Mitovi o nacionalnom identitetu

Polutar srpske planete

Istorija Srba kao herojske nacije u mitu je prikazana kao naizmenicni niz ritualnih smrti i uskrsnuca, iskusavanja i prekaljivanja kroz iskusenje, destilisanja i odabiranja kojima se iz sirovog tela naroda dobija preciscena supstanca nacionalnog identiteta

Pise: Ivan Colovic

Budimo ono sto smo! Tako bi se najkrace mogao odrediti glavni, ako ne i jedini, cilj nacionalnih stremljenja Srba, njihovih borbi sa spoljasnjim i obracuna sa unutrasnjim neprijateljima o kojima danas govori srpski etnocentricni politicki mit. Nacionalni identitet ima ovde najvisu vrednost, za njega se placa najvisa cena, vazniji je od zivota, odnosno samo on daje zivotu pravu vrednost, tako da je za Srbe pojedince i srpski narod u celini bolja smrt nego zivot u kome ne bi bili ono sto su. Ovu identitetsku retoriku, cija je sredisnja figura tautologija, politicki mit tematizuje oko dve osnovne ideje.

Prema prvoj od njih, nacionalni identitet je osnovna, stabilna, lako raspoznatljiva i samorazumljiva karakterna osobina pripadnika jednog naroda, ono sto se izrazava kao razgovetna specificna razlika nacionalnih mentaliteta i kultura i sto je, takodje, "prirodni" temelj politickog suvereniteta etnonacije. Nacionalni identitet je postojan, ne podleze promenama, odoleva svim pritiscima i stranim uticajima. Toliko je duboko usadjen u svakom Srbinu, da ostaje nepromenjen bez obzira na prilike i mesta u kojima Srbi zive. "Ali Srbin ostaje Srbin", kaze Gojko Desnica, "pa ma gde da se rodio i ma gde ziveo. Jer Srpcad mogu da se rode i u tudjoj drzavi, ali njihova svest o pripadnosti svom narodu nadvladjuje sve". Tu evidentnost i postojanost nacionalnog identiteta opisuje i stih jedne novokomponovane pesme: "Ja sam Srbin, na celu mi pise".

I znaci odsustva srpskog nacionalnog identiteta ili simptomi njegovog slabljenja uocljivi su na prvi pogled. Na primer, srpski nacionalisti, savremenici Jovana Skerlica, videli su da na njegovom celu ne pise "Srbin" nego "Parizlija". Kasnije je i Velibor Gligoric dosao "do nepobitnog zakljucka da Skerlic nije covek nase rase niti nas rasan pisac". "Ne odbacuje rasan covek ove zemlje", kaze Gligoric, "svetinje svoje proslosti za racun kakve zapadnjacke ideologije niti opet potreba za zapadnjastvom opravdava to odbacivanje."

Srbin postoji samo kao izdanak roda, a to znaci da on postoji pre rodjenja i cak pre rodjenja gine. Ona odredjujuca etnicka supstanca (krv, geni, tradicija, etnicki arhetip) od koje je sazdan, u svakom trenutku ga povezuje sa celim rodom, sa mrtvim i jos nerodjenim Srbima, a on sam je nistavan u svojoj pojedinacnoj egzistenciji

Rod je sve, jedinka nista

Zahvaljujuci nacionalnom identitetu pojedinci imaju pouzdano merilo u svim prilikama u kojima su suoceni sa nekim moralnim i politickim izborom. S obzirom na to da je taj identitet, "ono sto smo", ovde etnicki odredjen, za odnos pojedinca i tog identiteta vazi ono sto je Radomir Konstantinovic rekao govoreci o "rodu": "Ja sam njime obuhvacen kao silom krajnje predodredjujucom, koja moze da mi se javi i kao sila nesmislenog 'Boga krvnika', ali koja ostaje, prevashodno, i predodredjenost protiv svake opasnosti slobodno-nepredvidljivog, ne-rodno haoticnog kao van-rodnog ('svetskog', onog sto je sa druge strane brda)".

