Deset godina od Osme sednice

Nije bilo predvidjanja dogadjaja i nije se prepoznalo da ce ta sednica biti prelomni medjas koji ce negativno obeleziti noviju srpsku istoriju

Branka Mihajlovic

"U jesen 87. godine, kada sam se posle nedelju dana provedenih u inostranstvu vratio u Beograd mogao sam konstatovati da se pocinje vrteti ili da se vec dobro zavrtelo nesto daleko krupnije od uobicajenog kadrovskog karusela. Jos na aerodromu carinik koji me je, razume se, prepoznao otpoceo je da me maltretira. U pitanju je bio kovcezic sa dijapozitivima, a slucaj je hteo da u njemu bude bas dokumentacija o zivotu i radu moje alternativne skole. Dripac koji se na mene namerio brljao je masnim rukama po dijapozitivima, pitajuci se onako kao za sebe, ali namerno vrlo glasno, uzgred bazdio je na sljivovicu, nisu li u pitanju kakvi propagandni materijali iz inostranstva. Brecnuo sam se manje ubedljivo nego sto sam zeleo da, ako i jesu, on to nece umeti da proceni. Odgovor ga je ipak zbunio i on se za svaki slucaj primirio. Putnici oko mene bili su nemi, neki su prebledeli, jer je scena isuvise "podsecala na mracne pasoske i carinske kontrole 50-tih godina", priseca se profesor Bogdan Bogdanovic vremena Osme sednice i kada je bio clan CK SK Srbije.

"Beograd se nije mogao prepoznati. Bio je u nekoj vrsti groznice. Lepa jesen, prosto je mamila da se po kafanama i kafanskim bastama ostaje do duboko u noc. Trestao je Mars na Drinu, ona s kojim se jos davno bilo krenulo u Prvi svetski rat. Drzale su se govorancije, ispijale zdravice. Na televiziji su se iz veceri u vecer vrtela reklama za neku luksuznu inostranu, ali prepakovanu, to se obicno zvalo koprodukcija, dakle posrbljenu musku kolonjsku vodu koja se vrlo cudno nazivala - "Vozd".

Poluzaboravljena, gotovo magijska oznaka, bila je, u stvari, Karadjordjeva titula u vreme Prvog srpskog ustanka na samom pocetku 19. veka. Rec, inace, u doslovnom prevodu znaci - Der fuhrer. Prozracne lepojke, tip populisticke seksi vucice jos nije bio osvojio mali ekran, saputale su jedna drugoj u uho poverljivo, nezno, ali strasno: "Vozd je stigao, vozd je stigao". Doduse, i ugledni clanovi Srpske akademije nauka i umetnosti pozdravljali su vozda, bas kao i pisci i umetnici i sportisti, svi su se prosto i naprosto gusili u komplimentima. Dakako, nije mogla izostati ni Srpska pravoslavna crkva, ciji su velikodostojnici, spoticuci se o vrlo svecane, gotovo liturgijske slavenosrbizme, dakle jezikom svoje partije, pozdravljali bozijeg izabranika i spasitelja nacije. Da je naciju trebalo spasavati, trebalo je, ali pe svega od nje same.

Slavoljub Djukic, publicista, autor tri knjige o Slobodanu Milosevicu i njegovoj vladavini, istice:

"Tada je cela Jugoslavija, mislim na te politicke vrhove u republikama, vise verovala Milosevicu, nego sto je verovala Ivanu Stambolicu, jer Stambolic je jos od 1977. godine, treba se setiti one cuvene plave knjige, bio u grupi tih vodecih Srba koji su zahtevali promenu Ustava i ustavnog polozaja Srbije. Samim tim prema njemu je postojala jedna velika rezerva. Milosevic je vrlo cesto balansirao izmedju gadjanja nacionalnim osecanjima Srba, posebno na Kosovu, i udvaranja politickoj birokratiji gde je dokazivao da je titoista i izvorni komunista. On, recimo, nije nikada rekao nista protiv Memoranduma, a u isto vreme bio je jedan od nekolicine ljudi koji su organizovali hajku protiv Akademije nauka. Na Kosovu Polju on jeste svojim govorom zapalio Srbe, ali je takodje na svim sednicama partijskih foruma ostro govorio protiv nacionalizma. Moglo se naslutiti da je on covek koji je u borbi za vlast na sve spreman i da prema njemu treba biti obazriv".

