da to ipak nije prazna slutnja i zato traze oslonac kod onoga ko ih uverava da ih nece napustiti. Milan Paroski je, uzgred, podsecao vojvodjanske Crnogorce da ce oni, u slucaju otcepljenja maticne republike, ovde postati nacionalna manjina, sa svim pravima i obavezama kao i ostali lojalni nesrbi. Drugi izbegavaju da javno dele ljude na starosedeoce i dodjose - koloniste, mada u svestima postoji i ta podela i utice na ukupno raspolozenje.

Iskreni pobornici ratne politike, odnosno prosirenja Srbije sve do Jadranskog mora, ne mogu da se pomire s cinjenicom da se 1991. nije islo do Zagreba i dalje. Umesto toga, bez borbe je predat i Knin, a zitelji Republike Srpske mogu u svet samo ako dobiju "Alijin pasos" s ljiljanima. Dok se socijalisti kunu u Dejton, Seselj ponavlja da nista nije gotovo i da ce drzavna granica biti vracena na liniju Virovitica-Karlovac-Karlobag. Logicno je da su iskljucivo njemu pripali glasovi onih koji su kivni zbog tri izgubljena rata, koji se zvanicno odavno ni ne pominju, kao i onih koji su zeljni osvete ili uvredjeni zbog toga sto im se ne priznaju ratne zasluge.

Rovito ukupno stanje nigde ne pogoduje razvoju demokratije, vec pojacava zudnju za vladavinom cvrste ruke. Milosevic odavno nije olicenje odlucnog vladara koji uliva poverenje, a vojvodjanski kadrovi s kojima je isao u izbornu trku odavno su iskompromitovani zbog podmitljivosti, bogacenja i stalnih zaokreta. Radikali se nisu ni trudili da kandiduju poznate i ugledne licnosti. Oni su jos proletos izlepili zidove, tarabe i putokaze slikama Vojislava Seselja i Tomislava Nikolica, dajuci do znanja da kod njih nema i nece biti lokalnih mocnika, vec da sve konce drzi u rukama samouvereni i pouzdani vojvoda. Ostali su tu da rade ono sto on nalozi. I to je uticalo na birace koji, posle svih zaludjivanja u protekloj deceniji, nisu u stanju da misle sopstvenom glavom, vec cekaju da neko razmislja i odlucuje umesto njih.

Nadalje, tu je strah od promena. Ma koliko lose ziveli, ljudi se plase da bi moglo biti jos gore, a na primeru Zemuna mogli su da vide kako, eto, promene mogu biti bezbolne ako ih izvodi Seselj, u cijim rukama "sve cveta". Taj primer su, naravno, videli samo u "Zemunskim novinama", koje su uoci izbora na kilo deljene po gradovima i selima. Kod Seselja nema zloupotreba i korupcije ni mrgodnih cinovnika za salterima. Kod Seselja svako radi svoj posao i sve je pod konac. Brine o izbeglicama i beskucnicima, kaznjava izdajnike, ne podnosi nepravdu. Itd, itd. Obican covek voli da veruje u pravdu i pravednost i u nepokolebljive borce za te ideale. Seselj mu je predstavljen kao takav. Ako mu se kaze da je Seselj fasista, prosecni birac nece da to prihvati jer bi time priznao da i sam ima nazore bliske fasistickim. A ima ih, nema sumnje.

Predizborna kampanja Srpske radikalne stranke je, uzgred, najvise bila prilagodjena pogledu na svet prosecnog Vojvodjanina, bilo da je rec o radniku koji mesecima prima minimalac, paoru kog drzava neprestano pljacka, penzioneru, policajcu ili cinovniku razocaranom u vlast kojoj sluzi za bedne pare. Radikali su znali da glasove ne donose oni koji "setaju" po Internetu ni intelektualci, vec ljudi koji ludaju uz muziku maloazijskog porekla i za koje je najvisi umetnicki domet - TV serija "Kasandra". Sve u svemu, moglo bi se reci da se Seselj okrenuo najmanje obrazovanima, grubo receno najprimitivnijima, ali to ne menja konacan ishod. Naprotiv, takvi cine vecinu onog dela birackgo tela koji je izasao na biralista. Izasli su, inace, i mnogi koji bi radije glasali za Demokratsku stranku ili Demokratsku stranku Srbije. Ako ni zbog cega drugog, ono zato da bi glasali protiv Draskovica i Srpskog pokreta obnove. Za Seselja i radikale, naravno, jer im je njihov nacionalni program najblizi.