Srbin postoji samo kao izdanak roda, a to znaci da on postoji pre rodjenja i cak pre rodjenja gine. Ona odredjujuca etnicka supstanca (krv, geni, tradicija, etnicki arhetip, bice ili nesto drugo), od koje je on sazdan, u svakom trenutku ga povezuje sa celim rodom, sa mrtvim i jos nerodjenim Srbima, a on sam je nistavan, potpuno nevazan u svojoj pojedinacnoj smrtnoj egzistenciji. "Na Kosovu ja sam se rodio, pre rodjenja na Kosovu bio", prica u desetercu Jovan Strikovic. ("Politika", 9. maj 1992).

Ovaj samorazumljivi, rodni, prirodni identitet zahteva, s jedne strane, da se odnosi medju sunarodnicima artikulisu na osnovu slicnosti, kao srodnicki, i, s druge strane, da se odnosi medju nacijama regulisu na osnovu razlika, u ime prava na razliku i prava na samoopredeljenje. Pri tom se politicki mit posebno zadrzava na terenu kulture, kao na privilegovanom mestu posebnosti, prvom i neosporno "samosvojnom" izrazu neponovljivog nacionalnog duha (bica, mentaliteta). Politicki mit pretvara se u govor o kulturi kao izolovanoj, homogenoj, samozadovoljnoj i od drugih ugrozenoj nacionalnoj zajednici. To je govor o sustinskoj, dubokoj i nepomirljivoj razlici medju narodima, koja se, pre svega, da videti i odrediti na kulturnom planu.

Medjutim, mit o nacionalnom identitetu ne zadovoljava se govorom o razlikama, niti se problem tog mita svodi na to sto su u njemu razlike medju narodima prenaglasene i dovedene do nepomirljivog antagonizma. Zahtev "Budimo ono sto smo" ide dalje od toga. Najpre, on se pretvara u mastanje o potpunom odvajanju od sveta, tako da tu, kako kaze Konstantinovic, specificni karakter srpske nacije, njen "duh-narod" postaje "jemstvo za spasonosno izuzimanje srpskog sveta iz citavog ostalog sveta". Razvijanje ideje o nacionalnom identitetu kao centripetalnoj sili koja srpsku naciju otrze iz drustva drugih nacija nadahnulo je Matiju Beckovica da Srbiju zamisli kao samostlano nebesko telo, sa Kosovom kao polutarom: "Kosovo je polutar srpske planete".

Bozanska priroda nacije

Ovo odvajanje od sveta ipak nije tako radikalno i konacno kao sto to na prvi pogled izgleda. Ono je egzemplarno i u tom "pedagoskom" smislu Srbi odvojeni od sveta ostaju vezani za njega ili, tacnije, time, svojim univerzalno interesantnim otpadanjem od sveta, taj svet vezuju za sebe. Srbija i njena kultura jesu nesto posebno, nesto za sebe, ali ne kao sto je to svaka druga nacija. Njena posebnost nije relativna nego apsolutna. Ona je posebna kao niko drugi, jer to originalno, ni sa cim poznatim uporedivo, postojanje u stvari je danas jedino postojanje jedne nacije u svetu. Srbija je jedina zemlja do kraja verna svom bicu, sposobna da se uoblici kao original i unikat. Upravo zbog toga u politickom mitu nacionalna sudbina Srbije, uvek izuzetna, uvek mimo sveta, dobija univerzalno znacenje, ponudjena je kao primer svetu. "Otuda je nas narod", pise na jednom mestu Nikolaj Velimirovic, "nosilac jednog naprednog i spasonosnog ideala, biblijskog i prorockog, koji ce na kraju krajeva sav rod ljudski, sada trzan i rastrzan od naduvenih zemaljskih velicina, morati prihvatiti i usvojiti."

