U potrazi za zlatnom zicom

Sigurno je da najveci znacaj Bitef ima zbog otkrivanja novih pozorisnih tendencija, medjutim, nista manje nije vazna njegova stalna borba sa provincijalnim duhom i prazninom

"Proslo je trideset godina kako su umetnici iz Kerale zaigrali drevni indijski katakali-ples na temu 'Ramajane' u Ateljeu 212. Time su, istice selektor Bitefa Jovan Cirilov, otvoreni Prvi i narednih trideset Bitefa." Ova recenica mozda vise nego bilo koja izrecena ili izgovorena ovih dana povodom 31. Bitefa, podvlaci ne samo znacaj ovog festivala, njegov ukupan doprinos svteskom pozoristeu vec i poseban trenutak u kome se nalazi. Bitef definitivno ulazi u fazu koja je dosla sasvim prirodnim putem: Vec 30 godina na ovom festivalu se dosledno promovisu nove pozorisne tendencije. Drzeci se sve vreme tog jedinog clana Statuta, Bitef je ostvario svoju buducnost zahvaljujuci pre svega svojoj otvorenosti i dakako antiprovincijalnom karakteru.

Sada, nakon tri decenije zivota Bitef se, zahvaljujuci upravo takvom liku, ne i svojoj istoriji koja samo nepotrebno opterecuje, nasao u sasvim neobicnom polozaju. Prezivevsi nekolike teske godine rata i svakojakih drugih nedaca, Bitef ulazi u fazu brobe protiv duhovne praznine ciji obrisi imaju zapanjujuce razmere.

Pozoriste i lektira

Bitef je u trenutku svog nastanka, pa i sve vreme njegovog trajanja ucinio jedan sasvim mali korak astronomskih razmera ciji znacaj potpuno premasuje domace okvire. Paradoksalna je i neverovatna istina da je uticaj Bitefa bio veoma mali upravo na nas pozorisni zivot. U vreme kada su svetske trupe poput onih Grotovskog, Barbe, Seknera, Pine Baus i drugih igrale pred zapanjenom i odusevljenom Bitefovovm publikom u nasim pozoristima je uglavnom vladao malogradjanski duh koji je teatru davao funkciju lektire. Bilo je to, kako je nedavno rekao reditelj Egon Savin, dobro pozoriste koje nije postavljalo ni jedno pitanje. Zatim je uprkos "pozivu" koji je odjekivao Bitefovim prostorima na nasu scenu dosao talas od nacionalnog znacaja. Na tom mestu se, medjutim krije sustinski raskorak izmedju nas, sveta i same sustine pozorista.

Vodjen zeljom za komunikacijom sa svetom Bitef je, naravno, pod upravom vodecih ljudi, na sustinsku-jezicku-barijeru u pozoristu, reagovao u skladu sa svetskim trendom. Trupe poput Living tetara, i navedenih reditelja, shvataju da je komunikacija otezana i posezu za resenjima naznacenim u Artotovim pozorisnim snovidjenjima, insistirajuci na distanciranju od dramskog teksta i pomeranju pozorista u pravcu veceg koristenja tela, glasa, svetla, zvuka, pokreta. Desilo se, medjutim, da je vecina umetnika, srtedstva svog izrasavanja preinacila, kao kaze Ricard Sekner, u krajnji cilj. Stoga je takozvani neverbalni teatar zapao u debelu krizu. Pomeranje koje je usledilo doslo je iz pravca koreografskih projekata u kojima se trazi nacin za izbegavnjem i dalje prisutne jezicke barijere kao i uspostavljanjem novih formi koje bi omogucile realizaciju novog pozorista.

Iz tog ugla treba citati pokusaj selektora Bitefa da u trenutku prilicno nepoznatog i nepredvidivog pravca razvoja teatarskog izraza napipa zlatnu zicu i tako shvatiti njegovo insistiranje poslednjih godina, na trupama koje se izrazavaju na nacin blizak baletskim predstavama, pri cemu je termin balet odavno ponisten i zamenjen viseznacnijim - igra.

