Tranzicija i nova lica knjizevnosti

U svetu koji se pomalja s onu stranu tranzicije estetsko zadovoljstvo spada na individualno stanje koje se lako moze zameniti tehnoloskim proizvodima. Zadovoljstvo u tom svetu ce biti posledica elektronskih i hemijskih simulacija, a ne umetnickog docaravanja.

Pise: Aleksandar Jerkov

Kao sto estetsko zadovoljstvo nije bilo dovoljno dok se stajalo u redovima, camilo u zatvorima, trpelo u hladnim sobiccima, tako nije dovoljno ni tamo gde postaje jasno da treba ziveti. Dok soscijalizam prezire zivot, a veruje u utopije i simbolicke himere, pa mu je i knjizevnost vazna jer je povlasceni segment ideologije i kulture, tranzicija opominje da je ono sto vredi upravo zivot, da je tzv. vecna umetnost i vredna i vazna samo onoliko koliko pripada stvarnom zivotu stvarnih ljudi.

Tranzicija nije ucinila mnogo, jer se ne zivi bolje i slobodnije u svakom domenu covekovog bica, ali je ucinila jasnom nedovoljnost umetnickog predstavljanja. Zivot mora postati podrucje estetike: na novo lice knjizevnosti pada pogled koji vise ne podnosi sivilo real-socijalistickog pejzaza. Otreznjujuci pogled koji ocekuje da drustvo zasiceno proizvodima i uslugama postane neka vrsta umetnickog dela (Markuze). Jedna stara utopija vaskrsava da bi se pokazala njena zavisnost od drustvene efikasnosti, akumulacije zanja i sposobnosti komuniciranja, savremene tehnologije i usluznih delatnosti. I da bi se pokazala njena nova neostvarljivost, njeno odlaganje dok sa horizonta buducnosti, dopiru stalno nove i nove prepreke onom zamisljenom drustvenom razvoju koji je, dok se rusio Zid, izgledao lako ostvarljiv.

Ne, ne moze se olako obecavati prijatnost. Zivot nije olako baceni pogled na jutarnje novine koje vrve izvestajima o razvoju i napretku, ili zastojima u tranziciji koja uprkos tome vodi ka nekom zeljenom cilju. Zivot nije ni citanje romana u metrou, recitovanje stihova u setnji bulevarom, listanje stranica knjige u nasalonjaci pred ugasenim televizorom, ni rasklopljene korice koje u krevetu padaju na usnulog citaoca: sve su to odjeci romanticnih predstava o transcendentalnom korenu umetnickog stvaralastva. Sada smo se priljubili uz povrsinu postojanja, i sada se novo lice knjizevnosti vidi kao izoblicena lobanja na Holbajnovoj slici "Ambasadori" (Grinblat) - memento mori - na onoj slici na kojoj sitnim slovima, uz Dunav, pise Serbia.

Ne moze se vise citalacki uci u sudbinu knjizevnog junaka. Knjizevnost druge polovine ovog veka ne moze da oblikuje junaka sa kojim bismo se identifikovali, a novo lice knjizevnosti potkraj veka zapravo do kraja razotkriva tu nemoc predstavljacke iluzije.

Ako smo svoje "zimogrozljive zivote" grejali na vatri zamisljenih zivota knjizevnih junaka, koji su nam se cinili autenticni i nuzni (Benjamin), sada oko nas ponovo duvaju hladni vetrovi onog praznog trona koji su bogovi napustili (Breht). Ukoliko se ne mozemo identifikovati sa nekim junakom, ne mozemo ni prisvojiti prijatnost tudjeg zivota, ne mozemo ispuniti onu sliku o pripovedanju kao o potrazi za autenticnom egzistencijom (Lukac). Zato se ne moze, cak ni u halatu i papucama, Molijerovog ili Goncarovljevog junaka, olako popiti jutarnji gutljaj kafe.

Igra citata i aluzija

Igra citata i aluzija, to je ono sto je knjizevnost oduvek koristila, ponekad isticala u prvi plan, ponekad duboko skrivala i tajila od citaoca. No postoje vremena kada se ova igra, u kojoj se tekst oslanja na tekst i njemu zahvaljuje svoje postojanje, istice u prvi plan. Vek koji je vec protekao jeste epoha u kojoj je knjizevnost vise no ikada insistirala na tome da pokaze svoje osnovne mehanizme oblikovanja, da sebe predstavi kao sopstveni predmet. Umesto oblikovanja sveta, pokazala je kako ona oblikuje samu sebe. Umesto da se sluzi svojim predstavljackim sredstvima, ona je predstavljala kako predstavlja. Umesto da hrli ka svome predstavljivom ili nepredstavljivom cilju - sto su programske pozicije realizma i modernizma - ona je zastajala na usputnoj stanici da svome citaocu bolje pokaze kako se do cilja stize. Ona je, drzeci svog citaoca u tranzitu, od naoko usputne stanice nacinila konacno odrediste. Umesto da pristane na to kako se krece u pogresnom smeru, ka sebi, da bi stigla drugde, do onog sto je vazno u svetu, knjizevnost je nametnula ono sto je u njoj samoj vazno: knjizevno stvaranje, a ne predstavljanje.

Obrnimo zato jos jednom nasu temu da bismo umesto drustva u tranziciji i novih lica knjizevnosti dobili: knjizevnost i novo lice drustva. A ukoliko novog lica i nema, vec se iza nove maske skrivaju stare drustvene istine, onda savremena knjizevnost zaista otkriva smisao drustvenog procesa ne predstavljajuci ga: ono sto vidimo u novom drustvenom polozaju knjizevnosti lisene transcendencije i prepustenoj berzi i trzistu, to je ona mracna strana obecane stvarnosti. Kakva je onda svrha drustvenih procesa gledano iz perspektive knjizevnosti? Mozda u tome sto smo tek posle svih promena naucili da shvatamo i prepoznajemo sta nam to knjizevnost dvadesetog veka pokazuje: bedu predstavljanja i nemoc sredstava kojima se oblikuje iluzija. Iluzija je u medjuvremenu postala tehnoloski proizvod, a ne psihicko stanje. Iluzija se danas proizvodi, ili stvara manipulisanjem informacija uz pomoc interfejsa - "medjulica" - koje nas stavlja na uslugu masinama. Interfejs, novo lice komunikacije, stvara utiske snaznije od svakodnevnog iskustva, stvara iluzije koje se samo mogu pozeleti. Tako je iluzija, nekada privilegovano podrucje umetnickog stvaralastva, presla u domen tehnologije i covekove volje da joj se podvrgne. Umetnost je ostala bez svog najjaceg orudja. Knjizevnost u tranziciji, prema tome, mora odjednom da nauci kako to izgleda biti razoruzan, ostati bez osnovne predstavljacke moci. To je ono potresno epohalno iskustvo koje se izrazava u knjizevnosti i umetnosti dvadesetog veka, a tek se u tranziciji do kraja vidi, jer je drustveni potres ponovo izneo istinu na videlo.

Umnozavanje hiperteksta

Knjizevnost se poslednjih decenija pokazala kao skrivena istina svakog izrazavanja. Bilo zato sto se oslanjaju na metafore i naraciju, ili zato sto nuzno podrazumevaju rad maste i potrebu slikovitog predstavljanja, svi oblici saopstavanja su se u poststrukturalizmu i postmodernizmu prepoznali kao manje ili vise srodni knjizevnim tehnikama. Svaki tekst je postao pomalo knjizevni, pa se dostojanstveni polozaj knjizevnosti kao umetnosti reci sve vise gubio zbog nagomilavanja knjizevnih tragova u svemu sto je vezano za rec i tekst. Prvo je iscezla granica izmedju knjizevnih zanrova, a zatim i granica izmedju knjizevnosti i neknjizevnih verbalnih zanrova. Novo lice knjizevnosti koje se posle toga pomalja izgleda kao beskrajni tok reci i iskaza u kojima vise tradicionalni zadaci i ciljevi literarnog oblikovanja nemaju prioritet. Novo lice knjizevnosti je ono koje se prepoznaje u beskrajnoj tekstualnosti koja nas okruzuje i objedinjuje drustvene nauke i novinske izvestaje, viceve i oglase, recepte za kuvanje i Majkrosoftove prirucnike, izvestaje kvantnih fizicara i astronoma sa prenosima kecerskih meceva, svakodnevne price i ulicne znake. Cak i sa onih tabli na kojima u gradu u kome smo citamo natpis: tranzicija, do nas dopire poslednji lik knjizevnosti. Oslobodjeno mimeticke iluzije i predstavljanja uopste, citavo polje tekstualnosti je postalo literarno. A u njemu, naravno, najveci sjaj i simbolicki potencijela imaju ekran i hipertekst, informacija zgusnuta do novog simbolickog pocetka.

Progledavanje Homera

Ko bi zeleo da odgovori na pitanje o odnosu tranzicije i knjizevnosti, morao bi zapravo da isprica pricu o tome kako smo razabrali da je tehnologija zamenila tehniku stvaranja knjizevne i umetnicke iluzije. Smisao samoukidanja reprezentacije postaje razumljiv tek kada se shvati drustvena promena na kraju ovog veka i vidi kuda vodi gigantski napor poznog modernizma, a zatim njegova demobilizacija u postmodernom dobu. Novo lice knjizevnosti koja ce mozda imati sve manje stranice, a sve vise ekrane, nece promeniti nasu potrebu da svoju prolaznost ublazimo iluzijama koje su nam zato i potrebne. Kritika svake socijalne utopije, naposletku zavrsava kao knjizevna antropologija, a sve sto je skepticno kazano o tranziciji i novim licima knjizevnosti u njoj, na kraju ce upravo zbog covekovog organskog sastava i umetnicke dispozicije, zbog njegove osecajnosti i verbalnosti omoguciti trajanje knjizevnosti. Ako to prestaje da bude knjizevnost koju smo poznavali, takvih je promena vec bilo u istoriji koja nam je dostupna. Pa zato znamo da ce se naknadno, iz perspektive buducnosti, vec pojaviti dovoljno antropocentricnih razloga da se jezicki izrazi buducih vremena povezu sa onima koje smo u vremenu u kome zivimo prepoznavali kao eminentnu knjizevnu delatnost.

Manje privlacan deo procesa

Zahvaljujuci na pozivu i pocasti da Vam se obratim sa ove govornice, dozvolite mi da pomislim kako sam dosao da Vam kazem nesto sto uopste niste zeleli da cujete. Na primer, da je tranzicija "olako obecena brzina" drustvenih promena koje ukoliko verujemo u svetlu buducnost izgledaju kao drustveni napredak, a ukoliko vise ne verujemo u obecanja, pokazuje tamno nalicje prevare: zivi se gore nego sto se zivelo, sa varljivim utiskom slobode, sa ranije dozvoljenim recima na vrhu usana, ali i bez nekada toliko bitne potrebe da se one izgovore. Cemu sloboda da govorite, ukoliko vise ne postoji potreba da govorite? Cemu nova obecanja kada se sa obecanjem toliko dugo zivelo da je podozrenje minimum pristojnosti? Uctiv odnos prema sopstvenoj pameti mozda obavezuje na jedino normalno ponasanje - ne verovati vise u konacne ciljeve, ne verovati u ono kuda se krecemo, misliti na samo kretanje, na tranziciju kao takvu, na proces.

Ali, zao mi je sto ni ovde nemam reci koje mogu da umire i ublaze zebnju. Ko poznaje istoriju knjizevnosti ovoga veka taj neminovno mora doci do jedne potresne asocijacije. Ako je tranzicija proces, kakva nas kazna ceka na kraju, da li ista kao u Kafkinom "Procesu"? Sudbina Kafkinog junaka nadvija se nad nase vidjenje novih lica knjizevnosti. Ko zeli da razmislja o ishodu tog procesa, dobro ce uciniti ako uzme u obzir kraj Kafkinog romana.

Kao pas, kaze Jozef K. umiruci. Treba o tome razmisliti. Iako Benjamin upozorava da to nije najteza kazna koja stize junaka, cini se da je ona sasvim dovoljno uzasna. Mislimo li o tome kako cemo svi da okoncamo, mozda sa recima kafkinog junaka na usnama.

Kazna je u Kafkinom "Procesu", misli Benjamin zapravo sam proces. A kako vreme odmice, i senke godina provedenih u procesu tranzicije sve dublje padaju na nas, cini se da nista bolje od toga ne moze da se kaze ni o vremenu o kome zivimo, pa ni o licima knjizevnosti koja gledamo.