Pismo

Tanja Jakobi

Odavno se nije dogodilo da jedno pismo koje stigne na adresu savezne vlade bude tako prijatno, kao ono koje je nasoj grupi za pregovore sa Londonskim klubom, uputio predsednik Medjunarodnog komiteta banaka poverilaca. U drzavnim medijima mnogi protokolarni dogadjaji, mnoge minorne medjunarodne posete (pocevsi od sada negde iscezlih delegacija ruskih deputata), navodni jugoslovenski uspesi u osvajanju svetskih trzista, zauzimali su, neopravdano, znacajan prostor.

Nada izrazena u pismu predsednika komiteta banaka poverilaca da ce pregovori o otplati duga biti uspesno nastavljeni, i rezultirati obostrano zadovoljavajucim aranzmanom, govori da bi mozda, posto preki politicki dogadjaji protutnje, Jugoslavija ipak mogla da se pozabavi sredjivanjem svoje ekonomije, ili da bar, postoje bar neki znaci da bi svet hteo da se pozabavi nama. Tu potrebu prvenstveno podupire cinjenica da je, na primer, Jugoslavija trenutno, po duzini docnje, jedna od najzaduzenijih zemalja prema Svetskoj banci, i da dalje nastavljanje tog statusa ne moze biti dobro ni za poveroca ni za duznika. Iako je jasno da ce politicke odluke, a pre svega procene SAD o tome da li SRJ ispunjava veliki broj obaveza i uslova koji su joj na razlicite nacine zadati, biti dominantni, podatak da bi SRJ mozda mogla racunati na tehnicku pomoc u poslovima kakav je privatizacija, ili sanacija banaka, (ili bar jednog preduzeca), znacio bi, s jedne strane, jasan signal da nismo ostavljeni sami po strani, i drugo, bio bi neka vrsta garancije da bi ovdasnje vlade, kojima strucnost nije jaca strana, manje lutale u trazenju "specificnih resenja".

Britanski fond "nou hau" koji ima znacajna iskustva u privatizaciji, vec je izrazio spremnost da pruzi saradnju svojih eksperata, a mozda bi se i sa drugih strana u bliskoj buducnosti moglo ocekivati da povuku slicne poteze.

Ako bi sadasnju pompu, kojim slucajem mogli da zamenimo za stvarne reforme, onda bi i ovakva pisma i dobra volja stranih eksperata imala daleko veci rejting, od pocesto veoma neprijatnih diplomatskih poseta u kojima se raspravlja zasto SRJ nije ispunila svoje obaveze iz Dejtonskog sporazuma, ili zasto se ne drzi nekih drugih u svetu normalnih nacela.

Kad bi ovo drugo izostajalo, i kad bi se pokazala dobra volja da se sa svetom vise primitivno ne inatimo, ono prvo dobilo bi znacaj koji objektivno i zasluzuje.