O stavu jugoslovenskog vrha

Tadasnji clan Predsednistva CK SKJ zaduzen za Srbiju u vreme Osme sednice, sada predsednik Inicijativnog odbora nove partije sa radnim naslovom "Socijalisticka radnicka partija", Stipe Suvar tvrdi da se osobno o toj sednici nije izjasnjavao javno kao jedan od dvadeset i tri tadasnja clana Predsjednistva CK SKJ. "Sjecam se da je Milan Kucan u svojstvu predsednika CK Saveza komunista Slovenije neko vrijeme nakon Osme sjednice na sjednici Predsjednistva CK SKJ, predsjednik je u tom trenutku bio Bosko Krunic, prenio zabrinutost nekih organizacija iz Slovenije i trazio da se pruzi informacija. Javio se Slobodan Milosevic i rekao da je sve na njoj i u vezi s njom bilo u redu na sto nitko, pa ni Kucan, nije replicirao. Ja sam, pak, imao primjedbu na Milosevicevu tvrdnju da je narod prerastao partiju. Rekao sam da ako je tako, onda partija nije ni potrebna.

U internim izjasnjavanjima neko sam vrijeme vise bio na strani Milosevica i ljudi oko sebe, nego na strani druge struje koju je stitio Ivan Stambolic. U tome je moje gledanje bilo blisko gledanjima Crnogoraca, Zarkovica i Orlandica, koji su kasnije morali odsupiti pred naletima od Milosevica inspirirane i pokrenute antibirokratske revolucije. Naime, Milosevicevo je rukovodstvo uoci Osme sjednice osudilo napade na Tita kao vampira, a nije podrzavalo ni takozvani memorandum Srpske akademije nauka i umjetnosti, pa sam i ja misliio da ce se uhvatiti u kostac sa nacionalistima.

Protiv mene je kasnije provedena kampanja i u Hrvatskoj i u Sloveniji da, eto, podrzavam Osmu sjednicu, a povod je zapravo bio moj istup na Desetoj sjednici CK Saveza komunista Srbije u aprilu 1988. godine, dakle sedam-osam mjeseci nakon same Osme sjednice, kada sam istupajuci rekao da "glavne opasnosti po Jugoslaviju, na nacelima Avnoja i Ustava iza '74-te dolaze od razbuktalih i po kojecemu vec pomahnitalih nacionalizama. Konstatirao sam da je paradoksalno da ljude u rukovodstvu CK Saveza komunista Srbije optuzuju one snage, pa i konkretni miljei, koji su ovdje u Beogradu i u samoj Srbiji godinama raspirivali srpski nacionalizam, koji su mu bili nosioci i koji su mu i sada inspiratori.

To je onda uzeto kao podrska Milosevicu i neki me do danas ne prestaju optuzivati za nesto tako, usprkos tome sto sam se i ja, dosavsi dva mjeseca kasnije i na celo Predsjednistva CK SKJ, nasao u klincu sa Milosevicem koji me svim silama htio smjeniti, te je u Srbiji medju Srbima protiv mene bila provedena ili povedena dotad nevidjena kampanja. Vjerovao sam u vrijeme Osme sjednice da je on, ipak, komunista, koji ce suzbijati srpski nacionalizam, kao sto je o njemu godinama vise nego dobro mislio i Ivan Stambolic, dovodeci ga na mjesto s kojeg ce se onda njegov odabranik i s njime bez pardona obracunati. Tek godinu dana nakon Osme sjednice, kada je pokrenuo takozvanu antibirokratsku revoluciju, pokazalo se da se Milosevic stavlja na celo velikosrpskih pretenzija preuredjenja avnojevske Jugoslavije i da je zajasio vec bjesnog nacionalistickog tigra."

Nacionalizam sluzbena politika CK

"Mi sa Kosova smo od ranije imali drugacije ocene od srpskog rukovodstva o stanju kod nas, tako da se nismo narocito osecali pozvanim da pomognemo Stambolicevoj struji. A i kada bismo hteli, to bi samo ubrzalo njegov poraz, jer bi ekstremna struja to uzela kao adut protiv Stambolica i Pavlovica da ih optuzi za ublazavanje i razvodnjavanje ocena o stanju na Kosovu, jer Kosovo, kao sto je poznato, i stanje na Kosovu su bili povod politickih obracuna u srpskom rukovodstvu.

