EKSKLUZIVNO: RAZRADJEN PROGRAM RADIKALNIH EKONOMSKIH REFORMI U JUGOSLAVIJI - LJUDSKA PRAVA I SOCIJALNA DIMENZIJA (17)

Efikasan i socijalno prihvatljiv penzioni sistem

Novi sistem ne treba da bude ni iskljucivo zasnovan na drzavnom penzionom fondu jer je to ekonomski neefikasno, niti iskljucivo na privatnim, dobrovoljnim penzijskim fondovima jer bi to znacilo da drzava prepusta dobar deo starog stanovnistva sopstvenoj snalazljivosti i hirovima trzista kapitala ne garantujuci mu ni minumum sigurnosti

Postojeci penzijski sistem zasnovan je na principu tekuceg placanja (padz-as- dzou-go sistem), što znaci da sada zaposleni finansiraju sadašnje penzionere. Ovaj sistem je nastao i relativno uspešno funkcionisao u ekonomski i demografski srecnijim vremenima (posleratni ekonomski prosperitet, mladje stanovništvo, povoljniji odnos broja zaposlenih prema broju penzionera), ali je sada zapao u krizu iz koje je nemoguce izaci bez njegove temeljite reforme.

Najvaznija obelezja jugoslovenskog penzijskog sistema su sledeca:

- ucešce penzija u društvenom proizvodu je preko 15 dosto, što je u komparativnoj perspektivi izuzetno visoko;

- penzijski sistem sastoji se od tri podsistema - penzijskog osiguranja zaposlenih, poljoprivrednika i samozaposlenih. Najveci je fond zaposlenih;

- odnos broja zaposlenih i broja penzionera je vrlo nepovoljan - svega oko 1,6:1, a ako se iskljuce lazno zaposleni, onda je taj odnos 1:1;

- visok odnos prosecne penzije i prosecne zarade (stopa zamene je preko 80 odsto). Prosecna starosna penzija je cak i viša od prosecne zarade, dok prosek snizavaju invalidske i porodicne penzije;

- veliki broj invalidskih penzionera (u poslednjih petnaestak godina 25-30 odsto novih penzionera su bili invalidski);

- prerani odlazak u penziju (prosek je 56 godina), kao posledica velikodušne politike beneficiranog staza, invalidskog i prevremenog penzionisanja, u cilju rešavanja problema viška zaposlenih u preduzecima i otvorene nezaposlenosti;

- veliki rasponi u penzijama, koji nisu u potpunosti opravdani srazmernim uplatama u penzioni fond;

- ogromni i kontinuirani deficit penzijskih fondova.

Ocigledno je da je sve veci raskorak izmedju proklamovanih prava iz penzijskog osiguranja i sve skromnijih realnih izvora iz kojih se ona alimentiraju. Da bi taj jaz nekako zatvorila, drzava se u poslednjih nekoliko godina sluzila razlicitim tehnikama. Do 1994. (sporadicno i kasnije) drzava je hronicni deficit u penzionom fondu pokrivala primarnom emisijom novca. Time je dodatno raspirivala hiperinflaciju, cije su najvece zrtve bili upravo penzioneri.

Drugo, deficit se permanentno pokriva pozajmicama i kratkorocnim kreditima iz bankarskog sistema i privrede. U periodu hiperinflacije ponekad su se kao "spasioci" penzijskog fonda pojavljivale opskurne kvaziprivatne piramidalne banke.

Trece, isplata penzija se neprekidno odlaze, penzionerima se isplacuje manje od dvanaest penzija godišnje, a ukupni neizmireni dug dostigao je cetiri mesecne penzije.

