IN MEMORIAM

Nedavno je sahranjena velika humanitarka Zivana Zana Rusnjak, predsednica Zajednice Srba Bujstine (Umag, Buje, Novigrad).

Zana je svoj humanitarni rad zapocela 1986. godine, kao aktivistica Crvenog krsta Bujstine. Ne dugo potom predanim radom, postala je i njen predsednik. Osnovala je Zajednicu Srba u zapadnoj Istri i postala takodje njihova pedsednica i to u najteze vreme, kada je izbio rat. Godine 1994. postala je clan Komiteta za zastitu ljudskih pava. Saradjivala je sa svim gradjanskim nevladinim organizacijama koje se u Hrvatskoj bave zastitom ljudskih prava i bila poznata po svojim aktivnostima.

Jednostavna i skromna, shvatila je sustinu da je solidarnost konstitutivna karakteristika coveka. Ona ga je odrzala kao drustveno bice. Jer, covek je coveku doista najveca potreba. Zbog toga je, ne libeci se ni jednog posla, pa ni onog najgrubljeg - fizickog, iznalazila pomoc ljudima i to onu pravu u pravo vrijeme.

Pomoc je sakupljala od dobronamernih pojedinaca, institucija, crkava kod nas i u Italiji. Podelila je siromasnima i nezbrinutima vise od deset tona hrane, a svoj dom je pretvorila u magacin. Sakupljala je stvari, sortirala, pakovala, katkada i doradjivala. Delila ih je najugrozenijima, a najcesce im je sama urucivala, direktno. Mnoge je zaduzila lekovima, spasavanjem od progona, izvlaceci ih u njihove zavicaje ili druge zemlje. Bila je spremna za svaku zrtvu, pa i brutalna ponizenja.

Redak je pojedinac u ovo surovo vreme koji se moze pohvaliti s toliko konkretnih usluga, pomoci, saveta i nadjenog pravog izraza.

Zana je imala dara za dijaloski oblik nagovaranja, upucivanja i mobilisanja za akciju. Svoj je dom pretvorila u centar materijalne i duhovne brige. Nije pravila razlike po etnitetu, socijalnom statusu, veri i poreklu. Mnogi joj Muslimani, u vreme hrvatsko- bosnjackog sukoba, duguju zivot. Njezin izvestaj saopstenja, skoro slepog i ostarelog sarajevskog akademika muzicke akademije - Ticijana, obisao je skoro celi svet.

Zanina pravdoljubivost, upornost i funkcionalna polemicnost, odrzala ju je kao respektabilnog prakticara. Od nje se moglo mnogo nauciti. Ono sto drugi nisu uspevali uraditi, govorilo se, "to ce Zana". Moram napomenuti da je Zanu, njen suprug podrzavao i hrabrio u svim akcijama.

Sve je izdrzala: fizicke napore, strepnje i opasnosti, traganja za nestalima, patnje pojedinaca s dokumetnima i bez dokumenata, ali nije izlecila majcinsku bol zbog neobjasnjive pogibije sina, a zatim ubrzo i smrti majke.

Dvije goleme boli i progresija bolesti, unistavali su je tako rapidno da se moze reci da je "svisnula od jada". Svesna svoga stanja nije se predavala, nego je radom, angazovanjem i teskim fizickim naporima, zajedno sa suprugom Rudijem, do kraja zivota skupljala, pakovala i slala pomoc gde je to bilo potrebno. Njene poslednje pakete odvezao sam ocajnicima, a da joj nisam dospeo niti izvestaj podneti, jer me njena prerana smrt zatekla na terenu.

U njenom radu Medjunarodni crveni krst nasao je izvornog humanitarca moleci "da iskoristi svoje iskustvo i kanale i potrazi nestalog" i to upravo tada kada je i sama nestala.

U ime svih znanih i neznanih, sirom naseg nekada zajednickog prostora, izricem joj veliko ljudsko hvala. Jer, Zana je to istinski zasluzila.

Dr Svetozar Livada