EKSKLUZIVNO: RAZRADJEN PROGRAM RADIKALNIH EKONOMSKIH REFORMI U JUGOSLAVIJI (11)

Najvisa marginalna stopa poreza na dohodak trebalo bi da bude 25 odsto, kao i standardna stopa na profit korporacija. Snizenje stopa poreza na zarade dovesce do bitnog rasterecenja cena rada. Porez na promet u maloprodaji trebalo bi da bude 15 odsto

Osnovni principi poreske reforme, potvrdjeni najboljom medjunarodnom praksom, veoma su jednostavni:

1) poreske stope moraju biti niske,

2) poreske osnovice moraju biti sto sire postavljene,

3) poreski sistem mora biti oslobodjen preteranih posebnih poreskih olaksica. Istovremeno, da bi se takav poreski sistem efektno primenio on mora biti jednostavan, primenjiv i dugorocno stabilan.

Ovakav poreski sistem imace višestruke pozitivne efekte. Prvo, pojavice se podsticaj da se suzi sektor sive ekonomije, cije razmere danas prelaze trecinu društvenog proizvoda, jer je racionalno ocekivati da ce se, u uslovima kada su porezi umereni, mnogi opredeliti da legalizuju svoje poslovanje. Drugo, politikom relativno niskih poreskih stopa obveznici ce biti stimulisani da više rade, štede i investiraju, što ce obezbediti ne samo privredni rast i povecanje zaposlenosti, nego (posmatrano na duzi rok) i porast budzetskih prihoda i prihoda fondova socijalnog osiguranja. Trece, širenje poreske osnovice podrazumeva i eliminaciju brojnih poreskih olakšica, koje su se poslednjih pet godina postepeno, puzeci vratile u poreski sistem iz koga su u dobroj meri bile potisnute u poreskoj reformi iz 1991. godine. Poreska oslobodjenja, granski diferencirane poreske stope, poreski krediti znacajnih razmera i druge vrste izuzetaka od opšteg rezima oporezivanja predstavljaju materijalnu osnovu za ispoljavanje razlicitih birokratskih proizvoljnosti, selektivno politicko privilegovanje odredjenih kategorija poreskih obveznika i za korupciju.

Porezi na zarade: Proširivanje poreskih osnovica podrazumeva oslanjanje na veci broj poreskih oblika i napuštanje sadašnjeg preteranog oslanjanja na zarade kao objekat oporezivanja. U 1996. godini preko 60 odsto fiskalnih prihoda naplacivalo se po osnovu poreza na licna primanja, doprinosa za socijalno osiguranje i komunalne naknade -- dakle, na teret zarada. U 1997. godini, pri neto zaradi od 660 dinara (USD 100), na jedan dinar neto zarade placa se 0,92 dinara razlicitih dazbina; pri neto zaradi od 1.680 dinara (USD 250), na jedan dinar neto zarade placa se 1,18 dinara razlicitih dazbina; pri neto zaradi od 2.700 dinara (USD 400), na dinar neto zarade placa se 1,35 dinara razlicitih dazbina; pri neto zaradi od 4.600 dinara (USD 700), na dinar neto zarade placa se 1,46 dinara razlicitih dazbina. Paradoksalno je da je kod nas faktor proizvodnje koji je u SR Jugoslaviji preobilan -- rad -- pogodjen, dakle, drasticno visokim porezima i doprinosima, što ga, suprotno svakoj ekonomskoj logici, cini preskupim. Zajedno sa reformom sistema socijalnog osiguranja, koja treba da omoguci da se uz nize stope penzijskih doprinosa obezbede neophodna sredstva za finansiranje penzijsko-invalidskog i zdravstvenog osiguranja i osiguranja od nezaposlenosti, snizenje stopa poreza na zarade dovešce do bitnog rasterecenja cene rada. To snizenje treba realizovati u kratkom roku. Ocekujemo da ce umerene dazbine stimulisati mnoge poslodavce da prijavljuju do sada neregistrovane radnike, što bi opet vodilo proširenju poreske osnovice. S druge strane, znacajniju ulogu u poreskom sistemu dobice drugi porezi -- oni koji pogadjaju poslovni rezultat preduzetnika i privrednih društava (preduzeca), imovinu i potrošnju.

Porezi na dobit korporacija: Poreze koji pogadjaju poslovni rezultat (dobit) treba ponovo postaviti u obliku u kojem su bili u prvim godinama sprovodjenja poreske reforme iz 1991. godine. Drugim recima, potrebno je u sistem vratiti porez na dobit korporacija, koji bi pogadjao dobit društava kapitala (akcionarskih društava i društava sa ogranicenom odgovornošcu) i nekih drugih subjekata (poput zadruga ili nedobitnih organizacija, ako prodajom proizvoda ili pruzanjem usluga uz naknadu ostvaruju dobit). Dobit društava lica (ortackog društva i komanditnog društva) bi se, kao u najvecem broju savremenih poreskih sistema, pripisivala clanovima i, ukljucena u njihov dohodak, oporezovala porezom na dohodak fizickih lica (gradjana). Stopa poreza na dobit korporacija ne bi trebalo da bude viša od sadašnje (25 odsto), ali bi osnovicu -- oporezivu dobit -- trebalo postaviti na što široj osnovi, tako što bi se u poreskom bilansu stroze no do sada tretirali pojedini rashodi (amortizacija, razlicita rezervisanja i dr.). Fiskalni potencijal poreza na dobit korporacija pojacao bi se i ako bi se suzile neke suvišne olakšice (mogucnost da se od osnovice odbiju sva ulaganja iz dobiti, višegodišnje potpuno oslobodjenje za novoosnovano preduzece i dr.). placene poreze i doprinose, za troškove lecenja, za kamatu po osnovu kredita uzetog za rešavanje stambenog pitanja, za odredjene investicije).

Najviša marginalna stopa poreza na dohodak trebalo bi da bude 25 odsto, kao i standardna stopa na profit korporacija. To bi i ovaj porez cinilo umerenim. Takodje, time sto ce se ova stopa smanjiti na nivo standardne stope poreza na profite korporacija, sprecice se arbitrarno preklasifikovanje i lazno registrovanje firmi radi smanjenja poreza. Gradjani koji ostvaruju prihode samo po jednom osnovu (npr., samo iz radnog odnosa) ne bi morali da podnose poresku prijavu; tokom godine ako olakšice, dvostruko oporezovana: prvo kao sastavni deo dobiti korporacije, a zatim kao deo dohotka akcionara -- fizickog lica. Drugim recima, dividende bi ili trebalo potpuno izuzeti iz oporezivog dohotka akcionara ili porez na dobit placen na nivou korporacije priznati kao poreski kredit prilikom utvrdjivanja obaveze po osnovu poreza na dohodak akcionara. I ove se izmene mogu u kratkom roku sprovesti.

Reforma poreza na zarade se mora posmatrati u jednom širem kontekstu. Naime, iako je još pocetkom 1992. godine zakonom uveden globalni (sinteticki) porez na dohodak gradjana, on do danas nije primenjen u praksi. Vlasti su, što zbog ranije hiperinflacije i sankcija, što zbog navodne nespremnosti poreske administracije, što zbog razloga koji spadaju u veoma sebicne, godinama sistematski odlagale pocetak primene poreza na dohodak gradjana, poreza koji, inace, predstavlja kamen-temeljac savremenih poreskih sistema i koji je bio zamišljen kao najznacajniji elemenat u reformisanom poreskom sistemu Srbije i Crne Gore pocetkom devedesetih godina. Umesto ovog poreza, koji obezbedjuje da lica s visokim dohotkom plate porez po višim, a lica sa niskim dohotkom po nizim stopama, zadrzani su cedularni porezi na pojedine vrste prihoda (na zarade, na kamate i dividende, na autorske naknade, na prihode od nepokretnosti, na prihode od samostalne delatnosti, na prihode od poljoprivrede i šumarstva, na kapitalne dobitke i dr.). Stope ovih poreza su, u nacelu, proporcionalne (20 odsto), cime je iz sistema eliminisana mogucnost da se porez placa srazmerno ekonomskoj snazi obveznika.