Cetvrto, pribegava se statisticko-obracunskim manipulacijama. Tako, krajem 1996. promenjena je statisticka definicija prosecne plate, koja sluzi kao penzijska osnovica. Na osnovu toga prosecna realna plata je u januaru 1997. "statisticki" pala za skoro 20 odsto u odnosu na prethodni mesec, a za toliko je smanjena i prosecna penzija. Bez obzira što je ova promena metoda obracuna sasvim u skladu sa ekonomskom logikom, time je zapravo na zaobilazan nacin izigrana odluka Ustavnog suda Srbije, koji je proglasio neustavnom odluku srpske vlade da smanji odnos prosecne penzije i prosecne zarade, i obavezao penzijski fond da penzionerima do jula 1997. vrati revalorizovani iznos nepravednog umanjenja. Taj dug ni do danas nije vracen.

Peto, cesto se povecavaju stope doprinosa za penzijsko osiguranje za zaposlene, koje su sada oko 25 odsto (25,6 u Srbiji i 24 odsto u Crnoj Gori), što su komparativno vrlo visoke stope. Dodatnim opterecivanjem ionako posrnule privrede i osiromašenih zaposlenih drzava ih tera u gubitke i sivu ekonomiju, sa perspektivom još praznijih penzionih fondova i tanjih i neredovnijih penzionerskih cekova.

Sve ove tehnike na kratak rok mogu da ublaze problem, ali ga dugorocno još više otezavaju. One privremeno kupuju socijalni mir i mozda penzionerske glasove, stvarajuci privid odrzivosti jednog sistema koji je zapravo osudjen na propast na osnovu demografskih i aktuarskih projekcija, ali po cenu prenošenja distorzija iz penzionog sistema u sve pore privrede i društva. Da bi se stvari dugorocno popravile, penzioni sistem treba postaviti na nove osnove.

Reforma penzijskog sistema treba da ispuni dva osnovna cilja: prvo, da stvori dugorocno samoodrziv i ekonomski efikasan penzijski sistem i drugo, da taj sistem bude pravican i socijalno prihvatljiv. Drugim recima, treba naci pravu ravnotezu izmedju efikasnosti i pravednosti. Ovakav pristup iskljucuje obe krajnosti u izboru penzijskog sistema - on ne treba da bude ni iskljucivo zasnovan na drzavnom penzionom fondu, jer je to ekonomski neefikasno (a u krajnjoj liniji, kao što je to naše dosadašnje iskustvo pokazalo, i socijalno neodrzivo), niti iskljucivo na privatnim, dobrovoljnim penzijskim fondovima, jer bi to znacilo da drzava prepušta dobar deo starog stanovništva sopstvenoj snalazljivosti i hirovima (ma koliko dobro uredjenog) trzišta kapitala, ne garantujuci mu ni minimum sigurnosti.

Zbog toga, buduci penzijski sistem treba da pociva na dva stuba. Prvi stub, koji bi, uz uvazavanje kriterijuma za racionalnu upotrebu sredstava, obezbedjivao minimum socijalne sigurnosti, bio bi reformisani postojeci javni (drzavni) penzijski fond. Drugi stub, koji bi obezbedjivao ekonomsku racionalnost i efikasnost, cinili bi novi samostalni (korporativni, kompanijski, privatni) penzijski fondovi.

Kratki rok: Reforma penzijskog sistema je tehnicki slozen i politicki osetljiv proces koji se zbog toga mora sprovesti etapno, u više faza. Sadašnja generacija zaposlenih ce verovatno morati dvostruko da alimentira penzioni fond: prvo, s obzirom na to da je nepravicno ukidati stecena prava, nastavice da finansira penzije sadašnjih penzionera; i drugo, morace da uplacuje doprinose za sopstvene buduce penzije. Narocito je kriticna prva faza, u kojoj ce jaz izmedju visokih rashoda i niskih ulaganja u fond biti najveci. Stoga je neophodno preduzeti kratkorocne i srednjorocne mere kojima bi se taj jaz suzio, da bi što više slobodnih sredstava moglo da posluzi kao jezgro novih, na kapitalno-investicionom principu zasnovanih fondova.

