EKSKLUZIVNO: RAZRADJEN PROGRAM RADIKALNIH EKONOMSKIH REFORMI U JUGOSLAVIJI (13)

Standardni element svih stabilnih trzisnih finansijskih sistema koji generisu stednju jeste sistem zastite depozita. Nakon ispunjenja ostalih preduslova (radikalna reforma finansijskih institucija, nova konvertibilna domaca valuta, fiskalna i monetarna stabilnost, konkurentna kamatna politika) ovaj sistem ce omoguciti nagli rast ukupne stednje, posebno u nacionalnoj valuti

Zemlje u tranziciji koriste dve osnovne klase modela sanacije banaka. Prva klasa modela je vise usmerena prema trzistu i nastoji da minimizira finansijska sredstva (domaca i strana) koja su neophodna za intervenciju u postupku sanacije banaka. Obnova poverenja u bankarstvo izvodi se snaznom regulacionom reformom koja omogucava formiranje i brzi rast novih banaka. Konkurencija na finansijskom trzistu novim bankama pruza prednosti u odnosu na stare banke. Nove banke rastu brze od starih i postupno preuzimaju njihovo trziste i klijentelu. U drugoj klasi modela nalaze se klasicni sanacioni modeli u kojima drzava, centralna banka, drzavne agencije i vlasnici banaka unose dodatna finansijska sredstva u postojeci bankarski sistem, cime vrse njegovu sanaciju. Prvi model se uslovno moze oznaciti kao autonomna ili trzisna sanacija, a drugi kao i drzavna sanacija banaka.

Tipicni instrumenti iz prve klase modela su: masovna likvidacija banaka bez kompenziranja depozitara, spajanje ili pripajanje ugrozenih banaka zdravim bankama, dokapitalizacija banaka od strane novih vlasnika i njihova privatizacija ukoliko se nalaze u drzavnom ili drustvenom vlasnistvu. Tipicni instrumenti iz druge klase modela su likvidacija sa potpunom ili delimicnom kompenzacijom depozitara, obnova kvaliteta bankarskog portfolia, "hospitalizacija" banaka i dokapitalizacija upotrebom drzavnih obveznica. Dakle, kombinacije su veoma brojne i vrlo raznolike. U vecini slucajeva, trebalo bi kombinovati ideje i instrumente obe doktrine.

Imajuci u vidu siromastvo drzave i velicinu procenjenih gubitaka u bankarstvu, nova vlada ce koncipirati odgovarajuci sistem restrukturiranja bankarskog sektora koji ce, pre svega, biti jeftin, funkcionalan i efikasan, a obuhvatice dva osnovna elementa: (1) reformu bankarske regulative; (2) intervencije u bilansima banaka.

Razvoj moderne i efikasne regulative u bankarstvu ubrzace autonomnu obnovu ove delatnosti, omoguciti selekciju na solidne i insolventne banke i obezbediti minimalni nivo sigurnosti depozita. Ove promene zaustavice sirenje poremecaja i omoguciti izolovanje visokougrozenih preduzeca od bankarskog sistema i izolovanje nelikvidnih banaka od ostatka sistema. Eliminisanje negativnih efekata hazardnih bankarskih operacija, koje se cesto javljaju kao pratilac ovakvog nacina obnove bankarskog sektora, predstavljace drugi bazicni cilj regulatorne reforme. Aktivirace se i nove prudencione norme i oditorski standardi, koji bi trebalo da uklone tzv. bankarsku miopiju (kratkovidost) i vlasnicima novca omoguce pouzdan izbor banke prema stepenu rizicnosti plasmana u njoj.

Nova vlada i NBJ ce pokrenuti postupak redefinicije sadasnjih institucionalnih resenja i mehanizama sanacije banaka. Ovaj posao mora zapoceti odmah, jer je doktrina "ne ciniti nista dok ne dodju bolja vremena" kojom su se do sada inspirisale i uljuljkivale postojece vlasti, zapravo i dovela do ovako duboke krize. U najkracem mogucem roku definisace se model sanacije banaka koji bi trebalo da ispuni tri osnovna uslova: (a) da sto manje kosta; (b) da omoguci upotrebu trzisnih resenja u proceduri restrukturiranja; (c) da omoguci efikasnu i sustinsku privatizaciju (niposto kvaziprivatizaciju) ovog sesktora.

Regulativa bankarske delatnosti bice reformisana doslednom primenom Bazelske konvencije. Osnovni problem primene Bazelskih standarda je izbegavanje soka koji moze nastati u procesu restrukturiranja banaka. Zbog toga su potrebni graduelizam u primeni, uz postovanje strogih i transparentnih pravila. Postepenost u primeni ovih standarda smanjice rizik kolapsa bankarskog sistema i negativne efekte redukcije bankarske mreze na smanjivanje privredne aktivnosti.

Osnovni nivo regulacije bankarstva predstavljaju prudencione norme. Sadasnja regulativa ove oblasti, koja je sadrzana u Zakonu o bankama ima nekih slicnosti sa Bazelskim standardima i standardima EU, mada u oblastima kao sto su klasifikacija kredita, provizije za potencijalne gubitke i procena rizika ulaganja - postoje znacajne razlike. I u novom bankarskom sistemu NBJ bi trebalo da ostane osnovni supervizorski autoritet. Medjutim, razmotrice se i poljski model supervizije, koji supervizorsku kompetenciju vezuje za posebnu nacionalnu komisiju sa autonomnim autoritetom i direktnom odgovornoscu.

