Nezni Bitef u vremenu surovosti

Glumci su mislili da je to neki manijak koji je dosao da uziva. Medjutim, taj covek je dugo aplaudirao i glumci su morali da se vracaju samo za njega. Onda se poslednje veceri ponovo taj gospodin pojavio, vrlo visok covek u crnom odelu, i ponovo aplaudirao i potrazio da se upozna sa Blenom i rekao mu je: 'Ja sam Semjuel Beket, voleo bih da Vi rezirate moj komad', i izvadio je iz dzepa "Cekajuci Godoa"

Zeljko Jovanovic

Goran Stefanovski, makedonski dramski pisac, dobitnik Sterijinih nagrada za dramski teskt, posle duze vremena je ponovo u Beogradu. Ovaj put kao jedan od trojice clanova zirija 31. Bitefa iz inostranstva

NNB: Program ovogodisnjeg Bitefa je skoro zavrsen, kakav je Vas utisak o predstavama koje smo videli u proteklih petnaestak dana?

Goran Stefanovski: Ovih dana sam razgovarao sa mnogo ljudi o tome. Onda sam pitao sebe da li mi se svidjaju predstave i dosao do zakljucka da, u stvari, mi vise ne znamo sta tacno ocekujemo od Bitefa i kakvu bismo to predstavu koja ce nama sada promeniti zivot voleli da vidimo. I zasto smo mi zasluzili da vidimo takve predstave koje ce nam promeniti zivot? Nama nekako dodje prirodno da smo zasluzili da vidimo najbolje.

Ali, ja vas pitam: odakle nama to prirodno ocekivanje da cemo videti najbolje kada zivimo najgore? Po kojoj to logici mi sad cekamo da nas neko jos hrani kasicicom na usta.

Dakle, radi se - ja ne znam da li je nas odnos prema svetu promenjen, ili su se predstave koje dolaze na Bitef promenile, u svakom slucaju, imam utisak, da po svoj prilici, neka ocekivanja nisu ispunjena. Cime bi ta velika ocekivanja, uopste, bilo moguce ispuniti to ne znam i pitam se da li je to uopste moguce. Jer, nasa potreba, ta vapijuca praznina, nasih ocekivanja je ogromna i to ne bi mogao da utoli nijedan od prethodnih Bitefa u poslednjih 31 godinu. Sve mi se cini da se vise radi o nama nego o predstavama zbog kojih smo dosli.

NNB: Da probamo iz drugog ugla. Na Bitefu je odnos takozvanih verbalnih i neverbalnih predstava, koje pojedinacno svet interpretiraju razlicitim sredstvima, ove godine radikalizovan.

Goran Stefanovski: Tacno je da se na Bitefu uglavnom radi o dens predstavama, o predstavama koje su van verbalnog. Uvek je postojalo pozoriste i dramsko pozoriste. To su uvek bile dve razlicite stvari. Najlepse je kada se te stvari zatvore u jednu predstavu i kada se uspostavi sinteza pozorisnog i dramskog. Znam da se celi dzepovi Evrope daleko vise bave dens teatrom recimo, cela Belgija se bavi razradjivanjem tog koncepta i takvog misljenja pozorista.

Medjutim, ja mislim da je dramski materijal uvek jedan jedinstven. Pojednostavljeno receno to izgleda ovako: kada glinu izvadite iz zemlje, ona nema nikakav znacaj sama po sebi. Da bi dostigla neki znacaj, treba od nje napraviti krcag ili napraviti skulpturu, nekog borca, recimo, partizana s puskom, i tada ona dobije svoj znacaj. Znacaj u drami - ne postoji sam za sebe. Ne postoji nijedan dramski lik koji u sebi ima zadat znacaj. Jer, vi mozete uzeti tragican lik i napraviti ga smesnim. Mozete uzeti bilo koju muziku za sahranu, ubrzati je malo pa napravite od toga dzez, muziku za farsu. Iste su note, ali se nesto vrlo bitno promenilo. Tako da vi mozete imati dens teatar koji je vrlo reduciran u svojim sredstvima, medjutim, kad publika dodje, ona uvek popuni rupe tog jezika svojim pricama, svojim likovima, svojim dramskim, ostalim parametrima, tako da kad nesto nedostaje, publika je uvek tu da uskoci, promeni, i doda stvari koje nedostaju.

Cini mi se da je umetnost ranije bila brava, koja je ocekivala od gledaoca da bude kljuc. Sada je obrnut sistem. Umetnost je postala kljuc koji ocekuje od vas, u publici, vrlo veliki angazman, vrlo, vrlo veliku imaginaciju da se postavite kao brava oko tog kljuca. I, naravno, publika koja nece da trosi pamet i energiju na to - da se postavlja kao brava - ona kod kuce ukljuci televizor pa gleda holivudski film. Gde god udjes u holivudski film, ti tacno znas ko ce koga i zasto, i to otkljucavanje poznatih brava je postala jedna vrlo jednostavna radnja koju upraznjava najveci broj ljudi, svakodnevno, na televiziji, i ne brine se oko toga.

Medjutim, naravno da nam dolaze umetnicke predstave koje su vrlo tanani kljucevi, oko kojih moramo da organizujemo vrlo komplikovane brave da bismo ih otkljucali. Recimo, predstava Vandekejbusa - to je jedan vrlo ezoterican kljucic, oko kojeg se morate, zaista, ne pomuciti, nego je stvar u tome da pocnete uzivati dok stvarate te brave.

Naravno, mi smo u vrlo cudnom svetu ovog trenutka. Radi se o necemu sto se naziva kriza reprezentacije. Mi vise ne znamo kako da predstavljamo ovaj svet u kojem zivimo. I to je nesto sto traje skoro sto godina i sto je potom nazvano postmodernizmom. Ranije su umetnici vrlo precizno znali kako da opisu svet koji zive. Posto nam vise nista nije jasno, niti nam je do kraja vazno, mi ne znamo kakav znacaj da pridajemo svojim kljucevima i svojim bravama, i zato tu cesto gutamo i zato cesto kazemo - uopste me ne zanima znacaj, niti me zanima moral, niti me zanima ideologija, to smo sve zavrsili. Tako da se ljudi na razlicite nacine bave istim stvarima. A ta ista stvar se zove - nas zivot.

NNB: S obzirom na angazovanost pozorista kao njegove zadatosti, da li je moguce ocekivati da ce se teatarska iskustva prosiriti u nekakav ozbiljniji prostor kako bi doslo do uspostavljanja dobrih odnosa izmedju eticke strane pozorista o kojoj govorite i formalnog izraza?

Goran Stefanovski: Vi sada govorite o socijalnoj funkciji pozorista koja je uvek bila velika tema sociologije pozorista. Ja sam imao raznih faza u svom zivotu, gde sam prvo diboko sumnjao u takvu funkciju pozorista, onda sam imao duboku veru u socijalnu funkciju pozorista. Kad god se dotaknemo tih pitanja, uvek se setim jedne kratke Brehtove pesme, u cetiri reda, koja otprilike kaze ovako: Ove antene sire stare lazi, a istina se prenosi sa uveta na uvo. Znaci - nova tehnologija, filmovi, televizija, Internet itd...ja sam se nagledao krvavih prizora sa nasih ratista za ovih cetiri-pet godina. Medjutim, jedanput sam samo zaplakao - kad sam jednog prijatelja, koji je prosao kroz neke stvari, slusao kako mi govori dok smo pili pivo. Odjednom je taj - uvo na uvo - kontakt meni otkrio dubinu strahote. CNN sluzi za recikliranje istorije, on baca istoriju, on je trosi. Vi vidite ta tela mrtvih ljudi dok vecerate, onda to prodje, potom budu reklame, i odjednom ta tela vise ne postoje. Njih su pojele reklame. Televizija ide dalje i tera vas jos dalje: hoce li biti neka nova frka sa vecim eksplozijama, koja ce vas, mozda, potresti malo? Ne.

Odjednom sam shvatio da je dubina ekspresije pozorista bas na ovom tragu. Ono sto ja cujem u malim sobama, kakve su uglavnom pozorisne, to meni odjekne u glavi daleko strasnije i daleko dublje nego ostali medijumi. I to, odjednom, vrati veru u smisao tog postojanja. Naravno, sad je pitanje ko ce doci da gleda te male eksplozije u malim sobama. Medjutim, ima jedna anegdota. Godine 1951. godine, Roze Blen je pravio predstavu "Celave pevacice" u Parizu i on je zakupio neko pozoriste na cetiri-pet nedelja. Medjutim, publike uopste nije bilo, i oni su vec prve nedelje resili da prekinu. Ali, imali su jos dve predstave - petak i subota, da obave posao. Medjutim, u petak uvece se pojavio neki gospodin u prvom redu, sa jos dvoje-troje u publici, i gledao sa velikim uzbudjenjem predstavu "Celava pevacica", Glumci su mislili da je to neki manijak koji je dosao da uziva. Medjutim, taj covek je dugo aplaudirao i glumci su morali da se vracaju samo za njega. Onda se poslednje veceri ponovo taj gospodin pojavio, vrlo visok covek u crnom odelu, i ponovo aplaudirao i potrazio da se upozna sa Blenom i rekao mu je: 'Ja sam Semjuel Beket, voleo bih da Vi rezirate moj komad', i izvadio je iz dzepa "Cekajuci Godoa". I tada se promenila istorija drame 20. veka.

O cemu se tu radi? Radi se o tome da se Drugi svetski rat ne pamti po hiljadama ljudi koji su saradjivali sa Hitlerom, nego po Brehtu koji se mucio u Holivudu za sve to vreme. Ispada da su pojedinci vrlo cesto, ukoliko ne znacajniji, ono bar dovoljno znacajni da drze balans i da uspostave red na neki novi nacin.

NNB: U Centru za kulturnu dekontaminaciju su gostovali znacajni dramski pisci, Djerdj Konrad, Slobodan Snajder, sada i Vi. Oni su bili izuzetno upuceni u politicke prilike i drustvene okolnosti.

Goran Stefanovski: To nije nista neobicno. Prvo, radi se o tome da vi morate, da biste ista napisali, dotaci neka dna iskustva. Inace, ne vredi pisati. Jedan terorista, koji se bavio citanjem knjiga, govorio je: mene, kad citam knjigu, zanima samo koliko taj covek, koji pise knjigu, zna o smrti. Tako da, kad pisem novu dramu, ja mislim da sam kao zubni lekar koji, da bi mogao da stavi plombu na nesto, mora da stigne do dubine bolesti, mora da iscupa, da izvadi to gnjilo, jer ne mozete staviti plombu ni na sta. Uvek se radi o izvesnim sondiranjima iskustva. A ta iskustva su, hteli mi to ili ne, uvek politicki fundirana i vi se morate baviti politikom da biste videli zasto tog dana autobus nije stigao na vreme.

Medjutim, ima ogroman broj ljudi koji se ne bave politikom, koji nece da se bave politikom. Naslusao sam se ovih dana u Beogradu reci: 'niti citam novine, niti slusam radio, niti gledam televiziju'. To svi govore. To je, s jedne strane, slatko, s druge jednostavno - treba preziveti.

Ipak se mora znati da je politika u nasim balkanskim sistemima bezobrazna, ili su drzave bezobrazne, jer su neprakticne. Moja ideja o drzavi je liberalna drzava gde ja uopste necu imati nikakve potrebe da vas volim. Sta ja imam da vas volim, kog djavola, vi se meni ne svidjate, i ja vas ne volim. Nit' sam brat sa vama, niti imam jedinstvo sa vama. Medjutim, ja vas moram tolerisati. Dajte toleranciju, pustite ljubav, i slogu, i jedinstvo, i konacne ciljeve zajednistva. Sta ce vam to? Postoje drzave u kojima se moramo tolerisati, u kojoj svako vodi svoj zivot, pije svoje pice, cita svoje novine na svojim jezicima, vraca se kucama svojim, slavi svoje slave na svoje nacine, i tu se drzave nista ne tice. Ne mozemo mi graditi drzavu na principima konacne sloge. Jer je konacna sloga uvek obratno od konacnog izdajstva i prevare. I, koju vi rec najcesce cujete na Balkanu? Cujete rec - sloga i, obratno od toga, cujete rec - izdaja. I to traje od ciklusa mitoloskih pesama.

Naravno, politicari se docepaju tih sentimenata, pa nas onda slude, posto oni znaju (ono sto je Miki Manojlovic rekao) - oni znaju nasu erogenu zonu, i onda nas tu cackaju. Medjutim, potencije za smrt i potencije za ljubav i za mrznju su potpuno iste kod ljudi - i kod Svedjana, i kod Bosanaca, i kod Eskima. Totalno su to iste potencije. Stvar je samo kakvi ce se politicari docepati tih potencija i kako ce ih instrumentalizirati. Ja sam ubedjen da se grad Njujork mozete sludeti za tri dana i tamo napraviti gradjanski rat, jer je potencija mrznje i nezadovoljstva i surevnjivosti jednih prema drugima vrlo velika, kao i svugde u svetu. To sto mi tako lako upadnemo u mehanizme cackanja ovih potencija na negativnim polovima, to je, verovatno, zbog toga sto u tome nalazimo izvesno mracno zadovoljstvo.

NNB: Sta ce se po vasem misljenju desiti sa bivsim zajednickim kulturnim prostorom?