Ove kratkorocne mere bile bi sledece:

- kasnije penzionisanje i destimulisanje prevremenog penzionisanja;

- pooštravanje kriterijuma za invalidsko penzionisanje;

- smanjivanje kruga korisnika i broja godina beneficiranog staza;

- umereno snizavanje odnosa propisane penzije prema penzijskoj osnovici, uz fiksiranje minimalne penzije, radi zaštite najugrozenijih penzionera;

- vezivanje indeksacije penzija za rast cena na malo, a ne za rast plata; primenjivati nepotpunu indeksaciju, jer stopa indeksacije manja od stope rasta cena ne mora da znaci pad standarda, usled promena u strukturi potrošnje;

- širenje kruga aktivnih (zaposlenih) osiguranika, ali pre svega podsticajnim merama poreske i ukupne ekonomske politike, kojima bi se smanjila siva ekonomija i povecala zaposlenost;

- borba protiv izbegavanja placanja doprinosa.

Dugi rok: Paralelno sa kratkorocnim merama, treba otpoceti sa stvaranjem institucionalnih (zakonskih) i finansijskih uslova za novi penzijski sistem. Prvo, zakonski treba omoguciti stvaranje privatnih, kompanijskih ili korporativnih penzijskih fondova. Drugo, postojeci javni penzijski fond treba postepeno oslobadjati od potpune zavisnosti od tekuceg novcanog priliva. Jezgro sredstava koje ce omoguciti da taj fond zaista pocne da funkcioniše i na fondovskom principu moze se obezbediti iz privatizacionih izvora. Ovde je kljucno postici da se sredstva prikupljena po osnovu privatizacije ne preliju u tekuce penzije, vec da postanu izvor finansiranja penzija sadašnjih zaposlenih.

Dugorocno rešenje zasnivace se na jasnijem povezivanju sume doprinosa koju je pojedinac uplatio u toku svog radnog veka i penzije koju prima. Svaki osiguranik bi trebalo da ima svoj licni racun, na kome bi bili registrovani svi njegovi doprinosi i investicioni prinosi od njih, od cega bi neposredno zavisila visina penzije. Ovo pravilo ce se korigovati utoliko što ce drzava garantovati minimalnu penziju i onim penzionerima ciji doprinosi impliciraju penziju nizu od minimalne. Onima koji zele da doprinose za svoju penziju više nego što je zakonski propisano, tj. da štede za starost, omogucice se da dobrovoljno ulazu u postojece ili u novoformirane samostalne penzione fondove. Javni penzioni fondovi ce postepeno preuzimati i ulogu institucionalnih investitora, cija se sredstva kapitalizuju u cilju odrzavanja njihove realne vrednosti. Novi fondovi ce otpocetka biti utemeljeni iskljucivo na tom principu. Time ce, u krajnjoj liniji, doci do stvaranja kombinovanog sistema javnog i privatnog penzijskog osiguranja, odnosno tekuceg i fondovskog finansiranja penzija, sa dominacijom ovih potonjih oblika u ukupnom penzijskom sistemu.

Reformisani penzijski sistem trebalo bi da se sastoji iz dve vrste institucija i tri vrste penzijskih šema.

Institucije bi bile:

1. Javni (drzavni) fondovi, koji bi se finansirali na mešovitom principu (kako PAYG, tako i kapitalni princip), i

2. Samostalni penzijski fondovi, koji bi funkcionisali iskljucivo na fondovskom, kapitalno-investicionom principu; Penzijske šeme bi bile troslojne:

1. U prvom sloju bilo bi obavezno osiguranje (minimalni doprinos) koji bi svi zaposleni uplacivali u drzavni penzioni fond, i iz kojeg bi se isplacivala garantovana penzija svim penzionerima, nezavisno od visine njihovog ukupnog doprinosa penzijskom fonda. Alternativno, garantovanu penziju bi, na principu solidarnosti, primala sva lica preko odredjenog starosnog limita;