Pravi, autenticni nacionalni identitet, kao bice naroda ispoljeno u nacionalno "svesnoj" politici i kulturi, u najdubljem je skladu sa prirodom i bozjom promisli ("Nacije su od boga", kaze mit, ali on nije dat svim narodima ili, tacnije, kod drugih je manje-vise nerazvijen, zaboravljen ili zapusten. Jedni, na primer Amerikanci, uopste nemaju nacionalni identitet, jer su vestacka zajednica, bez korena, bez tradicije, bez kolektivnog pamcenja, bez duse. To je, po recima Dragoljuba Jeknica, politickog komentatora lista "Javnost", "skupina avanturista, apatrida, varvara, razbojnika, ubica sa svih strana sveta, skupina koju je istorija kaznila da nikada ne ponese atribut nacije, jos manje naroda" ("Javnost", 3. jun 1955). Kod drugih, nacionalni identitet je u losem, zapustenom stanju. Zapadnim Evropljanima, ogrezlim u materijalizam, humanizam i kosmopolitizam, preostala je neka vrsta bolesnog, omlitavelog, trulog identiteta. Oni jedva se se secaju onoga sto su.

Najzad, treci, na primer, Hrvati, Albanci, Makedonci, Muslimani, Bugari ili Rumuni, imaju kao nacije erzac-identitete, jer su svoj pravi, to jest, srpski identitet silom ili milom napustili i prihvatili neki tudji ili izmisljeni nacionalni identitet. Radovan Samardzic objasnio je kako je u toku minulih vekova do toga doslo. "Preko srpskih zemalja", kaze on, "cak i onih koje su to bile od vajkada, prevlacila su se tudja imena, arbanasko, bugarsko i druga... Srbi stocari i vojnici nazvani su Vlasima, Srbi granicari Hrvatima, Srbi mnogih zanimanja, pocevsi od kiridzijskog, Bugarima, Srbi telohranitelji, panduri i pecalbari, poreklom iz sredista svoje postojbine, Arbanasima". Kad je rec o Rumunima, do njihovog "rasrbljivanja" izgleda da je doslo mnogo ranije. Strucnjak za praistoriju Relja Novakovic nalazi tragove prisustva Srba u danasnjoj Rumuniji jos od cetvrtog veka nase ere, koji su narocito ocuvani u toponima. Na taj nacin, kako istice Slobodan Jarcevic u prikazu Novakoviceve knjige "Karpatski i likijski Srbi", ovaj naucnik "otvara i pitanje porekla danasnjih Rumuna i njihovog jezika. Rumuni su primili hriscanstvo na starosrpskom jeziku i, ako im taj jezik nije bio maternji, onda su oni jedini hriscanski narod na istoku koji je krsten na stranom, a ne na maternjem jeziku". To ne izgleda mnogo verovatno, pa ce pre biti da su Rumuni potekli od Srba, to jest da su i oni u stvari Srbi ("Politika", 22. mart 1997). Stavise, buduci da se u Novakovicevoj knjizi obradjuju "srpske naseobine ili drzave od Velike Britanije do Indije", mogu se ocekivati nova "otkrica" o narodima koji su pre ili kasnije nastali napustanjem svog izvornog srpskog identiteta.

Za narode potekle od Srba, tvrde tvorci nacionalnih mitova, problem nedostatka autenticnog nacionalnog identiteta ne izgleda tako beznadezan kao kod drugih. Njima danas stoji na raspolaganju mogucnost da se vrate svom nekadasnjem srpstvu koje svi oni negde u dubini duse nose

Srbi svi i svuda

To za njih moze biti srecna vest, jer za narode potekle od Srba problem nedostatka autenticnog nacionalnog identiteta ne izgleda tako beznadezan kao kod drugih. Njima danas stoji na raspolaganju mogucnost da se vrate svom nekadasnjem srpstvu, koje svi oni negde u dubini duse nose. Taj identitet danasnji Srbi sacuvali su i za bivse, za slucaj da mu se vrate. Brinuci o svojoj dusi, istovremeno su brinuli i za duse svoje "razbrace". "Cuvajuci Kosovo", kaze Amfilohije Radovic, "mi ne cuvamo samo svoju dusu, vec mi cuvamo i dusu siptarskog naroda. Jer ne treba izgubiti iz vida da su oni bili do juce hriscani, i da Siptar sjutra nece biti u stanju da shvati svoje istorijsko bice, ako izgubi vezu s Decanima, s Gracanicom, s Peckom patrijarsijom... mi cuvamo svoje bice, ali mi cuvamo znamenje i drugima koji tu zive i utemeljujemo njihovu pravu buducnost... To znamenje ce jednog dana biti podsjednik i tom narodu da se on vrati svom sopstvenom istorijskom korijenu i da otkrije poruku tih znamenja."

Beskrajno traganje u dubinama proslosti
Povratak izvornom srpstvu pomogao bi narodima bez pravog identiteta da se vrate najdubljim korenima svog nacionalnog bica, a time bi se, takodje, konacno stekli uslovi za pravedno i miroljubivo okoncanje medjunacionalnih sukoba i ratova na tlu bivse Jugoslavije. Na primer, Makedonci bi mogli da odahnu od beskrajnog traganja za svojim imenom. "Zar su Srbi krivi", pita se Nikola Poplasen, "sto Makedonci, ne priznajuci da su juzni Srbi, ne mogu pronaci pogodno, prigodno i priznato ime za drzavu, za koju im se ucinilo da ne bi bilo lose da je konstruisu?" ("Javnost", 24. jul 1993). Da su pokatoliceni Srbi (Hrvati) i islamizovani Srbi (Muslimani) bili spremni da se vrate svojim srpskim korenima, u Jugoslaviji ne bi bilo rata. Za njih jos nije kasno, oni jos uvek mogu da podju za primerom "mladog muslimana iz Mostara, koji dozivljava ljudski nacionalni preobrazaj, vraca se svojim korenima i staroj veri", o kome govori jedna pesma koja je, uz navedeno objasnjenje i podatak da je pesma zabelezena prema kazivanju nekog starog seljaka, takodje objavljena u paljanskoj "Javnosti". Mladi Musliman, u pesmi "Mlado Ture", porucuje: "Zna se da su moji preci/bili Srbi pravoslavni,/i tukli se na Kosovu/isto kao Lazar slavni.(...)/Necu vise Turcin biti/necu kupit tursku cetu/hocu poci na Cetinje/da s'poklonim svetom Petru."

Destilisanje nacionalnih sokova

Borba Muslimana u Bosni i Hercegovini, po misljenju Maksima Koraca, ucesnika Drugog kongresa srpskih intelektualaca (Beograd, 1994), nije samo uzaludna nego je jos i tragicna, jer je to samoubilacka borba. "Oni", kaze Korac, "ne mogu dobiti bitku protiv sebe, protiv Srba u sebi." Isto vazi za Siptare na Kosovu. Oni su u najvecem broju srpskog porekla, a "njihov najveci usud i kob je to sto su se oni poarnautili i razsrbili i time kao nasa istokrvna braca sami sebi postali najveci krvnici i tlacitelji svoga bica". Medjutim, u svemu sto oni danas rade i misle, na primer u tvrdnji dr Skendera Razije da je albanski jezik star vise od 12.000 godina, u masovnom paljenju sveca na ulicama Pristine, u paroli "Kosovo - republika", Korac prepoznaje "nemusti, nepravilno artikulisani zov srpske kulture, srpske pismenosti, srpskog Kosova, srpske Raske i stare drzave". "Oni mogu da proteraju Srbe sa Kosova", kaze Korac, ali "kako da protjeraju srpsku dusu i srpsku krv iz svojih vena?" Zato on predlaze osnivanje sveopsteg pokreta "kako bismo ponovo, jednoga dana, uz bratsku ljubav i razumevanje postali jedan narod sa jednom vjerom, mi Srbi pravoslavni, Muslimani, Crnogorci, Makedonci, Siptari srpskog porijekla (arnautasi), Goranci, Srbi rimokatolici (pokatoliceni pa zatim pohrvaceni Srbi), te svi Race i Farizeji".

Autenticni nacionalni identitet svojstven je Srbima i potencijalno dostupan onima koji su to nekada bili, dok je kod drugih naroda zaboravljen i umrtvljen, ako ne i sasvim nepoznat, zbog toga sto su ga Srbi bolje cuvali od drugih. Ono sto je kod drugih ostalo latentno, Srbi ne propustaju da aktuelizuju. To je druga kljucna ideja mita o srpskom identitetu.

Tacno je da je nacionalni identitet dar od Boga, ali jedino su Srbi taj dar na pravi nacin primili i herojskim podvigom opravdali. Oni su razumeli da je on vazniji od zivota i da se cuva samo zrtvovanjem, da se potvrdjuje tek u smrti. Po spremnosti, od Kosovskog boja naovamo vise puta potvrdjenoj, da sacuvaju "ono sto su", po cenu najvecih zrtava, Srbi se izdvajaju od ostalih naroda i postaju bogovima nalik "rod heroja".

Matematika suplje trstike

Istorija Srba kao herojske nacije u mitu je prikazana kao naizmenicni niz ritualnih smrti i uskrsnuca, iskusavanja i prekaljivanja kroz iskusenja, destilisanja i odabiranja kojima se iz sirovog tela naroda dobija preciscena supstanca nacionalnog identiteta. Ta tehnologija sukcesivnih rites de passagen iz banalnog zivota nacionalno neprobudjenog naroda u red nacija-heroja podrazumeva veliki utrosak materijala, koji se meri milionima ljudskih zivota. Prema jednom racunu, izvedenom tokom rata u Bosni, za "ono sto smo" treba dati oko sest miliona zivota. Medjutim, zbog te cene srpske vodje i njihovi savetnici medju svestenstvom i inteligencijom izgleda nisu mnogo zabrinuti, ne samo zato sto njima licno, za razliku od srpskog plemstva koje je izginulo pre sest vekova na Kosovu, ne preti nikakva opasnost, nego i zbog toga sto za njih obican, neherojski ljudski zivot, zivot bez izostrene nacionalne svesti, nista ne znaci. On i nije zivot u pravom smislu, nego samo neautenticno, nesvesno "prezivljavanje".

Takav zivot ima neku vrednost samo u ocima srpskog "inteligenta", koji je, po recima pesnika R. P. Noga, "trska koja se cesto povija". "Po racunici tih trsaka", objasnjava Nogo, "da smo se kroz istoriju cesce povijali, saginjali i klecali - nas bi zacijelo bilo mnogo vise, a imali bismo i manje zrtava! Tu visu matematiku suplje trstike, priznajem, ne razumijem. Jer, da li bismo tada mi bili mi?" Srba koji bi, ugledajuci se na ove "trstike" tako da zive, za koje je vazno da budu, a ne i to da budu ono sto su, bolje i da nema. I ovaj topos srpskog politickog mita, topos identitetskog gambita, najjezgrovitije je formulisao Matija Beckovic: "Da se nije boj ni jedan bio/Bilo bi nas vise, ali koga?/I bilo bi bolje, ali kome?"

Bioloska moneta nacije

Da se nisu bezuslovno zrtvovali za svoj nacionalni identitet, Srbi bi danas bili kao Cesi. Taj narod - po misljenju Mihaila Markovica - zato sto sistematski izbegava boj i samo gleda da mu i bez boja bude bolje, ostao je bez slobode i bez hrabrosti. Sto je najgore, ako je verovati Markovicu, Cesi o sebi imaju izuzetno lose misljenje. Sve je to kobna posledica "'realistickih' izbora koje su pravili ceski vodji 1938, 1939. i 1968. godine... trazeci svaki put resenje koje ce doneti najmanje stete, ceske vlade su kapitulirale tri puta uzastopno u intervalu od tri decenije. Uvek je bila izbegnuta fizicka steta - ali po cenu gubljenja slobode, hrabrosti, samopoverenja i samopostovanja. Prvo se, medjutim, moze obnoviti mnogo lakse nego drugo". To prvo, to fizicko, sto se lako obnavlja jeste individualni ljudski zivot. On u politickom etnomitu, kao sto pokazuje Markoviceva elaboracija tog mita, sam za sebe vredi malo, ne znaci nista. Ljudski zivot je ovde lako zamenljiva vrednost, neka vrsta bioloske monete nacije, koju ce rodoljubivi muzevi i zene lako iskovati u onoliko primeraka koliko je naciji potrebno za rat ili za posleratni oporavak. Za etnomit vazno je samo to da bude sacuvan zig identiteta kojim ce svaki primerak bioloskog kapitala nacije biti propisno obelezen.

Ali, srecom, Srbi nisu Cesi, izbori njihovih vodja (na primer 1914, 1941. i 1948) bili su po Markovicevom sudu "eticki uzviseni izbori", a to znaci da su se oni opredelili za to da imaju duhom veliki narod, bez obzira na to koliko ce to kostati narodno telo. Tako je stvorena "duhovna tradicija, koja je srpskom narodu, bez obzira na njegov ogranicen broj, omogucila da postane veliki istorijski narod". Zna Markovic da "nasi herojski izbori redovno vode ogromnim zrtvama, patnjama, razaranjima". Stavise, on je primetio da posle herojskih uzleta dolaze "nasi veliki padovi". Ali, te padove on pominje samo zato da bi dao prilog razradi onog cesto rabljenog toposa politickog mita u kome se govori o tome kako srpski neprijatelji postizu u miru ono sto ne mogu u ratu. "Tada dolaze nasi veliki padovi", objasnjava Markovic, "i tada nam rade ono sto je njima volja svi oni koji su se za vreme naseg uzleta skrivali u najdublje misje rupe, oni koje uvek iznova, hvata panicni strah kad god im se ucini da smo na putu da se probudimo i razmahnemo". U stvari, izmedju "herojskih izbora" i "velikih padova" Markovic ne uspostavlja uzrocno-posledicnu vezu, ne misli da bi masovne pogibije, progoni i stradanja mogli biti razlog "padova", nego su to za njega samo dve sekvence istorije koje zbog neceg redovno dolaze jedna za drugom. Srpski "padovi" su u stvari neocekivani i neshvatljivi, to su "dugi periodi malaksalosti, neshvatljive pasivnosti, potpunog opustanja".

Neshvatljiva je ta pasivnost Markovicu i zato sto srpski herojski elan kod njega licno, kao i kod mnogih drugih politicara, filozofa ili pesnika koji su svoje pripovedacke sposobnosti stavili u sluzbu ozivljavanja mita o herojskom identitetu srpske nacije, uopste nije opao. On se u njihovom slucaju opire neshvatljivom fatumu koji se zapaza u ponasanju najveceg broja Srba. U stvari, sa stanovista potrebe trajnog opstanka herojskog identiteta, bez nepotrebnih padova i zamiranja, najbolje bi bilo da se kriterijumi za ulogu podobnih da cuvaju taj identitet poostre, tako da se u zivotu ostave samo oni Srbi koji su postojano, i u ratu i u miru, ono sto su. Ako se takvi ne nadju, opet dobro. Nece nas biti, ali znace se koga nema.

(Iz knjige "Politika simbola", B 92, u stampi - Izbor i oprema NNB)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /