Da li je potrebno biti bas toliko Srbin da bi se steklo ono sto pripada svim gradjanima Evrope?

Vlast koja se nada da ce s Evropom preci na 'ti', tako sto ce svoju provincijalnu istrajnost u gresci proglasiti nacelom svoje spoljne politike i simbolom drzavne suverenosti, samo traci svoj mandat i zloupotrebljava strpljenje gradjana

Pise: Branislav Milosevic

U ponedeljak, kako smo ovih dana i nedelja imali cuti, ovde pocinje novi zivot. Buducnost, takoreci. Strani kapital je nestrpljiv da udje u ovu zemlju, rece onomad visoki aktivista vladajuce stranke koji se, doduse, ne razume mnogo u kapital. Predsednik Jugoslavije rekao je i nesto vise: da se interesi svetske zajednice i zemlje kojoj on stoji na celu - poklapaju. Mislio je, istinabog, na interese u Bosni, ali su mnogi bili slobodni i zeljni da razumeju kako se interesi ne sukobljavaju ni izvan Bosne. Recimo, ovde, u Srbiji.

Ovom Milosevicevom retorickom koraku od sedam milja u pravcu normalizacije odnosa sa svetom, evropski ministri odredili su, koliko sutradan, precizan itinerer: na putu u Evropu, koji vodi kroz mirnu Bosnu i demokratsku Srbiju, nalazi se nekoliko stanica u koje ni aktuelna, a ni neka vlast koja bi mogla biti na vidiku, nikako da svrati. Najveca i najzagusljivija takva stanica je Kosovo, odakle je tenk aktuelne vlasti u svoje vreme i krenuo. Albancima se na Kosovu i dalje preti jedinstvenom srpskom drzavom (o jedinstvu jugoslovenske drzave bilo bi, danas, cinicno, govoriti), prinudnim iseljavanjem u Albaniju i, u isti mah, najvisim evropskim standardima u zastiti ljudskih i etnickih prava. Albanci odgovaraju upornim zahtevom za nezavisnoscu teritorije na kojoj zive i koju zovu Republikom. Hoce li se to Bosna preseliti na Kosovo?

Daleko bilo, ali je Bosna, i tamo gde je, spremna da bukne ponovo. Umesto da, kao potpisnik Dejtonskog sporazuma, nalozi da se kriminalci sprovedu u zatvor, a osumnjiceni za ratne zlocine u Hag, predsednik Jugoslavije opominje svoje sunarodnike u Bosni da prestanu da se bore za vlast. Da budu jedinstveni, odnosno da za dobro Srba, svih i svuda, stvore nekakvu interesnu zajednicu lopova i pandura. Slicnu, pocem, ovoj u Srbiji ili onoj sto se, netom, raspala u Crnoj Gori. Govoreci o nacionalnom jedinstvu tamo gde bi moralo biti reci o striktnom sprovodjenju Dejtonskog sporazuma, predsednik Jugoslavije stavlja do znanja da njegova zemlja ili bar on licno imaju neke posebne interese da se ni kriminalci, ni ratni zlocinci, ne nadju na svojim mestima. A to vec komplikuje odgovor na pitanje gde ce, u narednom periodu, biti mesto Srbije, posto se cini da je Crna Gora pocela da misli svojom glavom.

Onaj ko hrli svetu u narucje, morao bi biti nacisto s tim sta je kod kuce spreman i sposoban da uradi. Da li je bas jedinstvo ono sto je Srbima, danas, najpotrebnije? I da li je uopste potrebno biti bas toliko Srbin da bi se steklo ono sto pripada svim gradjanima Evrope, na primer? Niko danas u Evropi nema prednost zato sto je Francuz, Englez ili Nemac, nego, eventualno, zato sto je svoje nacionalne vrednosti umeo da ucini neophodnim sastojkom evropske kulture, privrede ili politike.