Goran Stefanovski: Konkretno, desilo se to da moj student Dejan Dukovski ima veliki uspeh sa svojim tekstovima po Beogradu u reziji Slobodana Unkovskog, koji je nas ministar kulture, i moj je dobar prijatelj, tako da ta saradnja izmedju nasih sada drzava nije nikada ozbiljno prestala. Svako malo pa dodju beogradske predstave u Skoplje.

Veliki broj mojih prijatelja u Beogradu se nije bitno promenio. Medjutim, neki ljudi su se vrlo bitno promenili, doslo je do velikih lomova koje precizno osetim kada uzmem svoje stare telefonske imenike. Veliki broj tih ljudi vise ne zivi tamo gde je ziveo, vidim da ti brojevi imaju drugacije predznake i vidim da su moji imenici neupotrebljivi.

Medjutim, znate sta, kad nesto umre, ne mozete stalno buljiti u les, nego se morate okrenuti svom zivotu, okrenuti ledja od groba i otici dalje prema svojim zivotima. Naravno da sam se i ja okrenuo od onoga sto je od te Jugoslavije ostalo, i od Jugoslavije kao pojma uopste, recimo, da bih se mogao baviti svojim zivotom.

Kad se govori o jugonostalgicarstvu, i ne znam o cemu jos, to je kako kaze Snajder vrlo lepo rekao "zal za necim cega nikada nije bilo". Na tom tragu, i na toj liniji, lako je biti nostalgicar. Jer, mozda ta Jugoslavija o kojoj pricamo da je bila dobra zemlja, mozda to zaista nije postojalo, mozda je bila fatamorgana u koju smo mi verovali i na toj liniji je lepo dalje verovati u nesto cega nikada nije bilo. Medjutim, ukoliko toga mozda i jeste bilo, onda mozda ima smisla za tim i zaliti.

NNB: Vas student Dejan Dukovski je, govoreci o makedonskoj drami rekao da je to incidentna pojava u sistemu haosa. U cemu lezi razlog velikog uspeha Makedonskog pozorista uopste i specijalno njegovog odlicnog prijema u Beogradu?

Goran Stefanovski: Ja mislim da se tu malo radi i o velikom slomu koji se desio ovde, vama, u Srbiji. Vi ste prosli i prolazite kroz vrlo krupne komplikacije i odjednom se reper promenio. Ja se secam, meni je Vlatko, moj brat iz "Leb i sol", kada su oni pre petnaest-dvadeset godina dolazili iz Skoplja u Beograd, njih su, u sali, prijatelji nazivali - "Evo, dolaze mrakovi s juga". Tada je Beograd bio Pijemont i sve sto je dolazilo sa strane bilo je provincija. Odjednom se desilo, tako se poigrala istorija, da je Beograd postao provincija i da sve sto dolazi sa strane, dolazi sa nekih visina. Odjednom je Skoplje - ja to vidim kod prijatelja u Beogradu - dozivljava bas kao oaza mira. O nasim politicarima se ovde prica sa ogromnim postovanjem - da su nas iscupali iz rata, da su nas spasli klanja, otd. Ogroman broj Beogradjana koji poslednjih godina sede po skopskim kafanama - uziva kada vide kakav se tamo duh stvorio. Naravno da to ima svojih obratnih strana, jer kad previse bancite i kad se previse radujete, to isto nije na dobro, a to je druga tema.

NNB: Hoce li Goran Stefanovski bito ponovo igran u Beogradu?

Goran Stefanovski: Ja sam napisao novi komad koji se zove "Kazabalkan", koji je rimejk "Kazablanke". Komad se desava na brodu koji se 50 godina zvao "Balkan" i onda ga je kupio jedan ratni profiter koji je hteo da ga pretvori u ploveci kazino i onda je dao nalog molerima da napisu "Kazablanka", posto mu se rec Balkan nije svidja. Medjutim, moleri su zajebali stvar pa su napisali "Kazabalkan". Ovaj tip je prvo hteo da to prebrise ali posle je rekao - hajd'nek ostane, nek' ide u p.... m....... Ucinilo mi se, kad sam ponovo gledao "Kazablanku" da je prica vrlo slicna nasim pricama - izbeglice, ljudi poput ovih ovde u Bircaninovij, koji hoce da uzmu vizu i da odu u materinu i onda mi se cinilo - da se, u stvari, to desava sada i kod nas. Napisao sam tu dramu koju sada Jovan Cirilov prevodi na srpski, posto sam pisao na engleskom. Komad se dopao Unkovskom koji je pozvan da to radi u Jugoslovenskom dramskom pozoristu krajem godine, sto mene vrlo raduje i nadam se da cemo se jos videti povodom toga.