DA LI SMO SHVATILI S KIM SMO IGRALI POKER

Gaso Knezevic

Prvo, potpisnik ovih redova je, dugi niz godina, clan Gradjanskog saveza Srbije, a sada i njegovog Glavnog odbora. Time sam dao svoj politicki profil, a sa namerom da ga svako boji svojom bojom. Prihvatam svaku boju: izdajnik, kolaborant, produzena ruka svetskog policajca, prodavac zemlje, anacionalista, mundijalista, gradjanski element, srednja klasa, luzer, jugonostalgik, racionalista, magarac donkihotizma, daltonista, cetnik, partizan, monarhista, republikanac, reformista, konzervativac, liberal. Cinjenica je da ove reci nisu sistematizovane, ali svaka od njih je etiketa, lepi se lako (obicno na celo) i nosi svoju boju. Neka lepak bude citalac.

Drugo, moje, makar marginalno, dugogodišnje prisustvo u opozicionoj politici dozvoljava mi da kazem da licno poznajem neke od osoba koje vas (nas) svakodnevno gledaju sa ekrana (vaših) naših TV prijemnika. Ponekad sam i ja gledao s one strane. Time otkrivam da sam subjektivan. Predsednika moje stranke

poznajem najbolje, u ljudskom smislu mu se divim i poštujem ga, ali to ne znaci da gubim pravo na kritiku. Pravo na kritiku i drugih lidera demokratskih stranaka (etiketa), takodje, zadrzavam.

Trece, moja profesija, iako ovde nebitna, omogucila mi je da upoznam i neke vladajuce politicare. Pojedine od njih ne volim da vidim ni u prolazu, a s nekima uvek sednem. Osnova razlikovanja je profesionalno poštovanje i subjektivni osecaj medjusobnog razumevanja. O prvima dalje ne govorim. O drugima, isto kao napred, zadrzavam pravo na kritiku.

Cetvrto, ako sebi dam pravo na kriticku misao o osobama koje cenim, pa i volim, dajem i tim osobama pravo da kriticki misle o meni (siguran da ce to biti na civilizacijskom nivou, nikako ispod pojasa).

Peto, pravo na kritiku otvara pitanje distance. Ta distanca nije vremenska. Inace bi bila izgovor za pristajanje. Moze li se ona definisati recju zabrinutost?

Nekada davno, još pre raspada Jugoslavije, postojali su ljudi koje ja sada, s vremenske distance, definišem kao magarce donkihotizma, ili daltoniste. To sam bio ja, ne znam da li je to bio gospodin Ante Markovic, ali znam da su ideje koje je on zastupao mene naterale da pocnem da igram. Igra se sastojala u sledecem: probajmo da ekonomijom pobedimo politiku. O igri se da puno pisati, ali suština je njena zdrava - osnova egzistencije svake zajednice je ekonomija (citati: novac). Politika je izvedena kategorija (kao i pravo). Da bi se sve izvedeno moglo konstituisati, dajte da, prvo, pocnemo da radimo i pravimo pare. U jednom komunizmom (etiketa) zatrovanoj zajednici merila vrednosti su bila poremecena. Primimo to kao fakat. Ako je naša prošlost fakat koga se ne mozemo osloboditi (kao ni cinjenice da sam ja rodjen u Beogradu, odredjenog dana i godine) naš je zadatak da dalje pravimo svoju buducnost. Zdrava je buducnost u radu, prodavanju svojih sposobnosti (resursa) bilo koje vrste. Prodajuci sebe (resurse) mi pravimo svoju buducnost jer sebi obezbedjujemo ekonomsku egistenciju na jednom geografskom podrucju (velicina prostora je nebitna) u jednom ekonomskom sistemu. Tek kada pocnemo da zivimo kao sav normalan svet, a to znaci da pravimo pare i drzimo ih u bankama, a da benzin kupujemo na benzinskim pumpama, tada se mozemo politicki razlikovati. Ako moramo. A ako moramo onda se postavlja logicno pitanje: u kojim pravcima.

Socijaldemokratija, da sjajno, pun nam je budzet.

Liberalizam, da sjajno, ali ko je libero.

Konzevativizam, da sjajno, ali šta konzerviramo.

Komunizam, da sjajno, ali u kojoj komuni.

(I sve se to moze voditi apsurdu: cetništvo, da sjajno, ali ko od nas nosi bradu zbog ideje D. Mihajlovica (etiketa). Mozda neko, ali ja ne. Ja je nosim zbog toga što sam (ranije) mislio da mi lepo stoji, a sada me mrzi da se brijem). Ideje daltonista (zovimo ih tako) ostale su nedovršene. Oni (mi) nisu imali prilike da se izjasne o pitanju politicke diferencijacije. Bilo je kratko vreme da napravimo pare, politika je pobedila ekonomiju, ili je stara ekonomija pobedila novu. Ona nam je bacila kost, dala rat i gurnula nam patriotizam i nacionalizam u tockove. Sa bicikla smo pali (pogrešno) jako iznenadjeni.

Baciti kost medju gladne pse, a u tockove, to je gest onoga koji hoce da se, elegantno, oslobodi pasa koje je nasledio, ne i kupio, a da ostane cistih ruku. On svoj budzet oslobadja viška zahteva. Budzet diše, kao i on. Zašto su neki od dobronamernih pali (morali pasti), ili se zalepili?

Pitanje je kako se zvao lepak. Idemo provizorno i savim licno.

U nekih se lepak zvao pacifizam. Magarci donkihotizma su pricali o miru u vreme kada im je dat rat. Umesto da uzmu pušku i gadjaju rat, oni su svojim recima gadjali sebe - ubili su se pacifizmom.

U nekih lepak se zvao nacionalizam. Mislili su da treba da dokazu da su veci Srbi od (njih) mene. Ja im to nisam osporavao. Ja sam, naime, Srbin. Ubili su se srpstvom.

U nekih se lepak zvao patriotizam. Pitam ih šta je patria. Mali komad zemlje na kome sam egzistirao, ili mali komad zemlje na koji su me sada naselili. Moj odgovor je nebitan. Pitanje ubija.

U nekih se lepak zvao monarhizam, ili istorija. Ja kralja ne pamtim što znaci da sam, verovatno, zakasnio sa rodjenjem. Ali pamtim da je moja baba pojedine beogradske ulice zvala imenima u kojima nisam mogao da se snadjem. Ne mogu ni danas. Opet se neko šali sa mnom, a ja i dalje ne znam kako se zove ulica koja vodi ka groblju.

U nekih se taj lepak zvao komunizam. U njemu sam odrastao. I bio clan - uvek mi je clanska karta virila iz dzepa i mogao sam da porucim cevape (hvala piscu i glumcu). Danas sa njom umirem od gladi.

U nekih se taj lepak zvao pragmatizam. Oni su, naivno, verovali da se pragmaticnošcu moze pobediti pragmatizam. I u tome su se udavili. Pitam se danas (istorijska distanca) da li je iko od mojih prijatelja shvatio suštinu. Pitam se da li smo shvatili da smo seli za pokerski sto sa igracem koji je svoj ulog garantovao zivotom. A naš je ulog bio samo zivot. Bez garancije.

I dalje: postoji li razlika izmedju mojih prijatelja i mene u momentu kada smo za taj sto, zblanuti, seli. Moj je odgovor - da. Ta se razlika i bojom da lako prikazati. Neko od nas je bio crn, neko plav (ja sam bio smedj). Neki su nosili brade, neki ne. Neki su bili zenskog pola, neki ne. I tako dalje. Ali, ako vec postoje te razlike izmedju nas, po zdravom razumu pretpostavljam da moraju postojati i slicnosti (uvek kada dodjem u Donju Glavsku dignem glavu - zelim da vidim Gornju). Sve se te slicnosti ( zblanutosti ) daju oznaciti jednom bojom - belom. Ako tu boju definišemo kao boju naivnosti, sve ce biti jasnije. Mi nismo znali da igramo sa osobom koji je intimus sa krupijeom. Mi smo bili beli i belo verovali u pravila igre.

Izvodim zakljucak: belo nas spaja. Da li nas sve ostale boje razdvajaju? Verovatno da, ali nas belo spaja. Zeleli mi to ili ne. A šta je suprotno belom? Poznavao sam jednog krupijea. On je umro. Kada su iz kockarnice u kojoj je radio hteli da skinu njegovu sliku jedan je stari, anoniman, sluzbenik iznenada reagovao. Pogrešno su pomislili da ne poštuje umrlog. Poštovao ga je, ali je ipak insistirao da sem slike skinu i ekser. I onda je ostalo belo na belom.

(Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu).