Dnevnik

Kao da crno predvidjanje ipak nije dovoljno da coveka pokrene. Stvar mora da se desi. Nece biti dovoljno ako cestito ne izvucemo zakljucke. Ako svi ne kazu: "Da, pogresili smo. Pogresili smo tad i u tome. Nismo vodili racuna. I zao nam je. Tad je moglo, trebalo, pokusati to, to i to". Tek posle ovog dolazi pitanje sta sad treba ciniti.

Pise: Tinde Kovac-Cerovic

Petak, 19. septembar

Setiti se da onaj drugi, koji ti smeta, to ne radi zato da bi ti napakostio nego prosto iz sopstvene muke i nesrece je, izgleda, vrhunska civilizacijska tekovina. Ovaj put cu to lako preziveti. Ali, verujem da postoji jasna veza izmedju ovakvih neposrednih iskustava nalicja prirodne selekcije i cinjenice da u nasim gradovima kao da ne zive starci, hendikepirani, ljudi sa nezgodnim imenima, pogresnim prezimenima, mala deca. Oni su se prosto prirodno povukli, samoukinuli. Ko nije dovoljno brz, nece preci ulicu, ko nije dovoljno misicav nece se ugurati u prevoz, ko nije dovoljno visok nece dohvatiti prekidac, ko nije dovoljno zdrav nece dospeti do lekara, ko nije ispravnog pola ne moze joj se upisati da je polozila ispit, ko nije dovoljno lukav, nadigrace ga, ko nije dovoljno pokvaren, nece mu se verovati... Samo mi je za nedovoljnu pamet, odgovornost i marljivost tesko naci prirodan nastavak recenice.

Prva podsecanja na novu skolsku godinu, kolokvijum, ispit, potpisi, pregledani seminarski radovi... Kao da to nisu isti oni studenti sa kojima smo setali cele zime, pred kojima smo imali tremu kad bi zeleli da im se obratimo i pred kojima smo, kad smo otpoceli nastavu, osecali obavezu da objasnimo zasto do sada nismo govorili o svemu onom, sto su oni, eto, morali sami da otkriju.

Na kraju poslovna vecera, od one dosadne i jalove sorte, koju nazivamo odradjivanjem a ne komunikacijom; jedna od mnogih kada se, nekom zgodom ili nezgodom (zbog izbora, protesta, bivsih izbora, rata, izbeglica), stranci sjate u Beograd, da za dva i po dana saznaju sve o oblicima, korenima i perspektivama razresavanja jugoslovenske katastrofe.

Subota, 20. septembar

U poslednje vreme stvarno smo malo posveceni kuci, ili je to moj utisak koji traje jos od zimskih setnji. Muci me osecanje da smo mi i kad smo talasali, potpisivali, izlazili na ulice, organizovali akcije, drzali seminare, ili stogod... da smo to radili sa blagom distancom, kao da ishod ionako ne zavisi od nas. O tome ce ionako neko drugi odluciti. Dovoljno je da samo pokazemo da se mi ne slazemo i ne pristajemo. A kad nismo uspevali uvek smo mogli da slegnemo ramenima, da tvrdimo da je i to odlicno, ili da se durimo sto nas drugi nisu podrzali, sto su imali pogresnu kalkulaciju, ili sto su prosto takvi bedni ljudi. A sigurna sam da nikad nismo uradili sve sto smo mogli i najbolje sto smo mogli. Tromesecni protest je bio fantastican, ali nije bio dovoljan. Predstoji nam dvadestogodisnji strpljiv i ozbiljan posao postavljanja temelja civilnog drustva na trustnom i muljevitom podrucju. Moracemo da naucimo da se organizujemo. Ne na horuk i pojedinacni herojski podvig. Onako kako se sredjuju ormaniI kako se odrzava kuhinja.