Dobar uvid

Mozemo konstatovati da je Bitef poslednjih godina svojoj publici omogucio dobar uvid u odredjenu vrstu svetske pozorisne produkcije zasnovane na daljem prevazilazenju jezicke uslovnosti, zatim da je pruzio pouzdanu informaciju o pravcima razvoja moderne igre i nacinima sve izrazenijeg miksa zanrova i pozorisnih stilova. Medjutim, na temelju takve informacije opravdano je moguce postaviti pitanje sta je proisteklo iz nazancenog trenda. Argentinska predstava "Vilja vilja" nije, Sajmnon Mak Barni, koji je prosle godine odusevio publiku sa svojom predstavom "Tri zivota Lusi Kabrol" takodje ne pripada ovoj vrsti pozorista, ni "Volkeno teatar" kao i nemacka predstava "Titanik" (vecinom dobitnici Velike nagrade Bitefa) ne mogu se svrstati u prilicno zastupljenu vrstu pozorista na nekoliko poslednjih festivala. Bitef je dakle poslednjiih godina uspesno informisao domacu javnost o stanju tragalackog duha u pozoristu ali je Novog bilo onoliko koliko ga uopste ima - malo.

S druge strane cele price postavlja se pitanje sta je sa dramskim pozoristem, ako je, naravno, takava podela vise uopste moguca. Na osnovu predstava koje su do sada odigrane na Bitefu moguce je formulisati tezu po kojoj savremeni teatar poseze za klasicnim dramskim tekstovima koje je, medjutim, tesko prepoznati. Cehovljev "Visnjik" je, na primer, u tumacenju Roberta Culja komedija apsurda, intrepretacija koja Cehova pomera u jednom sasvim novom pravcu. Zanimljivije od toga je ono sto se iz takvog postupka, koji, naravno, nije usamljen, namece kao moguci zakljucak: pozorisni umetnici ponovo, mozda je preciznije reci i dalje, posezu za klasicnim dramskim komadima koje potom interpretiraju na jedan do sada nepoznati nacin. Naravno, prvo pitanje bi sada moglo biti, nije li rec o upravo demantovanom prisustvu novoga. I tu dolazimo do kljucnog mesta celog "problema".

Sekspir je i dalje britanski pisac

Doba postmoderne slike sveta, da parafraziramo nemackog filozofa Hajdegera, odavno je okoncano. Zanacaj postmoderne ne treba posebno naglasavati s obzirom da je ovim postupkom razbijen opasan niz opstih mesta ali valja primetiti kako je praznina nastala nakon zamene starog termina - teorija novim - diskurs, sada jos veca. Sta to konkretno znaci u pozoristu. Uspon pozorista zasnovan na sunovratu dramskog teksta izazvan casnom namerom da se pozoriste "pozabavi svojom sustinom", dostigao je svoj zenit i dosao do kraja. Na sceni je i dalje Sekspir, Molijer, Cehov. Medjutim, klasicne drame su preuzete samo na nivou osnovnog motiva. Ostalo je nase, i kontekst i zaplet, cak i sam dogadjaj. Romeo u Julija Andjelina Preljocaja su mozda Albanka i Crnogorac, Palestinac i Jevrejka ili vec neki ljubavni par iz bilo kog dela sveta. Potpuna univerzalnost i mogucnost primene zapravo je demantovala Sekspira prevodeci ga u opste mesto pozorista. Sekspir je, medjutim, kao sto je to svaki dobar dramski pisac veoma konkretan. Moguci pravac razvoja pozorista, sudeci prema nekim pomeranjima na planu misljenja i kretanjima drugih umetnosti koja ne bi trebalo zanemariti bilo kada je rec o selekciji Bitefa bilo da je u pitanju repertoar domaceg pozorista, moguce je uociti iz jedne savim obicne i pomalo zaboravljene cinjenice da je Sekspir i dalje britanski dramski pisac.

Zeljko Jovanovic

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /