Dzerald Feldman, direktor Centra za nemacke i evropske studije na Berkli univerzitetu

Nemacka je zauzela Evropu i postavilo se pitanje - da li saradjivati sa Nemcima. Biznismeni su saradjivali. Ironicno je da su se za obnovu "Deutsche Bank-e", posle rata najvise zauzimali Britanci

Dragan Bisenic

- Finansijski aspekti Drugog svetskog rata, a narocito funkcionisanje privrede i banaka nacisticke Nemacke u medjunarodnim okvirima otkriva mnogo kontroverzi u ratnim dogadjajima. Dok su na politickom planu suprotstavljene strane manje-vise jasne, u finansijama i medjunarodnoj trgovini ti odnosi su isprepletani, tako da postoje primeri saradnje kompanija zaracenih strana, objasnjava Dzerald Feldman, direktor Centra za nemacke i evropske studije na Berkli univerzitetu.

Profesor Feldman je objavio nekoliko zapazenih knjiga o funkcionisanju privrede nacisticke Nemacke. To je tema njegove studije o posledicama velike inflacije u Nemackoj i njenom uticaju na pojavu nacizma. Pre toga objavio je veliku studiju o nemackoj banci ("Deutsche Bank"), a sada radi na istrazivanju delovanja velike nemacke osiguravajuce kompanije "Allianz" tokom proslog svetskog rata.

Razgovor s profesorom Feldmanom obavili smo za vreme njegovog boravka u Beogradu, gde je dosao na poziv Istorijskog instituta SANU i odrzao predavanje o velikoj inflaciji tridesetih godina u Nemackoj. Velikom diskusijom o nacistickom zlatu i mestu Svajcarske u tom poslu skrenuta je paznja i na ekonomski aspekt tog rata, pa je to bila tema naseg razgovora. Profesor Feldman veruje da postoji nekoliko razloga za obnovljeno interesovanje za dogadjaje iz proslog rata.

- Prvi razlog je odlazak sa zivotne scene generacije koja je imala neposredno ratno iskustvo. Drugi razlog je kraj hladnog rata koji je bio izgovor za precutkivanje i skrivanje mnogih aspekata proslog rata. To je bio slucaj s nacistickim zlatom. Svi, pa i Amerikanci, znali su za to, ali ta pitanja nisu pokretali izgovarajuci sa strahom da bi to islo u prilog komunistima i da bi to oslabilo koheziju zapadnih zemalja naspram SSSR-a.

Da li je rasprava o zlatu uz knjigu Danijela Goldhagena "Hitlerovi voljni izvrsioci" jedna vrsta pritiska na Nemacku?

- To su dve razlicite stvari. Goldhagenova knjiga "Hitlerovi voljni izvrsioci" jeste provokacija i doprinos obnovljenom interesovanju za teme iz proslog rata. To je, medjutim, veoma losa knjiga. Goldhagen ne zna mnogo o stvarnoj istoriji Nemacke. Tu su knjigu ostro kritikovali jevrejski autori jer on nemackom drustvu pripisuje antisemitizam kao nesto imanentno. Ako to traje jos od 19. veka, zasto su onda Jevreji ziveli i ostali da zive u Nemackoj? Pojava antisemitizma vise je povezana s rezultatima Prvog svetskog rata. Osim toga, upada u oci da su Jevreji bili predominantni u medijima, umetnosti i vrhovima poslovnih krugova mnogo vise nego sto je to odgovaralo njihovom ucescu u stanovnistvu. Posebno je to bio slucaj u Berlinu. To je moglo da bude isto vazan uzrok antisemitizma. U to vreme nista manje antisemitizma nije postojalo u Americi. Jevreji u Americi cesto nisu mogli zbog svog imena i porekla da dobiju sobu u hotelu. To se desilo mom prijatelju, poznatom pripadniku "Frankfurtske skole" Leu Leventalu.

Prica o zlatu je nesto sasvim drugo. Tu je rec o pritisku koji je opravdan i koji ce se nastaviti. To zlato je opljackano od drugih ljudi i naroda i ono treba da bude vraceno. Naravno, pre toga sve bi trebalo da bude istrazeno.

Sta je posebno nepoznato u ekonomskoj strani rata?

- Ne znamo mnogo o tome kako je nacisticka ekonomija poslovala na medjunarodnom planu posle avgusta 1939. Nacisti su veoma brzo zauzeli Poljsku. Izmedju septembra 1939. i decembra 1941. postoji razmena i saradnja kompanija sve dok nacisti nisu potpuno zauzeli Evropu i dok nije napadnut SSSR i SAD usle u rat. Izmedju leta 1940. i ulaska SAD u rat bilo je dosta prijateljskih relacija izmedju americkih kompanija i nacisticke Nemacke.

Britanci i Amerikanci u tom periodu imali su razlicite pozicije.

- Britanci su pokusali da blokiraju Nemacku. Amerika tada nije bila tako vazna trgovacka sila kao sto je to danas slucaj. Samo pet odsto nacionalnog proizvoda ona je dobijala u razmeni sa svetom. Medjunarodna trgovina postala je vazna tek 60-ih i 70-ih godina. Pre rata, americko angazovanje u svetu uglavnom je vezano za investitore, ljude koji su imali novac a nisu nasli mesto u SAD gde bi taj novac angazovali.

Sta je bilo narocito vazno u ekonomiji nacisticke Nemacke?

- Razlicite stvari bile su vazne u razlicito vreme. Najpre, mi znamo dosta o unutrasnjoj strukturi te privrede, ali ne mnogo o njenim spoljnim aspektima. Nacionalsocijalisticki rezim od 1933. do pocetka rata bio je legitimna vlada. Mogla je da vam se dopada ili ne, ali ona je sasvim normalno funkcionisala u medjunarodnim privrednim odnosima. Kompanije poput "IG Farben" poslovale su s drugima sklapajuci sasvim legitimne poslove. Isto vazi i za zemlje jugoistocne Evrope koje su imale jako veliku robnu razmenu s nacistickom Nemackom. Ona je kupovala poljoprivredne i druge sirovine iz istocnih zemalja i kao finalne proizvode prodavala za novac.

Drugi tip relacije su odnosi izmedju kompanija kao sto su "IG Farben", "Dupont", "Standard Oil" kada je rat vec poceo. Nemacka je okupirala celu Evropu, tako da su delovi tih firmi koji su bili u Evropi bili pod nemackom vlascu. Da bi kompanija radila, ona je morala posredno to da cini i preko nemackih kompanija. Deutsche Bank podrzava mnoge od tih aktivnosti, a osiguravajuca kompanija "Allianz" preuzima druge osiguravajuce kompanije. Ova kompanija je osiguravala fabrike koje su postojale u logorima ali i Hitlerovu kucu.

Sledeci finansijske aspekte, kakve promene je doneo Drugi svetski rat?

- Nastojalo se da se ne ponove greske iz predratnog perioda. SAD su resile da budu prisutne u Evropi. Protekcionizam je bio veliki razlog za rat. Amerika je bila velika protekcionisticka drzava. Umesto toga, na scenu je stupila globalizacija privrede koja je ukljucila i bivse neprijatelje - Nemacku i Japan.

Na jednom nivou imamo rat medju narodima, a na drugom nivou njihovi bankari i biznismeni saradjuju. Zar to nije apsurdno i cinicno?

- Sasvim je cinicno. Ali u to vreme imate novi poredak. Nemacka je zauzela Evropu i postavilo se pitanje za mnoge biznismene u okupiranim zemljama kakvi ce biti njihovi odnosi s Nemcima, hoce li saradjivati ili nece. Isto pitanje postavilo se i pred americke biznismene. Onda su te relacije bile jako pojednostavljene, jer niste imali mnogo partnera u trgovini. Biznismeni i bankari su saradjivali jer je ekonomski zivot drugaciji i privreda mora da obavlja svoje funkcije. Veoma je ironicna stvar da su se posle Drugog svetskog rata za obnovu "Deutsce Bank-e" najvise zauzeli Britanci. Oni su najvise pomogli obnovu i oporavak te banke, delimicno i zbog toga sto je tadasnji vodeci nemacki bankar Herman Abs bio u tesnim kontaktima s britanskim bankarskim krugovima. Drugi razlog je sto su sve vodece nemacke kompanije i banke bile povezane s Deutsche Bankom i Britanci su svoja potrazivanja mogli da naplate samo ukoliko bi nemacka banka bila sposobna da to plati.

Veoma je zgodna epizoda s pocetka 1950. Tada su se u Londonu okupili svi vodeci bankari iz predratnih dana da bi potpisali Londonski ugovor. Medju njima bio je naravno i direktor Deutsche Banke gospodin Abs. Sastanak je bio prijateljski, s tim da je bilo na pocetku malo nelagodnosti zbog svih strasnih stvari koje su se ranije desile.