Stojan Stamenkovic o (ne)mogucnostima stabilnog razvoja

Od kratkotocno podstaknutog rasta proizvodnje u Srbiji, na racun gubitka kapitala, mnogo je znacajnije da imamo sistem, u kojem se ulozena sredstva u proizvodnju ne vracaju, nema adekvatnog rasta drustvenog proizvoda i zauzvrat se dobija samo iluzija da se stvari krecu napred

Bojana Jager

"Tesko je komentarisati zvanicno proklamovane reforme dok se ne vidi u cemu se one sastoje, posto se u praksi nije dogodilo bog zna sta, a malo ko zna sta se zaista nalazi u glavama i fiokama nadleznih. Glavni adut je Zakon o privatizaciji, gde je, ne ulazeci u polemiku oko odabranog modela, kljucna nepoznanica sta ce se dogoditi sa "izuzecima", odnosno preduzecima koja ce se privatizovati po posebnim programima Vlade, a koja su bitna za profil domace privrede. Tim pre sto vec imamo iskustvo "Telekoma", koji je donosio profit, a atraktivan kapital od njegove prodaje, umesto u fiksne investicije u profitabilne projekte (na kraju i u samu tu delatnost koja ima u svetu najvecu ekspanziju), upotrebljen je za potrosnju i obrtno poslovanje problematicnih i uglavnom vec otpisanih preduzeca", tako Stojan Stamenkovic, glavni urednik MAP-a, publikacije Instituta ekonomskih nauka u Beogradu objasnjava prave domete u "godini reformi", sugerisuci da su - stabilnost cena, relativna stabilnost deviznog kursa i inicirani rast proizvodnje, krhki i ograniceni rezultati - postignuti bez strukturnih promena i uz destrukciju kapitala.

- Uprkos siroko podeljenim kreditima velikom broju preduzeca nema ni govora o dostizanju dvocifrenog rasta proizvodnje u ovoj godini. Pretpostavljam da on nece premasiti 7,5 do 8 procenata, a svaka jednocifrena stopa rasta, zbog izmenjenog statistickog izracuna proizvodnje, u stvari je manja od lanjske. Ono sto je, medjutim, mnogo znacajnije je da imamo sistem, u kojem se ulozena sredstva u proizvodnju ne vracaju, nema adekvatnog rasta drustvenog proizvoda i zauzvrat se dobija samo iluzija da se stvari krecu napred. Deo te iluzije su i price da su nase velike firme bez dubokih oziljaka prezivele nesrecne godine raspada jugoslovenskog trzista i delovanje sankcija i da im sada treba samo dati novcanu transfuziju pa da krenu. A rec je o preduzecima u kojima doduse ima i vrednih delova, ali koja u celini sa onim sa cime danas raspolazu lice na stari automobil, koji se nekako kotrlja, ali ako mu se svaki cas doliva ulje i benzin i cija je eksploatacija skuplja nego da je vlasnik mogao da ulozi novac u kupovinu novog. Pregovori o ulaganju stranih partnera u "Zastavu", na primer, propadaju jedni za drugim zbog toga sto strani partneri za svoj kapital traze jasno profilisanu proizvodnju, oslobodjenu viskova radne snage i, najcesce, poseban racun za tu proizvodnju, koji se ne bi utapao u racun celog preduzeca, opterecenog zastarelim, predimenzioniranim kapacitetima i radnom snagom, istice Stamenkovic.

Uz to, po njegovim recima, valja videti i kakav ce uticaj imati znacajno povecana novcana masa, koja je, pretpostavlja se, krajem avgusta vec premasila 8,5 milijardi dinara (ekvivalent je oko 2,5 milijardi maraka). Oni koji govore da je domaca privreda podmonetizovana, zaboravljaju da je u upotrebi i poprilican iznos paralelne valute i da se zato ne mozemo prosto uporedjivati, u pogledu ucesca novcane mase u drustvenom proizvodu, sa stabilnim ekonomijama. - Tvrdi se da je rec o legalnoj emisiji, zasnovanoj na deviznim transakcijama, mada se ne zna za koliko su u stvari povecane devizne rezerve. Cak i da jesu (a trebalo je da to povecanje iznosi preko 400 miliona maraka) te devize nisu roba na trzistu, a na njemu se pritisak povecane traznje moze pojaviti cim stanovnistvo izadje iz ere zimnica i uvecanih troskova pocetkom jeseni. Tada ce biti na proveri i tvrdnja o stabilnim cenama, pri cemu treba imati u vidu da miruju cene robe koja se sada ne kupuje i ne trazi, dok je sve sto je aktuelno, pocev od zelene pijace pa na dalje - skupo. Bez uticaja na cene ne moze ostati ni povecani raskorak izmedju zvanicnog i prosecnog crnog kursa, koji je vec prevazisao 15 odsto, prosto zato sto se sve transakcije i privrede i stanovnistva obracunavaju u markama, objasnjava ovaj ekonomista.