Eventualno drugaciji rezultat glasanja na Osmoj sednici stvar bi mogao samo odgoditi za mozda mesec, dva, za neku drugu narednu sednicu, ali ne bi mogao zaustaviti prodor nacionalizma, sovinizma i staljinizma u politicki vrh Srbije. Sada se jos jasnije vidi da je ta Osma sednica bila kobni zaokret ka svemu losem i tragicnom sto ce se kasnije desiti. S njom je zapocela provala svega najgoreg u srpskoj politici. Rodonacelnici srpskog hegemonistickog nacionalizma, te autori Memoranduma Srpske akademije nauke i projekta velike Srbije mogli su da odahnu, jer je njihovu ulogu preuzeo Milosevic i Centralni komitet Saveza komunista Srbije."

Osma sednica i buduci rat

Oruzje je prvi put trazeno na tim mitinzima koje su organizovali Milosevic sa svojim stabom u Centralnom komitetu. Jasno se moglo videti da se na politickoj sceni uspinje i jaca jedan covek ogromne negativne, rusilacke energije. Milosevic je tada, a posebno nakon toga, sve nesto govorio u ime naroda o nekim promenama, verbalno, o tome da se moraju likvidirati slabosti i tako dalje. Ali, on zapravo nijednog trenutka nije imao neku graditeljsku viziju, nesto sto stvara dobre odnose i atmosferu, poverenje medju ljudima i narodima. Njegov politicki recnik toliko je suhoparan, prazan, toliko je ubitacan, razarajuci, svadjalacki, vec deset godina on je znao samo da rusi, razdvaja, razara, nista da gradi, da poveze, da pokrene napred. I sve to bez trunke stida naziva politikom ocuvanja Srbije i mira u Srbiji, a nikada ova njegova drzava nije bila izolovanija, izopacenija i nesretnija.

Taj ekstremni nacionalisticki sloj odmah se kao lakmus prilepio uz njega i krenuo za njim, njegovim usponom na vlast. Ne samo kosovski Srbi, koje je direktno podpirio na sukobe sa nama, da se odvoje od Albanaca, vec odjednom i tamo gde su ziveli u normalnim odnosima, u Bosni, u Hrvatskoj pocinju svadje i sukobe sa svojim dojucerasnjim susedima, Bosnjacima, Hrvatima. I sve tako da bi se na kraju latili oruzja, a bilans toga je preko dvesto hiljada mrtvih. Sve se to desilo uz neposredan podsticaj iz Beograda upravo iz Milosevicevog staba. Jugoslavija, narocito posle Tita, odnosno bez Tita nije bila neka stabilna drzava sa garancijama za duzi opstanak. Raspadom ondasnjg sistema tesko da bi opstala. Medjutim, najpre je to krivica ondasnjeg jugoslovenskog rukovodstva sto se nije odlucnije suprostavilo Milosevicu i zaustavilo njegov rusilacki uspon. Jer, verujem da nije bilo Milosevica i te militantne politike koja je nasrnula na sve druge u Jugoslaviji da bi nametnula svoju dominaciju, siguran sam da se ne bi raspala u tolikoj krvi i razaranjima."

O Vojvodjanima koji nisu glasali na 8. sednici

"Vojvodjani su imali jasan stav, sto se vidi iz istupa Stojakova na sednici Predsednistva CK SKS, ali on to nije javno rekao na sednici CK. Zasto, to je ostalo nejasno. Da li su neki pritisci bili na njega, to ostaje da se razjasni. Napravili su gresku utoliko sto je ostalo u narodu nejasno, ono sto ja znam i sto vam sad kazem, ali ne mislim da je napravljena neka sustinska greska, jer odnos snaga u Centralnom komitetu je bio tako pripremljen da su svi clanovi CK iz Srbije iz Vojvodine, sa Kosova glasali protiv, s obzirom da je svega sest ljudi iz Srbije podrzavalo liniju Pavlovica i Stambolica, ishod bi bio isti, a odnosi, znaci, jos zaostreniji, ako su uopste mogli biti zaostreniji nego sto su tada bili.

Raspad Jugoslavije i Osma sednica

O dogmatizmu tadasnjeg vojvodjanskog rukovodstva

Bosko Krunic u vreme Osme sednice predsednik CK SKJ, sada penzioner, smatra da uzdrzavanje vojvodjanskog rukovodstva od glasanja nije bilo presudno. "Treba znati da je sednica bila dobro rezirana i da ovakvo ili onakvo zalaganje ili glasanje jednog broja delegata, odnosno clanova CK ne bi tu nesto osobito menjalo u odnosu snaga. Sve je bilo rezirano ranije. Regioni su imali predsednike, oni su razgovarali sa clanovima CK, stizali su telegrami. Sve je to bila tako dobra rezija, angazovanje na primer Ljubicica na samom pocetku. Dakle, nista nije obecavalo da ce se drugacije zavrsiti.

Po njihovom osecaju bilo je manje vazno da li ce biti za ili protiv iskljucenja Buce Pavlovica ili ne znam vec sta je bilo.

Naprosto nije bilo predvidjanja dogadjaja. Malo se prepoznavalo da ce ta sednica biti medjas koji ce obeleziti prelom u novijoj istoriji srpskoj i jugoslovenskoj. Bilo je dosta tema koje su bile malo beogradske ili cisto beogradske. Na primer, danima se odvijala rasprava, pa i na toj sednici, oko onog satiricnog teksta "Vojko i Sale". Pa, onda je tu bila rasprava o "Studentu" i uredjivanju lista "Student" i tako dalje. Tako da je sve davalo jedan ton iscrpljivanja, izgledalo je zamorno. Oni tome nisu pridavali znacaj sa stanovista odnosa unutar rukovodstva, jer ti odnosi unutar rukovodstva u Srbiji su imali vec godinu dana staza, tako da kazem. Najpre, godinu dana ranije je bila rasprava sa Drazom Markovicem i on se povlacio. Onda je tu bila citava jedna grupa koja je visila u tom periodu do Osme sednice, jer se delila oko pitanja ko ce biti predsednik CK Srbije. Pa, onda je, naravno, na samoj sednici dalje buknulo i Vojvodjani, koliko ja znam, nisu bas bili narocito naklonjeni Slobodanu Milosevicu, ali nisu ni predvidjali, kao uostalom niti oni u Srbiji, niti ona vecina u Srbiji koja je bila za njegov izbor i za takav tok Osme sednice, kuda se sve to dalje odvesti.

Iluzije date Ustavom

Borisav Jovic, u vreme Osme sednice clan Predsednistva CK SK Srbije, sada penzioner, posle unutarpartijskog sukob sa Milosevicem povukao se iz politickog zivota, ne veruje da je ta sednica opredelila sudbinu bivse Jugoslavije:

"S obzirom da je ona bila javna i da se moglo diskutovati koliko god ko hoce, moglo se govoriti po vise puta koliko god ko hoce. Ja mislim da je, uprkos tome sto joj je davan epitet nedemokratska i tako dalje, to do tada bila najdemokratskija sednica od svih do tada odrzanih zato sto, prvo, niko nije ni na koga uticao, nije se imalo vremena, dva dana ranije je ta tacka ubacena u dnevni red. Drugo, svi su mogli da govore koliko hoce. Trece, govorilo se javno. Svi su mogli da slusaju sta ko javno govori i da gledaju, posto je televizija prenosila. Tako da se u tom pogledu uopste ne moze govoriti o nekom pucu. Mislim da je Osma sednica bila jedna eskalacija demokratizma u partiji. Dakle, jedan izuzetni trenutak kada je zaista svak govorio svoje misljenje i kada je rezultanta bila izraz misljenja ljudi sa terena, bez popovanja i bez, kako da kazem, diktiranja sta ce ko da kaze.

Nikada nisam bio pristalica toga da podrzavam Petra ili Pavla ili Slobodana ili Ivana, nego sam se opredeljivao zavisno od toga koji stav je koristan za zemlju ili za partiju. Dakle, u tom trenutku ja sam bio duboko ubedjen da srpski narod ne moze vise izdrzati to stanje i da se mora radikalnije resavati pitanje srpskog naroda na Kosovu. Sto se tice uticaja toga na buduce tokove u Jugoslaviji, ja mislim da jeste imalo uticaja, ali nije imalo presudnog. Vidite, Slovenija i Hrvatska su pokusale da stvaraju atmosferu da na Kosovu izbiju sukobi ako je ikako moguce ili bilo sta sto bi im dalo povoda da kazu - mi necemo da zivimo u drzavi u kojoj se ratuje, zapravo ako nastane neki sukob izmedju Srba i Albanaca.

Zato su to prvo pitanje proglasavali demokratijom, prvim pitanjem Jugoslavije i tako dalje. I kada je Srbija ujedinjena i kada je recena ta znacajna recenica da se o Srbiji vise nece odlucivati van Srbije, onda je njima ocigledno bilo sasvim jasno da vise ne moze da se vodi politika koja se vodila pedeset godina od Drugog svetskog rata pa naovamo, u kojoj su oni imali dominaciju u Jugoslaviji i u kojoj su oni mogli da odlucuju o kadrovskim pitanjima cak i u Srbiji i svako ko je iole zeleo da se nesto uradi ili u ekonomskom ili u bilo kom sistemu drugacije nego sto njima odgovara bio je sklanjan".