Srpska radikalna stranka je, nema sumnje, dobila i glasove onih koji smatraju da je Tito dao previse prava Madjarima i ostalim nacionalnim manjinama i da Milosevic samo nastavlja njegovim putem. Takvi ni ranije nisu voleli parole o skladnim medjunacionalnim odnosima, razumevanju i medjusobnom prozimanju. Po njihovom misljenju, manjine su nedovoljno pouzdane i srpska Vojvodina ce biti sigurna tek kad manjine shvate da je ona konacno i zauvek srpska. Garant toga je, opet, zemunski vojvoda.

Mada su mnogim biracima primamljivo zvucala zalaganja koalicije "Vojvodina", ona su istovremeno izazivala i strah. Jer, mislili su da bi jacanje autonomije moglo dovesti do zaostravanja odnosa u Republici, pa mozda i do najgoreg. One Vojvodjane, koji su se protekle zime zanosili demokratom evropskog tipa Vukom Draskovicem, odbile su njegove predizborne price o kralju i njegove "hocu-necu" izjave o Vojvodini: ekonomska samostalnost da, autonomija ne i ne i ne. Neodlucne do poslednjeg trenutka je, pak, privukla Seseljeva sposobnost da ubedljivo odgovori na svako pitanje i da bez razmisljanja vidi izlaz iz svake situacije. Kad im se pribroje i pristalice uravnilovke, odnosno jednakosti u siromastvu, oni koji veruju da je drzava duzna da ih hrani i oblaci samim tim sto postoje i oni koji su uvereni da je najvaznije u zivotu biti pripadnik svoje nacije - eto prve, svakako povrsne skice za portret onih koji su na pragu ove jeseni radikalizovali Vojvodinu. U pravu je u velikoj meri i Ivica Dacic kada tvrdi da su radikali najvise ucarili na tome sto nisu napadali rezim, vec su nastojali da biracima nude gotovo isto - ali malo bolje. Da li je glasnogovornik socijalista u pravu kad kaze da ce radost radikala trajati samo do narednih izbora - pitanje je za sebe.

Vojvodjanin, koji je 21. septembra glasao za Srpsku radikalnu stranku i njenog vojvodu, u proteklih deset godina je bezbroj puta obmanjivan i vise ne ume da razlikuje laz od istine. Svuda okolo vidi krivce za svoje nedace i uveren je da je jedino on ispravan. Besan je na Tita, jer je pod njim ziveo bolje, na visepartijski sistem jer ga ne razume, na Vuka Draskovica koji mu govori ono sto on nece da vidi: da je slabo placen, lose obucen i obespravljen. Mrzi Nemce i Amerikance, prezire OEBS, Evropsku zajednicu i Ujedinjene nacije, jer su se urotili protiv njegove slavne, bogate i ponosne zemlje. Ne ide u crkvu, ne ide u pozoriste i bioskop. Knjige ne cita, ponekad prelista novine. Strastveno gleda televiziju. Kad je na njoj objavljeno da su pobedili oni drugi, shvatio je da je jos jednom izigran. Jedino ne zna od koga: od onih za koje je ili od onih protiv kojih misli da je glasao. To i nije vazno, jer je gotovo isto. Rat su poceli socijalisti; oni su ga naucili da bude nepoverljiv i netolerantan prema pripadnicima drugih naroda i vera; oni su ga naucili da je u pravu i onda kad nije; njihov vodja mu je rekao kog opozicionara najvise ceni, sto je on, birac, shvatio kao preporuku. Sad ima pravo da se jos jednom kaje i da se pita sta ce se narednih meseci zbivati na rubu zlosrecne mu otadzbine. A zivot na rubu je bar malo nesiguran i onda kad je u sredini sve u najboljem redu, sto u Srbiji nije slucaj.