Od tri moguca scenarija za odrzavanje stabilnosti, Stamenkovic se ne izjasnjava ni za jedan. Po prvim, odrzavanje sadasnje novcane mase moralo bi da bude praceno daljim rastom spoljnotrgovinskog deficita, koji bi u tom slucaju u ovoj godini premasio tri milijarde dolara. "Pre svega, ja ne znam koliko ima sredstava za finansiranje tog deficita, niti koliko su tacne razlicite spekulacije o visini anonimnog kapitala koji postoji u inostranstvu. Deo toga je svakako vracen u zemlju kroz dosadasnje finansiranje deficita iz tzv. "neidentifikovanih izvora." Ulozeni kapital za pokrice tekuceg deficita u ovoj i prosloj godini krece se izmedju 3 i 3,5 milijardi dolara, a na zalost, nije usmeren u investicije nego je izgubljen u potrosnji. Ako se tome doda verovatni deficit iz 1992, 1993. i 1994. godine (kada su zbog sankcija drzani u tajnosti podaci o spoljnotrgovinskoj razmeni) ispada da je angazovan kapital od preko 4 milijarde dolara, ukljucujuci i onaj od prodaje "Telekoma". Na taj nacin se moze jos neko vreme gurati, mada se postavlja i pitanje ima li drzava uopste interesa da dalje finansira povecanje spoljnotrgovinskog deficita", kaze Stamenkovic.

Ako bi se umesto toga monetarna vlast odlucila da u kratkom roku odlucno povuce novac (u iznosu od 2,5 do 3 milijarde dinara) to bi proizvelo obaranje privredne aktivnosti, uz novi rast socijalnih tenzija. Po recima ovog ekonomiste sada je zgodno sto imamo dualizam vlasti, pa se za niz socijalnih problema lako moze prozvati i opoziciona vlast u odredjenim lokalnim sredinama. Pribojavajuci se da ce po sistemu toplo-hladno biti posegnuto upravo za ovakvim sredstvom uspostavljanja ravnoteze izmedju novca, cena i kursa, Stamenkovic predocava i trecu mogucnost: "da se malo pusti inflacija", koja je u nasim prilikama "endemska pojava, ugradjena u sam sistem".

Na pitanje kako bi trebalo koncipirati ekonomsku politiku za narednu godinu, kojoj u amanet ostavljamo ozbiljnu makroekonomsku neravnotezu, zamaskiranu "boljim zivotom" na bazi devizne transfuzije od prodaje poste, odgovara:

- U sustini ne vidim bolje pretpostavke na ulasku u 1998. od onih koje su vazile na pocetku ove godine, izuzev sto je tada bilo nesto vise optimizma, zbog ocekivanja efekata od bliskog ukidanja sankcija. Sve je vezano za stvaranje mogucnosti za istinsku konsolidaciju privrede i za privlacenje dodatnog kapitala, ukljucujuci i koncesije. Mi moramo uciniti sve da normalizujemo svoje finansijske odnose sa svetom i da se potrudimo da smanjimo rizik investiranja u domacu privredu, a na drzavi je da osigura stabilno ponasanje s pravnim redom. Da bi mogli da pricamo o nekom zdravom razvoju, Jugoslaviji trebaju bar dve milijarde dolara godisnje dodatnog kapitala da bi mogla da pokrije tekuci deficit platnog bilansa i reanimira svoje devizne rezerve. Pri tome se ne slazem sa zagovornicima teze o smanjenju deficita u platnom bilansu (on treba da bude veci od lanjskih 1,3 milijarde dolara), ali finansiran kroz dotok dodatnog kapitala koji, naravno, onda nece ici u potrosnju i budzete vec u investicije. Uz to, taj dodatni kapital ne mora u prvih godinu-dve da ide u devizne rezerve, pod uslovom da se uspesno okoncaju pregovori o ekonomskoj sukcesiji i oslobodi deo deviznih rezervi zemlje koje su sada blokirane u svetu.

Valja imati u vidu da nas ceka i servisiranje kamata spoljnjem dugu, ukoliko uspemo da povoljno rekonstruisemo i reprogramiramo taj dug s ino-poveriocima, a u tome je zaista potpuno kontraproduktivno nastojanje da se drustveni proizvod zemlje prikaze vecim nego sto on jeste. U MAP smo objasnili da je pod optimalnim pretpostavkama pet godina kratak rok za konsolidaciju privrede, kada se ima u vidu stanje njenih kapaciteta, eksternog i internog duga. Ta konstatacija vazi i u slucaju kada bi pola duga prema Pariskom i Londonskom klubu bilo u medjuvremenu otpisano.

Ujedno, ja spadam u one koji osporavaju tvrdnju o uravnotezenom budzetu. Budzetski deficit bi trebalo da iznosi oko tri odsto bruto domaceg proizvoda (sto je i neka mera u razvijenim ekonomijama) ali pod uslovom da on bude finansiran drzavnim obveznicama, a ne iz emisije. U protivnom, stalno cemo biti u situaciji da jurimo sopstveni rep i da na nacin, kako je to ucinjeno posle prodaje "Telekoma", finansiramo rupe u potrosnji i rast proizvodnje. To moze trajati onoliko koliko traje i skok kapitala iz koga se to cini, ukljucujuci i onaj od prodaje delova privrede, koji je na zalost konacan. Samo ovo poslednje je otkidanje od buducnosti, s obzirom da se smanjuje kapital u zemlji i povecava potreba za dodatnim fiksnim kapitalom radi pokretanja istinskog razvoja, izostaje fiskalno prilagodjavanje, a eksterni dug s vremenom postaje sve veci teret - naglasava Stamenkovic.