Mit o nacionalnom jedinstvu i snaznoj drzavi, kojom se upravlja iz jednog centra ili, jos bolje, iz jedne kancelarije, cini aktuelnu politicku scenu u Srbiji izrazito nemodernom i palanackom u odnosu na onu evropsku ili svetsku. Ako vec istorija nije darovala danasnjim srpskim politicarima etnicki cistu drzavu, moglo ih je bar elementarno politicko obrazovanje pouciti da u modernom svetu, kojem oni, navodno, teze i koji prizivaju, niciji ideal vise nije romanticarska, nacionalna i centralizovana, postfeudalna, drzava. U svetu cija je zajednicka tema globalizacija, u Evropi koja ide u susret zajednickoj valuti i gde su autonomije, ukljucujuci najnoviji proces u Velikoj Britaniji, mozda bas najpozeljniji oblik upravljanja drzavama sastavljenim od delova visoke istorijske, privredne ili etnicke osobenosti, malo ce ko imati razumevanja za probleme i teskoce Srbije koja svoje politicke ideje i ideale crpe iz narodnih pesama sto pripadaju tzv. po - kosovskom ciklusu. Vlast u Srbiji koja se nada da ce s Evropom preci na 'ti', tako sto ce svoju provincijalnu istrajnost u gresci proglasiti nacelom svoje spoljne politike i simbolom svoje drzavne suverenosti, samo traci svoj mandat i zloupotrebljava strpljenje gradjana. Evropa i svet se nece umoriti od uslova koje postavljaju onima sto im geografski, ali ne i civilizacijski, pripadaju, niti ce zazirati od sitnih steta koje imaju zbog toga sto neko tamo na Balkanu te uslove ignorise.

Kad covek pazljivo razmotri pitanja sto su ih evropski ministri onomad postavili Srbiji, odnosno SR Jugoslaviji, a narocito njenom inokosnom Vodji, mogao bi pomisliti da se to evropski mocnici obracaju zemlji na koju se srucila neka lava paleolitske civilizacije. Zar bi, inace, bilo moguce da, na samom kraju 20. veka, postoji zemlja u Evropi u kojoj je jos uvek sporno da li izbori treba da budu posteni i fer, gde se polemise o pravima manjina i gde se zastita ljudskih prava smatra ociglednim dokazom o saradnji sa spoljnim neprijateljem? Deo ovih autisticnih nazora uvrezio se i otuda sto je spoljna politika ovde iskljucivi posed i nadleznost jednog coveka. Ako se o unutrasnjoj politici konsultuje barem policija, spoljnopoliticki nalozi se samo izvrsavaju. Taj privatni monopol, koji o prirodi poretka govori vise nego svi kriticki izvestaji o njemu, nije se mogao steci i odrzati samo licnom ambicijom. Tu i medjunarodna zajednica ima svoj markantan doprinos: posle Dejtona, Vodja Srbije stekao je jedinstvena ovlascenja u modernoj politickoj istoriji - da odlucuje o ratu i miru u susednoj zemlji.

I sve dok medjunarodna zajednica ne pronadje promucurniji nacin da ostvari svoje interese u Bosni od demonstriranja sirokogrudosti i popustljivosti prema partneru koji je od neispunjavanja obaveza nacinio politicki stil, a svoj voluntarizam nametnuo kao neotklonjivo pravilo regionalnog politickog folklora, autoritarni poredak ce se ovde obnavljati i uzivati reputaciju originalnog i samosvojnog, srpskog, odgovora na izazove novog svetskog poretka. To, naravno, ne znaci da su nam drugi krivi sto smo tu gde smo, nego da se ovde ne nalazimo samo zbog sopstvenih zabluda.

Kad se prisetimo politickih i ratnih staza i bogaza po kojima smo se lomatali ovih godina, reklo bi se da vise nemamo kud, nego da izidjemo na onaj drum, sirok, carski, sto vodi u Evropu i u svet. Umesto da budu redovna tema i problem medjunarodne zajednice, Srbija i njen maximo lider iz Belog dvora mogli bi, za promenu, postati njen pouzdan i preduzimljiv partner. Bio bi to zaista, korak od sedam milja, bas koliki je i potreban, posle sedam i vise godina camotinje, i nama, i svetu.