O zimskim demonstracijama, sa letnje distance

U vreme tromesecnih zimskih demonstracija gradjani su se trudili da svoj identitet utope u kolektivnu svest. Danas se desava obrnut fenomen: ti isti gradjani hrle da vide film Gorana Markovica "Poludeli ljudi" da bi u masi na ekranu, eventualno, prepoznali sebe i izdvojili se iz gomile

Zorica Banjac

U filmu "Poludeli ljudi", koji potpisuje Goran Markovic, o tromesecnim demonstracijama gradjana Beograda, glavni junak - u cetiri od pet filmskih epizoda - je masa, gomila, gradjanstvo (ili narod, kako bi se reklo u zargonu ideologa socijalisticke vlasti). Ni u jednom od kadrova, izabranim iz bogatog dokumentarnog filmskog materijala, nema nijednog politickog vodje ni zvanicnog govornika, nema nijedne individue koja bi gledaocima filma mogla sugerisati zakljucak da je ta osoba bila nekakav lider, makar i sa dna hijerarhijske lestvice protesta.

Opredelivsi se da za glavnog junaka filma "Poludeli ljudi" uzme masu, Goran Markovic je izvanredno definisao prirodu zimskog protesta: ulice je osvojila gomila koja je sama sebi bila vodja, koja se samoproizvela i samoodrzala, promovisuci spontano i u etapama stilove demonstriranja, medju kojima je najpitoreskniji, ali i najkarakteristicniji, bio onaj karnevalski.

Odricanje od identiteta

U svojoj studiji "Javno mnenje i gomila" Zorz Tard je svojevremeno zakljucio da verovatno nema coveka koji bar jednom u zivotu nije dosao u iskusenje da pretoci svoju individualnost u kolektivni identitet, da podeli opste ideale i ucestvuje u nekom masovnom pokretu koji se odvija unutar crkve, partije, na mitingu, na trgovima. Iz Markovicevog filma (a nije u pitanju samo montaza koja je, kako je Ejzenstajn tvrdio, uvek tendenciozna) vidi se da su Beogradjani prosto hrlili da se sliju u gomilu, karnevalsku i dionizijsku u smislu koji joj je davao Bahtin. Svi su se ponasali na isti nacin, zvizdali, igrali uz zvuke bubnjeva, pronalazili arhetipske gestove iz paganskih rituala isterivanja demona: u zimskim demonstracijama ljudi su lupanjem u serpe i kontejnere, neobuzdanim skandiranjem istih (magijskih!) reci i oblacenjem u sarene dodolske kostime naprosto "odlepili" u zelji da sto pre oteraju rezimske demone. Ukratko, ljudi su, prihvatajuci stil i pravila velikog ulicnog karnevala, zeleli da se sto vise utope u masu, da lice na mnostvo sebi slicnih.

Kada je Markovicev film stavljen na repertoar beogradskog bioskopa REX dogodio se, medjutim, obrnut fenomen: u bioskopsku salu pohrlili su, pre svega, ucesnici demonstracija da pronadju sebe na filmskom platnu, da izdvoje svoju individualnost iz nepreglednog ljudskog mnostva koje se talasa ekranom (mladji gledaoci nisu mogli da se uzdrze od glasnog odusevljenja kad bi u toku projekcije prepoznali svoj lik). Kao sto su zimus hrlili da se utope u kolektiv, ljudi sad groznicavo traze da se izdvoje iz gomile, da ponovo postanu licnosti, koje su pod sopstvenim imenom, i svesno, ucestvovale u velikoj istorijskoj avanturi.

Kad ljudi "odlepe"

Sta je psiholoski pokretac ovog medjusobnog utapanja mase i pojedinca? Moskovisi na to odgovara: "Ja bih to video u zadovoljstvu koje nalazimo u mimetickoj zelji da se poistovetimo sa svojim bliznjima, zamisljajuci pri tom odsustvo svake razlike."

Svest je pojedinacna a nesvesno je kolektivno, tvrdi se na jednom mestu u knjizi "Doba gomile". Potreba vecine ljudi je da se opuste, dajuci maha radu podsvesti. A oslobadjanje od sputavajuce kontrole frojdovskog Nad-ja moze se postici samo u kolektivu koji je simbol za nesvesno. Jedini uslov koji se tom prilikom postavlja jeste da masa i pojedinac dele neku zajednicku ideju koja predstavlja njihov kohezioni lepak, manje ili vise trajan. Samo kad se utope u kolektiv ozbiljni ljudi, zrelih godina i iskustava mogu se prepustiti karnevalskom dozivljavanju sveta, ulicnom raspolozenju bez kocnica, a da se ne pomisli da su stvarno poludeli. Pravo znacenje naslova Markovicevog filma treba traziti upravo u ovom prostoru: pridev "poludeli" ne znaci da su ljudi na ulicama bili neuroticni, frustrirani i agresivni, vec da su se prepustili fantazijama i arhetipskim gestovima - jednom reci da su se trenutno otkacili od svih konvencija u ponasanju. "Masa oslobadja pojedinca od njegove samoce, prenosi ga u svet kolektivne opijenosti i raspojasanih nagona", tvrdi Moskovisi.

Potreba za utapanjem u nesvesno bice kolektiva, koja povremeno moze obuzeti bilo koga, daje motiv zasto su se i potpuno apoliticni ljudi svakodnevno prikljucivali masi, koja je u osnovi, ispod karnevalske opne, imala jasne politicke motive i zahteve.

Kako se pravi javnost

U krajnjem ishodu pojedinci koji su u pocetku utopili u kolektiv pozelili su na kraju zimskih protesta da postanu javnost. Sinonim javnosti su predstavljali nezavisni mediji, koji su na neki nacin obelezili pocetak i vrhunac demonstracija. Prvi deo Markovicevog filma bavi se upravo medijima, bolje reci radijom B-92 (koji je i producent "Poludelih ljudi"). Spontana okupljanja gradjana zbog izborne kradje, pretvorila su se u masovni protest u trenutku kad je vlast zabranila emitovanje programa B-92. Kada je oslobodjen - na zahtev mase - B-92 je (uz studente) postao kultni motiv protesta, neko ko promovise nove poruke, slogane i akcije. Protest bez B-92 ne bi uspeo da prosiri svoj karnevalski karakter na celu Srbiju, kao sto bi i B-92, bez Protesta, ostao samo jedna od lokalnih radio-stanica s kojima vlast, bez posledica, moze da radi sta hoce.