U okviru pojedinacnih prudencionih normi posebnu paznju zasluzuje pitanje kapitalnog cenzusa. Usitnjenost jugoslovenskih banaka i njihova nedovoljna kapitalizovanost jeste jedna od osnovnih posledica nisko postavljene vrednosti kapitalnog cenzusa. S druge strane, formiranje novih banaka u poslednjim godinama predstavljalo je osnovni mehanizam dotoka kapitala u ovaj sektor. Zbog toga ce biti pozeljno da se u buducnosti kapitalni cenzus uvecava postupno, cime bi se podstakla dalja ekspanzija novih banaka. Na ovaj nacin, povecace se efikasnost finansijskog sistema i podstaci ekonomija obima u bankarskoj delatnosti.

Regulativa kapitalne adekvatnosti deklarativno je zasnovana na medjunarodnim standardima. Medjutim, obracun kapitalne adekvatnosti kao mera solventnosti banaka, fakticki je potpuno nepouzdan u praksi, jer omogucava vestacko uvecavanje kapitala i vestacko smanjivanje rizikom ponderisane aktive. Dakle, potrebno je generalno revidirati proceduru klasifikacije rizicne aktive. Nakon ove revizije, doslo bi do znacajne promene sadasnjeg rejtinga mnogih banaka (pogotovo velikih), sto bi moglo da dovede do oduzimanja njihovih dozvola za rad, a u nekim slucajevima i do formalnog deklarisanja njihove nesolventnosti. Medjutim, ova mera je neophodna da bi se utvrdila tacna dijagnoza za svaku pojedinacnu banku i bankarski sektor u celini. Prvi efekat reforme supervizijske procedure bice osposobljavanje NBJ da vrsi kvalitetan monitoring. Preko ovog mehanizma, vrsila bi se selekcija banaka i izolacija ugrozenih od zdravih delova tkiva bankarskog sistema. Lose banke bi postepeno gubile dozvole za rad. Nakon toga, one bi bile izlozene prodaji, preuzimanju ili likvidaciji. Drugi efekat ove reforme bice formiranje konkurentnog trzista koje ce poroditi velike i snazne banke, kao nosioce finansiranja buduceg privrednog razvoja na trzisnim osnovama.

Drugi veliki poduhvat u oblasti reforme regulative bice formiranje mehanizama za privlacenje domace stednje. Standardni elemenat svih stabilnih trzisnih finansijskih sistema koji generisu stednju jeste sistem zastite depozita. Da bi autonomna sanacija banaka bila efikasna, potrebno je zastiti vlasnike depozita od neregularnih rizika. Zato ce se odmah pristupiti dizajniranju i primeni sistema zastite depozita. U prvoj fazi razvoja ovog sistema, drzava ce neizbezno biti njegov glavni kreator i prvi veliki finansijer. Sa rastom stednje i ukupnog finansijskog potencijala bankarskog sektora, ovaj sistem ce se postupno prepustiti autonomnom regulisanju od strane samih poslovnih banaka. Korisnost sistema zastite depozita sastoji se u cinjenici da ce on znatno ublazavati posledice stecaja i likvidacije poslovnih banaka. Bez aktiviranja ovog sistema, deponentni bi i dalje bili izlozeni riziku gubitaka, sto bi trajno onemogucilo stabilizaciju naseg bankarskog sistema. Nakon ispunjenja ostalih preduslova (radikalna reforma finansijskih institucija, nova konvertibilna domaca valuta, fiskalna i monetarna stabilnost, konkurentna kamatna politika) ovaj sistem ce omoguci nagli rast ukupne stednje, posebno u nacionalnoj valuti.

Procesu restrukturiranja banaka posebno ce pogodovati konkurencija koju ce nametati nove banke i nove institucije na finansijskom trzistu (prevashodno investicione kompanije). Domace trziste ce se otvoriti za inostrane banke sa visokom reputacijom. Sve banke, i domace i strane, poslovace pod jednakim uslovima. Kada jednom uspostavi efikasan bankarski sistem, drzava ce svim raspolozivim merama ekonomske politike nastojati da spreci pojavu hazardnih bankarskih transakcija koje nose veliki rizik bankrotstva. Radi ocuvanja stabilnosti novoformiranog finansijskog sistema i sprecavanja tzv. domino efekta, bankrotstva banaka i drugih finansijskih institucija bi se morala svesti na najmanju mogucu meru. Aktivnu ulogu u realizaciji ovog cilja i sprecavanju nezeljenih finansijskih procesa imace NBJ, koja ce u svim rizicnim situacijama pravovremeno i adekvatno intervenisati. Jer, kada se konacno uspostavi poverenje stanovnistva u bankarski sistem, ne bi se smelo ni po koju cenu dozvoliti da se ono narusi, na bilo koji nacin. Zbog toga ce tretman novih monetarnih vlasti prema eventualnoj pojavi finansijskih institucija ekstremno hazardnog karaktera biti krajnje rigorozan. Zbog nedovoljno izbledelih secanja gradjana i losih iskustava sa kvaziprivatnim bankama tipa Dafiment banke ili Jugoskandika, rad ovakvih institucija bio bi izlozen ostroj javnoj kritici, a u drasticnim slucajevima cak i smesta zabranjivan.

(Nastavlja se)