2. U drugom sloju bilo bi obavezno osiguranje koje bi zaposleni uplacivali srazmerno svojim primanjima. Njihova buduca penzija bila bi odredjivana na osnovu ukupno uplacene sume (uvecane za prinos na osnovne doprinose), ali bi oni bili slobodni da optiraju izmedju drzavnih i razlicitih samostalnih (privatnih) penzijskih fondova;

3. Najzad, u trecem sloju, bilo bi dobrovoljno osiguranje preko obaveznih iznosa (zapravo, vrsta dugorocne niskorizicne štednje), koje bi se realizovalo preko samostalnih penzijskih fondova.

Uspeh reforme penzijskog sistema odlucujuce zavisi od uspeha ukupnog reformskog poduhvata. Bez zdrave i rastuce privrede nema ni efikasnog penzijskog sistema. Pitanje odnosa izmedju zaposlenih i penzionera nije samo pitanje raspodele; ono je prvenstveno pitanje velicine raspolozivih sredstava za raspodelu. Ako se ne izadje iz duboke privredne krize, ni najpovoljnija formalna rešenja nece penzionerima garantovati pristojan zivot. Samo u uspešnoj privredi penzioneri mogu da ocekuju bezbednu i spokojnu starost.

Socijala je briga drzave, a ne preduzeca
Procesi koji su se odvijali u jugoslovenskom društvu i ekonomiji u poslednjih osam do deset godina, nepovoljno su se odrazili na zivotni standard najveceg dela stanovništva. Realni prosecni dohodak svih domacinstava sveden je na izuzetno nizak nivo.
Medjutim, merama ekonomske i socijalne politike popravljen je relativni ekonomski polozaj poljoprivrednih i mešovitih domacinstava (seosko stanovništvo), na racun ekonomskog polozaja nepoljoprivrednih domacinstava (tj. gradskog stanovništva). Osiromašenje gradskog stanovništva, u društveno- ekonomskim uslovima koji su karakterisali prethodni desetogodišnji period, prouzrokovano je vodjenjem socijalne politike preko preduzeca. To je bilo omoguceno cinjenicom što preduzeca u društvenoj i drzavnoj svojini nisu zainteresovana za ostvarivanje ekonomske efikasnosti, pa su broj ljudi koji zapošljavaju i visina njihovih zarada irelevantni za egzistenciju ovih preduzeca.
Raspodelu dohodaka stanovništva u poslednje tri godine karakteriše primena mehanizama i tehnika koji vode povecanju egalitarnosti. Pokazatelji zone siromaštva su povoljniji u poredjenju sa predsankcijskim i predhiperinflatornim periodom u odnosu na liniju siromaštva. Nasuprot ovome, pokazatelji distribucije dohotka i domacinstava iznad linije siromaštva su nepovoljniji. Ovo ukazuje da je ekonomski polozaj stanovništva u celini, znacajno pogoršan u poslednje tri godine. Srednji sloj stanovništva nestao je.
Dakle, samo na osnovu relativnog poboljšanja pokazatelja zone siromaštva ne moze se oceniti da je efikasnost socijalne politike u SR Jugoslaviji, u prethodnih pet godina povecana, zbog cinjenice što je ona vodila ukupno stanovništvo u sve dublje siromaštvo. Naime, u situaciji kad je poboljšan ekonomski polozaj stanovništva u okviru definisane zone siromaštva, a pogoršan ekonomski polozaj stanovništva iznad utvrdjene linije siromaštva, vodjena socijalna politika u posmatranom periodu bi se mogla oceniti kao efikasna pod pretpostavkom da su vršene društveno-ekonomske reforme. Ovo stoga što bi to znacilo da bi se, kao rezultat reformskih procesa moglo ocekivati povecanje nivoa ekonomske efikasnosti u narednim godinama, i na toj osnovi poboljšanje i pokazatelja ekonomskog polozaja stanovništva iznad linije siromaštva. Inace, aktuelna socijalna politika pogoršava trend višegodišnjeg izuzetno niskog nivoa prosecnog dohotka svih domacinstava, tj. podstice siromašenje stanovništva svih dohodnih grupa, ukljucujuci i bogate ciji su dohoci statisticki registrovani (u 1995. godini zabelezeno je smanjenje odnosa najviših i najnizih dohodaka po clanu kod svih domacinstava u odnosu na 1992. godinu).
U sadašnjoj situaciji merama socijalne politike prakticno se vrši samo preraspodela dohotka od kategorija stanovništva sa višim dohocima koje se sve više priblizavaju nivou linije siromaštva, ka domacinstvima sa nizim dohocima ciji se polozaj poboljšava u odnosu na liniju siromaštva. To se ostvaruje: (1) putem smanjivanja obrazovnih i kvalifikacijskih raspona u zaradama, (2) putem postojeceg penzionog sistema (narocito uz pomoc prevremenog penzionisanja) i (3) putem mera socijalne zaštite.
Primena mehanizama preraspodele na neekonomskim principima u oblasti zarada, a delom i u oblasti penzija, omogucena je postojecim svojinskim odnosima koji tolerišu vodjenje socijalne politike preko preduzeca. Pored toga, PAYG penzioni sistem omogucava da drzava primenom tehnika mimo penzionog sistema, kad god se dodje u tešku situaciju sa isplatom penzija, stavi van snage pojedine odredbe postojeceg penzionog sistema, u cilju arbitrarnog smanjenja opšteg nivoa penzija.
Sve ovo pokazuje da su nuzne radikalne promene u ukupnom sistemu - društvenom, politickom i ekonomskom, da bi se u skladu sa tim promenama, formulisala i adekvatna socijalna politika koja nuzno podrazumeva nejednakost u raspodeli dohotka i mere za borbu protiv siromaštva. Imajuci to u vidu moze se zakljuciti da osnovu politike u istinskoj borbi protiv siromaštva u SR Jugoslaviji, koja ce izvuci ukupno stanovništvo iz siromaštva, treba da cine reformski procesi u pravcu:
(1) uklanjanja socijalne funkcije iz preduzeca;
(2) stvaranja uslova za funkcionisanje trzišta rada kako bi se obezbedilo delovanje motivacionih komponenti u formiranju zarada zaposlenih
(3) stvaranja uslova za povecanje sklonosti stanovništva ka štednji;
(4) podsticanja razvoja privatnog sektora i omogucavanja svim kategorijama stanovništva da na bazi svojine i rada u privatnom sektoru ostvaruju vece dohotke;
(5) reforma penzionog sistema;
(6) usmeravanja mera socijalne zaštite ka radno nesposobnim i kategorijama stanovništva sa najnizim dohotkom
(7) odustajanje od prakse neselektivnog subvencionisanja svih kategorija stanovništva veštacki depresiranim cenama osnovnih dobara i usluga.
Karakter i sadrzaj socijalne politike u trzišnoj privredi treba da zadovolje nekoliko vaznih uslova:
(1) da socijalnu politiku kreira i direktno, preko svojih organa, realizuje drzava. Sredstva za ove namene obezbedjivace se fiskalnim putem;
(2) da se njenim merama obuhvate kategorije socijalno ugrozenog stanovništva koje se, prema nivou raspolozivog porodicnog dohotka po clanu, nalaze ispod utvrdjene linije siromaštva;
(3) da odgovarajucim mehanizmima vrši distribuciju sredstava siromašnim slojevima stanovništva u zavisnosti od nivoa raspolozivog dohotka po clanu domacinstva, polazeci od najsiromašnijih pa sve do onih koji se priblizavaju liniji siromaštva;
(4) da putem kreiranja prava obezbedjuje obim sredstava za socijalnu zaštitu u okviru budzetom utvrdjenog fonda za ove namene koji ce, s jedne strane, zadovoljiti obim i strukturu socijalnih potreba u datim uslovima, a da sa druge strane, taj obim sredstava ne ugrozava ekonomski razvoj.
Radi identifikovanja porodica kojima je socijalna pomoc potrebna, neophodno je na nadlezni drzavni organ (ministarstvo za rad i socijalna pitanja) utrdjuje liniju siromaštva. Nivo linije siromaštva treba utvrdjivati u tekucim cenama. Ovaj nivo zavisice, pre svega, od minimuma potreba koji svaka porodica i svaki njen clan mora da zadovolji u datim ekonomskim okolnostima.
Novi koncept jugoslovenske socijalne politike polazi od cinjenice da drzava mora da prekine sa sadašnjom praksom i da preuzme obaveze i potpunu odgovornost za socijalnu situaciju u zemlji. To podrazumeva, najpre, oslobadjanje preduzeca socijalne funkcije, kako u pogledu obima zaposlenosti, tako i u pogledu formiranja zarada. Naime, drzava ce, ucestvovati u pregovaranju sa socijalnim partnerima na trzištu rada vezanom za utvrdjivanje nivoa tzv. minimalne (garantovane) zarade, ali ce njena obaveza prema kategoriji radnika koji ostvaruje minimalnu zaradu, postojati ukoliko je njihov porodicni dohodak po clanu nizi od utvrdjene linije siromaštva, u smislu njihovog tretiranja kao siromašnih i usmeravanja potrebnog obima sredstava iz fonda socijalne zaštite u skladu sa utvrdjenim zakonskim rešenjima. Takodje, kada porodicni dohodak po clanu lica koja su ostala bez posla i koja su izgubila prava na primanje naknade po osnovu osiguranja od nezaposlenosti, bude ispod utvrdjene linije siromaštva, drzava ce imati obavezu da iz fonda socijalne zaštite usmerava novcanu pomoc ovim porodicama.
Akcenat socijalne zaštite u okviru novog koncepta socijalne politike bice na kategorijama radno nesposobnog stanovništva koje ne ostvaruje nikakve prihode. Zbog toga, zakonskim rešenjima, treba utvrditi jasne kriterijume na osnovu kojih se utvrdjuje da je neko radno nesposoban i da nije u stanju da ostvaruje nikakve prihode (da nema ni jedan oblik svojine, da ne moze da ostvaruje prava po osnovu svojine i tome slicno).
SR Jugoslavija danas ima dovoljno razgranatu mrezu institucija u domenu socijalne zaštite. Medjutim, moralo bi da dodje do prestrukturiranja ovih institucija u pravcu: prvo, stvaranja uslova za njihovo funkcionisanje u trzišnom ambijentu u kome socijalnu politiku vodi drzava, a pravo na socijalnu zaštitu imaju samo zakonom definisane siromašne i za rad nesposobne kategorije stanovništva; drugo, davanja odgovarajuceg znacaja institucijama na lokalnom nivou u pogledu identifikovanja nivoa i obima siromaštva; trece, nesmetanog obezbedjivanja protoka informacija izmedju institucija na svim nivoima - lokalnom, republickom i saveznom.
Novi koncept socijalne politike podrazumeva i znatno aktivniji rad humanitarnih organizacija na svim nivoima.
Nova socijalna politika mora da bude u funkciji ukupnog razvoja - ekonomskog i društvenog. Zbog toga je nuzno permanentno dimenzioniranje obima i strukture rashoda koji ce, putem efikasnog usmeravanja socijalne pomoci siromašnima, u pocetku ublazavati razlike izmedju ekonomskog polozaja siromašnih i kategorija stanovništva iznad linije siromaštva, a kasnije smanjivati opšti nivo siromaštva.
(Kraj)

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /