EKSKLUZIVNO: RAZRADJEN PROGRAM RADIKALNIH EKONOMSKIH REFORMI U JUGOSLAVIJI - LJUDSKA I SOCIJALNA DIMENZIJA (15)

Donosenjem novih zakona o finansiranju i organizaciji sistema obrazovanja stvorice se mogucnost za decentralizaciju procesa odlucivanja u obrazovanju, ukljucenje lokalne zajednice u zivot i rad skole, povecanu ulogu nastavnika u mogucnosti izbora aktivnih metoda nastave, pojacanu ulogu porodice. Formirace se specijalizovana banka za kreditiranje obrazovanja

Stanje obrazovnog sistema, u najkracem, moglo bi da se opiše na sledeci nacin:

- potpuna zastarelost znanja, opreme, ucila, nastavnih metoda, kurikuluma, upravljanja sistemom obrazovanja, klasifikacija, nacionalne statistike obrazovanja;

- potpuno odsustvo primene moderne tehnologije u obrazovnom procesu, nepostojanje strategije razvoja obrazovanja na unutrašnjem i spoljnom planu;

- zatvorenost u odnosu na savremene tokove u svetu i nekompatibilnost sa svetom.

Okvir u kome se posmatraju stanje i perspektive obrazovnog sistema u Jugoslaviji jeste ekonomska, politicka i društvena kriza koja je u Jugoslaviji zapocela još osamdesetih godina, eskalirala pocetkom devedesetih kroz raspad SFRJ, rat, sankcije, a njeni dugotrajni i sinergetski efekti ce imati negativne posledice na sve aspekte zivota i rada i SRJ kao drzave, njenih institucija, pravnih lica (javnih i privatnih) i njenih gradjana kao pojedinaca. Društvena kriza uslovila je i krizu obrazovanja u Jugoslaviji. Tu krizu mozemo da posmatramo kroz prizmu njenog regulisanja u drzavnom sektoru (zakonodavstvo), funkcionisanja u produkcionom sektoru (institucionalizacija, potrebe), civilnom sektoru (kroz potrebe pojedinaca i grupa) i njenog odnosa sa okruzenjem (svetski ekonomski poredak i novi procesi).

Kljucni problemi obrazovnog sistema mogu se sistematizovati na sledeci nacin:

1. Nejednakost dostupnosti obrazovanju. Ustavom SRJ garantovana je jednakost i dostupnost u obrazovanju svim gradjanima Jugoslavije time što je "školovanje svakom dostupno pod jednakim uslovima". Medjutim, posmatrajuci obrazovanje u mnogim njegovim segmentima - mrezu obrazovnih institucija, stanje školskog prostora i opreme - mozemo uociti znacajne regionalne disproporcije, a posmatrajuci neposredne obrazovne rezultate - kroz obrazovnu strukturu stanovništva i stanje nepismenosti - uocavaju se pored regionalnih i nacionalne, polne i starosne disproporcije koje ukazuju na nejednakost dostupnosti obrazovanju.

2. Centralizacija obrazovanja na republickom nivou. U osnovi, u SRJ postoji koncept drzavnog obrazovanja. Zakone koji regulišu obrazovanje donose republicke narodne skupštine. Sve znacajnije odluke se donose u republickim ministartsvima prosvete. Shodno tome, nastavnici nemaju nikakav uticaj na školske planove i programe, na korišcenje novih nastavnih metoda, školski enterijer, svoje usavršavanje i sl.

U oblasti visokog obrazovanja, po postojecim zakonima, sve vazne odluke donosi ministarstvo prosvete: odluke o osnivanju (odnosno saglasnost o osnivanju ako je osnivac privatno lice) i o ukidanju visokoškolskih institucija, odluke o studijskim grupama (odnosno studijskim programima), odluke o broju upisanih studenata za svaki program studija i o broju studenata cije studiranje ce se finansirtati iz budzeta republike, druge finansijske odluke (plate nastavnika, investicije, oprema itd.) za visokoškolske ustanove koje osniva drzava. Ministar prosvete daje saglasnost na statute univerziteta. Ako je drzava osnivac univerziteta ona imenuje jednu polovinu (Srbija) odnosno jednu trecinu (Crna Gora) clanova Saveta Univerziteta (koji je vrhovni organ upravljanja Univerzitetom) i prakticno na taj nacin ima kontrolu nad izborom rektora univerziteta.

3. Defektna nacionalna statistika obrazovanja. U oblasti nacionalne statistike obrazovanja postoje znacajni problemi. Velika disperzija ingerencija i baza podataka i neujednacenost metodologija pracenja i obrade podataka kao i neuskladjenost sa metodologijom koju primenjuju medjunarodne organizacije. Nedostaci postojeceg informacionog sistema posebno su vidljivi prilikom pracenja nacina finansiranja ovih delatnosti, stepena prohodnosti na razlicitim nivoima obrazovanja, rezultatima školovanja, a posebno u delu medjusobnih odnosa postojeceg obrazovnog sistema, potreba privrede i situacije na trzistu.

4. Nepostojanje razvojne strategije obrazovanja. Ne postoji strategija razvoja obrazovanja u kojoj bi bio definisan minimum konsenzusa u pogledu ciljeva i pravaca razvoja obrazovanja. Takodje, ne postoji nijedno telo (kao npr. Nacionalni savet za obrazovanje) niti institucija koja bi se specijalizovano i strucno bavila problemima obrazovanja u Jugoslaviji.

5. Ustanove se sporo transformišu. Pravno je nedefinisan status više od polovine obrazovnih institucija koje još uvek imaju pravni status na osnovu zakona iz bivše Jugoslavije (Zakon o udruzenom radu, koji je još 1991. godine stavljen van snage), jer neki novi zakonski propisi (npr. Zakon o ustanovama) još nisu usvojeni u saveznom parlamentu.

6. Nastavnici, saradnici, metodi rada. SRJ raspolaze sa preko 100.000 nastavnika, formalno dobro obrazovanih (nekoliko puta bolja obrazovna struktura zaposlenih u obrazovanju, sa platama koje su svega 23 odsto više nego u privredi). Evidentan je pad broja zaposlenih u obrazovanju. Nedovoljan je broj prateceg osoblja - bibliotekara, pedagoga, psihologa. Slaba strana jugoslovenskih nastavnika, a narocito onih koji imaju fakultetsko obrazovanje u razredima od petog do osmog osnovne škole i profesora u srednjim školama, jeste nedovoljno psihološko-pedagoško obrazovanje. Medjutim, i pre krize i raspada bivše Jugoslavije postojao je niz ozbiljnih problema u pogledu kvaliteta obrazovanja i obrazovnih postignuca.

7. Obuhvat obrazovanja. Kriza koja je nastupila u SR Jugoslaviji izazvana istovremenim delovanjem niza negativnih faktora, dvojako je delovala na obuhvat obrazovanja u SRJ. S jedne strane, zbog odbijanja albanske dece i omladine da pohadjaju zvanicne školske institucije, obuhvat se znacajno smanjio. Medjutim, ukoliko se taj deo stanovništva ne posmatra (s obzirom da i ne ucestvuje u zvanicnom obrazovnom sistemu), onda se obuhvat na gotovo svim nivoima obrazovanja (sem osnovnog) povecao, što se moze objasniti prilivom izbeglica iz ratom zahvacenih podrucja (koje nisu obuhvacene popisom). Ocigledno, statisticki podaci posle školske 1988/89 dvostruko su iskrivljeni, tako da ih je teško analizirati i tumaciti.

Školske 1988/89 - poslednje godine u kojoj postoje statisticki podaci i za obrazovanje Albanaca - predškolskim obrazovanjem bilo je obuhvaceno 20.3 odsto dece relevantne starosne grupe, osnovnim obrazovanjem 96, srednjim 63.1 a višim i visokim 23 odsto relevantne starosne grupe. I pored na izgled relativno povoljnih rezultata, u poredjenju sa evropskim standardima obuhvat obrazovanjem mladih je na nezavidnom nivou. Obuhvacenost obrazovanjem posle obaveznog je na daleko nizem nivou u SR Jugoslaviji (50,3odsto) nego u zemljama OECD (u Austriji 79, Švajcarskoj 82 i SAD i Japanu 96 odsto). To ocito govori da su se napori razvijenih zemalja sveta usmerili na obezbedjenje srednjoskolskog nivoa obrazovanja svoje ukupne populacije što je uzrokovano brzim napretkom nauke i tehnologije u tim zemljama i potrebom za kvalifikovanijom radnom snagom.

Ocigledno je da postoje nagomilani problemi u oblasti obrazovanja, a da su sve dosadašnje reforme bile neuspešne. Njihova abortivnost se mogla i predvideti, jer su one polazile od pogrešne koncepcije o slozenoj delatnosti obrazovanja i svodile su se na izmene školskog zakonodavstva i vece ili manje izmene školskih programa i (delimicno) nastavnih planova. Jedine promene koje su imale prakticne implikacije dovele su do centralizacije odlucivanja i do birokratske kontrole nad obrazovanjem.

Izostajalo je dakle, menjanje ostalih kljucnih parametara obrazovanja kao što su:

a) školske zgrade i školski prostor, b) oprema, obrazovna tehnologija i didakticka pomagala, c) organizacija i upravljanje školskim sistemom i školskim institucijama, d) kadrovi, regrutovanje, obrazovanje, usavršavanje, sistem, promocije e) sistem finansiranja (u funkciji definisane obrazovne politike), f) definisanje i upravljanje obrazovnim resursima, posebno na lokalnom nivou, g) definisanje i primena pedagoške kocepcije nastave i ucenja, h) sistem evaluacije (obrazovnog sistema, nastavnika, škola, ucenika) i iznad svega celovita obrazovna politika.

Na slozene obrazovne izazove odgovor mora biti stvaranje jednog celovitog, osmišljenog diversifikovanog obrazovnog sistema.

Najpre, u pogledu strukture taj obrazovni sistem mora obuhvatiti sve komponente formalnog i neformalnog obrazovanja.

I sam formalni sistem (školski sistem u uzem znacenju) mora biti dovoljno razudjen kako bi odgovorio na obrazovne potrebe mlade generacije. A to znaci da mora obuhvatiti:

- diversifikovanu i fleksibilnu mrezu oblika obrazovanja i programe za sve predskolske uzraste;

- obavezno osnovno obrazovanje;

- diversifikovan sistem srednjoškolskog obrazovanja (opšte obrazovanje sa alternativnim programima, profesionalno obrazovanje, i mreza pasarela medju njima);

- univerzitetsko i neuniverzitetsko visoko obrazovanje (razlicitih oblika, akademski i prakticno usmerenog, razlicite duzine trajanja, okrenutog razlicitoj vrsti klijenata po uzrastu i prethodnom obrazovanju, i sl).

Takodje je potrebno koncepcijski i prakticno razvijati sistem neformalnog obrazovanja, sa njegovim sledecim tipovima i komponentama:

- osnovno obrazovanje odraslih;

- profesionalno obrazovanje odraslih (dokvalifikacije, prekvalifikacije);

- permanentno obrazovanje u struci (na svim nivoima);

- obrazovanje u preduzecima;

- formiranje obrazovno-naucnih centara za stvaranje i implementaciju inovacija (naucni parkovi, centri za inovacije itd);

- porodicno vaspitanje.

Uzeti zajedno, formalni i neformalni sistem vode ka koncepciji learning societdz, tj. ka stvaranju društva koje uci. Jednu od bitnih karakteristika takvog društva upravo cini koncept dozivotnog obrazovanja.

Jedna nova demokratska vlada u Jugoslaviji otvorice javnu raspravu u kojoj ce moci da ucestvuju svi zainteresovani za proces obrazovanja - o perspektivama obrazovanja, ocekivanjima od obrazovanja i o meri u kojoj ono zadovoljava društvene potrebe. Rezultat te javne rasprave bice usvajanje minimalnog konsenzusa o ciljevima obrazovanja u Jugoslaviji u narednom veku, odnosno rezultirace donošenjem strategije razvoja obrazovanja u Jugoslaviji.

Donošenjem novih zakona o finansiranju i organizaciji sistema obrazovanja stvorice se mogucnost za decentralizaciju procesa odlucivanja u obrazovanju, ukljucenje lokalne zajednice u zivot i rad škole, povecanu ulogu nastavnika u mogucnosti izbora aktivnih metoda nastave, pojacanu ulogu porodice. Stabilizovanjem politickih i ekonomskih prilika u zemlji, obnovice se clanstvo Jugoslavije u medjunarodnim organizacijama i asocijacijama, mogucnost ukljucenja Jugoslavije u medjunarodne projekte i programe u oblasti obrazovanja, cime ce se otvoriti mogucnost za vecu mobilnost studenata, modernizaciju nastavnih programa i metoda; mogucnost dobijanja povoljnih kredita od medjunarodne zajednice za obnavljanje školske infrastrukture, uvodjenje savremene opreme i softvera u nastavu, široki obuhvat nastavnika obrazovanjem i obukom radi modernizacije nastavnih metoda i osavremenjivanja njihovih znanja.

Formirace se Specijalizovana banka za kreditiranje obrazovanja (formalnog i neformalnog). Poreskim i carinskom propisima stimulisace se nabavka opreme, ucila, knjiga, softvera i dr. i to kako za pojedince, tako i za institucije, preduzeca, korporacije. Posebnim zakonskim rešenjima stimulisace se povezivanje preduzeca i obrazovnih institucija. Stimulisace se i sponzorstvo i donatorstvo obrazovnim institucijama. Formirace se poseban Fond za rešavanje strukturne nezaposlenosti u kome ce biti posebno zastupljene mere aktivnog rešavanja problema nezaposlenosti - prekvalifikacijom i strucnim usavršavanjem radnika. Reforma obrazovanja obuhvatice i školske programe (kurikulume) i to njihov i obim i sadrzaj. Potrebno je inovirati nacionalnu statistiku obrazovanja i uciniti je uporedivom sa svetom. Upravljanje obrazovanjem treba modernizovati izmenom sadrzine i nacina rada nadleznih institucija i jasnim diferenciranjem njihove administrativne, strucne i upravljacke funkcije. Stvorice se nezavisne institucije koje se bave istrazivanjima u oblasti obrazovanja. Finansiranje obrazovanja treba da bude i dalje pretezno funkcija drzave, ali sa jasnom alokacijom sredstava iz javne potrošnje na pojedine namene. Razvoj demokraticnosti društva dovešce i do razvoja demokraticnosti obrazovanja, vece jednakosti u dostupnosti obrazovanju i ravnopravnosti bez obzira na pol, starosnu dob, nacionalnu i versku i regionalnu pripadnost. Sve ovo vodice ka razvijanju Jugoslavije u pravcu otvorenog društva sposobnog da se prilagodjava promenama u svetu.

Bez obzira na potrebu, zahtev i neophodnost uvodjenja privatizacije u privredu Jugoslavije kao i na opravdan zahtev za racionalizacijom ulaganja u društveni sektor, obrazovanje zbog niza svojih specificnosti - infrastrukturni karakter, neelasticnost proizvodne funkcije (radno i kapitalno intenzivan sektor što onemogucuje zamenu skupljeg faktora jeftinijim), velika vremenska nepodudarnost ulaganja i efekata tih ulaganja, postojanje solidarnosti kao ogranicavajuceg faktora racionalnosti, prisustvo eksternih efekata, izrazito nelukrativni karakter - ne moze biti ostavljano pukom trzišnom regulisanju.

Doprinos obrazovanja razvoju, struktunom prilagodjavanju, povecanju produktivnosti i sl, nije ništa znacajniji od doprinosa pri formiranju licnosti i oblikovanju ponašanja pojedinaca i razvijanja odredjenog sistema društvenih vrednosti. U gotovo svim drzavama, obrazovanje je podrucje za ostvarivanje društvene solidarnosti i uzajamnosti. Nagli prelazak sa budzetskog na trzišni nacin finansiranja, odnosno samofinansiranja, znacio bi prebacivanje troškova školovanja sa društva na ionako smanjen porodicni budzet. To bi znacilo napuštanje ideje o pravu svih gradjana na obrazovanje bez obzira na njihovo imovinsko i socijalno poreklo i uvodjenje elitizma i u ovu sferu društvenog zivota. Medjutim, socijalna diferencijacija je vec uveliko stvorila društvene nejednakosti u svim oblastima zivota i rada gradjana pa je moguce ocekivati da školstvo nece još dugo ostati jedina oaza društvene jednakosti u Jugoslaviji.

Tim više je povecana odgovornost nosilaca politike da svojom zakonskom regulativom obezbede stabilne izvore prihoda za finansiranje obrazovanja iz javnih prihoda; omoguce ukljucenje i drugih izvora prihoda (privrede, sponzora, donatora); decentralizuju proces upravljanja i odlucivanja u obrazovanju - omogucavanjem vece uloge u procesu odlucivanja nastavnika, roditelja, lokalne zajednice; podstaknu otvaranje i razvoj privatnih univerziteta i škola; stvore ambijent za otvaranje prema svetu u svim segmentima - ukljucenjem u medjunarodne organizacije i asocijacije, mogucnost korišcenja povoljnih kredita za razvoj obrazovanja, ukljucenjem u evropske u svetske obrazovne programe i projekte, primenu medjunarodno uporedivih metodologija i testova i sl.

(Nastavlja se)