Posle sedam opasnih godina

Pokazalo se da nasledje BITEF-a nije mrtvo. Da pozoriste moze imati socijalnu i politicku moc. Da nas posao mozda ipak ima smisla

Veceras je na mene pao slozeni zadatak da vas pozdravim kao inostrani gost. Ponovo sam u Beogradu i na BITEF-u posle sedam opasnih godina. Za to vreme sam se klonio i Beograda i BITEF-a. Dozvolite mi da o tome kazem par reci.

Imao sam tu srecu da rastem sa BITEF-om. Verovao sam da su Grotovski i Bruk, Living Teatar i Bob Vilson "nasi domaci". Imao sam utisak da oni nekako od nas krecu dalje u svet.

Da smo mi centar i da je taj njihov svet nasa periferija.

Verovao sam da nas je BITEF naucio najboljem da se suocimo sa svetom, znaci i sa samim sobom, da prepoznamo i priznamo "drugost", da uvedemo obratnost u nasu jednosmernost, humor i nas inat, meki zenski princip u nasu musku ortodoksiju, individualni glas u nas bahati kolektivizam. Verovao sam dakle da su Beograd i BITEF sinonimi. Onda se sve to sunovratilo. Balkan se potvrdio kao dokazan teren za zivot mimo sveta, za palanacku camotinju i pustos. Ucinilo mi se da su same premise za postojanje BITEF-a ukinute. Da sam ziveo u zabludi i verovao u privid i da je BITEF cak kriv za odrzavanje tog privida. Stvarnost je postala teror, kriminal i depresija. Kao da BITEF-a nikad nije ni bilo. Kao da nije ostavio nikakvih tragova. Odjednom su mi se BITEF i Beograd pokazali u dubokoj suprotnosti.

A zatim se desila koda. Ovaj je grad eksplodirao u veliko, spontano, visemesecno, ulicno, politicko pozoriste. Pokazao je zilavost i civiliziranost, imaginaciju i radost, mladost i lepotu.

Pokazalo se da nasledje BITEF-a nije mrtvo. Da pozoriste moze imati socijalnu i politicku moc. Da nas posao mozda ipak ima smisla. Dosao sam dakle da pozdravim taj Beograd i takav BITEF.

"Nove surovosti" su jasna dijagnoza naseg stanja. "Nove neznosti" su nejasan recept leka kojeg nam valja praviti i primeniti.