U 1997. godini, uvedene su progresivne stope (izmedju nula i 30 odsto), ali samo kod poreza na zarade, cime su one neopravdano izdvojene od drugih prihoda. Cini se da je moguce u roku koji ne bi bio duzi od godine dana od pocetka reformi poceti sa primenom odredaba o globalnom (sintetickom) porezu na dohodak. Fizicka lica bi bila duzna da prijave sve prihode ostvarene tokom godine dana i da u poreskoj prijavi utvrde svoj dohodak, kao zbir neto prihoda iz svih izvora. Progresija treba da bude umerena i jednostavna. Svaki ce obveznik dobiti pravo na standardne odbitke po osnovu egzistencijalnog minimuma i izdrzavanja clanova porodice i samo na nekoliko nestandardnih odbitaka (za placene poreze i doprinose, za troškove lecenja, za kamatu po osnovu kredita uzetog za rešavanje stambenog pitanja, za odredjene investicije). Najviša marginalna stopa poreza na dohodak trebalo bi da bude u zoni od oko 25 odsto, što bi i ovaj porez cinilo zaista umerenim. Da bi se sistem pojednostavio, gradjani koji ostvaruju prihode samo po jednom osnovu (npr., samo iz radnog odnosa) ne bi uopšte morali da podnose poresku prijavu; tokom godine akontaciono naplaceni porez smatrao bi se za njih definitivnom poreskom obavezom. Da bi se stimulisala finansijska trzišta, kapitalne dobitke od prodaje akcija i udela trebalo bi izuzeti od oporezivanja.

Od poreza na promet ka porezu na dodatu vrednost: Porez na promet u fazi maloprodaje izgleda da ce ostati u primeni u kratkom roku. Srednjorocno, verovatno za oko tri godine, porez na promet ce u Srbiji i Crnoj Gori biti zamenjen porezom na dodatu vrednost (PDV). Ovaj sredjorocni deo poreske reforme ce biti ujedno najslozeniji i zahtevace opsezne administrativne, tehnicke i druge pripreme, kao i odredjene politicke odluke koje se mogu doneti prethodnim dogovorom republika.

Dosadašnje pripreme za uvodjenje poreza na dodatu vrednost (PDV) u velikom su zaostatku. Sadašnje vlasti pripremile su Nacrt zakona o PDV, ali tek predstoje obimne administrativno-tehnicke pripreme (obuka poreske administracije, edukacija poreskih obveznika, izrada poreskog informacionog sistema i dr.). Posebne teškoce otvara problem fiskalnog federalizma u SR Jugoslaviji; preciznije receno, odluka da li PDV treba da bude uveden saveznim zakonom, kao i odredjivanje modaliteta naplate ovog poreza, raspodele njegovih prihoda izmedju federacije, Srbije i Crne Gore i eventualnog prebijanja poreskih kredita izmedju federalnih jedinica , imaju dalekosezne politicke posledice. Mišljenja smo da strucni ljudi iz Srbije i Crne Gore, polazeci od ustavnog polozaja republika i uvazavajuci medjunarodna iskustva, treba da pazljivo razrade model PDV koji bi se, u srednjem roku, mogao primeniti na trzištu SR Jugoslavije. Bilo kakvo ubrzano prelazenje na PDV moglo bi se vratiti kao bumerang: niti su administrativno-tehnicke pripreme sprovedene, niti je obezbedjena povoljna politicka klima za mirnu, ekspertsku raspravu o federalnom ustrojstvu PDV. S druge strane, duze odlaganje pocetka primene PDV moglo bi da dovede SR Jugoslaviju u situaciju da bude jedina zemlja u Evropi bez tog poreza. Naime, danas još samo Slovenija, Hrvatska, Makedonija, BiH i SR Jugoslavija nemaju PDV u svojim poreskim sistemima, a prve tri drzave najavljuju njegovo uvodjenje za 1998. godinu iako je verovatno da ce uvodjenje i tamo trajati duze nego sto je planirano.