Nedelja, 21. septembar

Setnja sa decom, duga, bez auta i bez zurbe, po praznom gradu. Jedina nadoknada nedostatka sire porodice u Beogradu, nemanja nedeljnih ruckova kod baka. Hodamo po Kneza Milosa. Tu sam ulicu najvise volela dok sam bila student - sve one ambasade su mi govorile nesto slicno sto je i nejasna parola studentskog protesta, Beograd je svet, valjda zelela da saopsti. Sad su one simboli svega toga gde ne pripadamo. Svojevremeno sam ovim putem odlazila do svoje drugarice na Topcider. Sad je ona u Kelnu, gde su i moji roditelji. Ja prolazim pored kuce njenih roditelja. Svi smo pogresno razmesteni.

Ogolela decija igralista, jos jedno podsecanje na nepripadanje i nelegitimnost postojanja nase dece. Izgleda da ih mi manje volimo nego majke u drugim zemljama, kada nista nismo preduzele da ih zastitimo i podstaknemo. Nismo trazile da se prostor za ljuljaske ogradi, da se igraliste zastre gumom, piljevinom ili barem peskom; nismo trazile za nasu decu nista od onog po cemu se sva deca Evrope pentraju, skrivaju, klate, vise i istrazuju svoje moci.

Uvece, tuzna i bezrazlozna zurka u GSS-u. Prepuno ljudi, mnoge od njih odavno nisam videla, ali kao da nismo kadri da govorimo o onom sto nas najvise muci. Vesna nije tu, u Parizu je sa bolesnom sestrom. Pred ponoc, kad pocinju da stizu rezultati izbora, svi se uzurbano razilazimo. Svako ce lakse da odtuguje sam, pored licne devedesetdvojke.

Ponedeljak, 22. septembar

Volela dih da vidim, verujem i svi sa kojima sam zvizdala, seriju okruglih stolova, panela, javnih rasprava u kojima cemo nauciti da drugacije govorimo, drugacije mislimo, i posle kojih cemo drugacije raditi. Bojim se da toga nece biti. Popodne sastanak Grupe MOST, divne grupe psihologa pri Centru za antiratne akcije, sa kojima vec cetiri-pet godina radimo nesto sto se najtacnije moze opisati kao obrazovanje za demokratiju. Poceli smo u jeku rata, prolazili mnoge i raznovrsne obuke, skupljali iskustva, sastavljali programe za decu, za skole, nevladine organizacije, novinare, politicke partije, drzali sijaset seminara o tome kako je moguce ne izgubiti glavu u sukobu, ne porusiti sve oko sebe, iznaci konstruktivna resenja, razgovarati sa neistomisljenikom bez raspamecivanja, voditi racuna o tudjim osecanjima i dostojanstvu, i smoci snage da se priznaju sopstvene greske. Idemo polako, pazljivo, u koracima od po trideset polaznika. I naravno, cini nam se da smo vrlo daleko od kraja tog puta. Postavljamo isto pitanje: sta bismo mogli bolje, vise, vaznije? Kako da se to sto gradimo ne urusi?

Utorak, 23. septembar

Evo, pocelo je. Vuk trazi Djindjicevu ostavku. To je sad najvaznije. Nema drugih problema, drugih prepreka, drugih poslova. Samo to. Utvrditi ko je koga zeznuo i obracunati se. Dobili smo dakle domaci, autenticni udzbenicki primer razornog sukoba. Nema potrebe da se analiziraju Irska, Izrael, pa cak ni jugoslovenski rat. I u ovom epilogu "pobednicke kombinacije" vidi se sve sto se moze reci na tu temu.

Javljaju nam se prijatelji, rodjaci iz sveta. Isti oni koji su nam se javljali za vreme protesta. Samo sada nemamo sta da pricamo. Hvata nas lagana obamrlost, magnetska snaga ponora. Skoro da mi je zao sto Seselj nije dobio odmah, ubedljivo, pa da zavrsimo s tim. Koja je to sila ponizenja, straha i stida, koji je sve ove ljude naterao da glasaju za njega!

Pada mi na pamet jedna davnasnja, tj. pretprotestna epizoda koja mi je jako pomogla da razumem ovakve situacije ne samo iz literature, vec na delu. Prvi americki profesor koji je posle rata dospeo ovamo i usudio se da, doduse na vrlo blag i delikatan nacin, prozbori o notornoj cinjenici kako je prirodno da u svakom sukobu obe strane vide samo zlo koje su drugi njima naneli a ne i ono sto su oni drugima ucinili, podigao je celi amfiteatar, usredsredjen na jedno jedino pitanje: A ko ste vi da nam to kazete, pogledajte bolje sta ste vi nama uradili, i ustalom sta ste radili indijancima, crncima, i ko zna kome jos? Mnogi od onih koji su tada to pitali vise ne misle tako. Ali je jako puno onih koji ne smeju i ne umeju ni takvo pitanje da postave. Nepriznat rat, nepriznat poraz, nepostojece izbeglice, nezavrsena izolacija i strah od buducnosti se u njihovim grlima skupio u bolni grc, iz kojeg se svakako mora glasati za Seselja.

Uvece shvatamo da je u lavirintima izborne evidencije skoro milion ljudi nestalo. Ili bez pokrica postojalo. Svejedno.

Sreda, 24. septembar

Pripreme za veliki psiholoski skup, prvi posle rata. Entuzijazam mi je znatno opao kad sam saznala da se to zove 10. Kongres psihologa Jugoslavije. Ko ce, ako ne mi, znati kakve posledice, po nas, po nasa osecanja i nase razmisljanje, ima to uporno istrajavanje na kontinuitetu tamo gde ga nema i obrnuto, poricanju veza koje jos postoje? Cela organizacija Kongresa srucila se na jednu osobu. Necija ledja moraju nadomestiti suplje institucije. Zao mi ga je. Nadam se da ce preziveti. Stiglo je iz stamparije trece izdanje Ucionice dobre volje, naseg skolskog programa za konstruktivno resavanje sukoba. Blista se nova korica. Popunjava ogromnu rupu u nasim skolama. I nastavnici i deca ga obozavaju. Svejedno strepimo da neko odozgo ne kaze: Bas vam hvala, ali nama vise nista ne treba. Ubio se drug moje osamnaestogodisnje cerke. Uzeo ocev pistolj i pucao. Kako pomoci detetu da ne pomisli da je i to neki izlaz?

Cetvrtak, 25. septembar

Deca idu u skolu u razlicitim smenama. To nam je potpuno dezorganizovalo zivot. Sva moja moc prilagodjavanja je paralizovana tim stranim mesanjem.To sto je isti problem navaljen na teret miliona porodica, uopste mi ne olaksava stvar. Naprotiv. Naravno da znam zasto je to tako, i koliki je to problem, ali mislim da je vazno ostati u stavu nepodrazumevanja, priupitati se za sve sto nam ne prija. Ko nam to radi, s kojim pravom, iz kog razloga, kome sve, i koji je prvi korak da postignemo da nam to vise ne radi. Zapravo je celi protest pocivao na tom odbijanju da podrazumevamo. I to jeste glavna tekovina, koju mozemo nositi sa sobom svuda i uvek. Sad tek primecujem da se secanje na protest pojavljuje u meni svakodnevno. Ne zato sto ne mogu da zivim, ili nisam mogla da zivim bez toga. Nego zbog ovonedeljnog kontrapunkta.

Nastavno-naucno vece na Filozofskom fakultetu. Seseljevski diskurs bi se rado uselio i ovamo. I ovo se hitno mora unistiti, razvaliti, obesmisliti. Ovaj put to nije uspelo, napad je odbijen, izolovan, ismejan. Pitam se na koliko dugo.

Pripreme za novu seriju seminara za Dijalog i pregovaranje - politicarima u opozicionim gradovima. Kako da se prepozna opsti interes, kako da se ono sto je postignuto ne rastoci u svadjama svakog sa svakim. Nadam se da nismo zakasnili. Vece sa decom. Evociramo polaske u skolu. Ostaje nam da ispratimo jos jedan. Smejemo se sopstvenim glupostima.

(Autor je psiholog, docent na Filozofskom fakultetu i suosnivac Grupe MOST za saradnju i posredovanje u sukobima.