Sto se tice samog poreza na promet u maloprodaji, trebalo bi bitno suziti krug oslobodjenja (samo artikli najosnovnijeg standarda), ukinuti nizu, a uvesti samo jednu stopu, koja bi, umesto sadašnjih 23 odsto, bila na nivou od oko 15 odsto. Ovo resenje se preporucuje u obe republike. Opremu ne bi trebalo oporezovati; no, uprkos tome, prihodi ce biti znatno viši, jer ce se otkloniti mogucnosti za seljenje artikala iz jednog u drugi tarifni broj (od oštrije ka blaze oporezovanoj grupi), a ukupan obuhvat (kada su u pitanju potrošna dobra) bice širi.

Akcize: Akcizama mora da pripadne znacajnije mesto u poreskoj strukturi. Akcize na duvan i na alkoholna pica treba da budu iskazane u apsolutnim iznosima, s tim da ukupno dazbinsko opterecenje ovih artikala (carine, druge uvozne dazbine, akcize, porez na promet) bude znatno nize nego do sada. Podsecamo da je do polovine 1997. godine za uvozne cigarete na dinar nabavne cene (bez ikakvih trgovackih marzi) trebalo platiti cak 6,50 dinara razlicitih indirektnih poreza. Otuda nije ni cudno što su tolike razmere kontrabande i što politicki privilegovani pojedinci - uz tolerisanje i sa znanjem vlasti -- ucestvuju u njoj i ostvaruju ogromne ilegalne zarade, dok budzet ostaje bez sredstava. I prepolovljen iznos pomenutih dazbina dao bi daleko vece fiskalne prihode, ako bi se obezbedila striktna kontrola pri uvozu i izvozu i u akciznim skladištima, uz primenu banderola, koje bi bile štampane na zašticenom papiru od strane Zavoda za izradu novcanica.

Porez na imovinu i lokalni porezi: Porez na imovinu bi trebalo da zadrzi ulogu po kojoj ne predstavlja smetnju ekonomskom rastu. Drugim recima, on bi imao oblik iskljucivo poreza na nepokretnosti (kao do kraja 1996. godine), a iz sistema bi odmah bila odstranjena ona njegova komponenta kojom pogadja akcije i udele u društvima sa ogranicenom odgovornošcu. Ako se to u kratkom roku ne ucini, privatizacija bi se suocila s veoma nepovoljnim fiskalnim rezimom, u kojem bi korisnici privatizacije sticali akcije (na koje se placa porez), a od kojih je dividenda sasvim neizvesna. S druge strane, neophodno je uskladiti osnovice poreza na nepokretnosti sa stvarnom trzišnom vrednošcu tih objekata, cime bi se, uprkos umerenoj stopi (0,4 odsto), obezbedili veci fiskalni prihodi.

Opštine i gradovi moraju dobiti daleko znacajnije mesto u raspodeli javnih prihoda. Odmah bi trebalo odrediti da deo stope poreza na promet daje prihode budzetu lokalne zajednice u kojoj je promet obavljen; na taj bi se nacin izbegle politicke arbitrarnosti koje dolaze do izrazaja u sadašnjem sistemu usmeravanja dela prihoda od ovog poreza opštinama i gradovima, u kojem se zakonom odredjuje koliki ce procenat od naplacenih prihoda ostati odredjenoj nizoj politicko-teritorijalnoj jedinici. Ako je potrebno sprovoditi finansijsko izravnanje, s obzirom na razlike u poreskom kapacitetu koje postoje medju opštinama, onda to treba prevashodno ciniti budzetskim dotacijama. Porez na imovinu (na nepokretnosti) bio bi u potpunosti prepušten lokalnim budzetima, kao i porez na prenos apsolutnih prava. Naknadu za korišcenje komunalnih javnih dobara trebalo bi vezati za korisnike, a deo prihoda od poreza na platni spisak (koji se danas zove komunalna naknada, takodje treba ostaviti opštinama i gradovima.

(Nastavlja se)