RAZRADJEN PROGRAM RADIKALNIH EKONOMSKIH REFORMI U JUGOSLAVIJI (7)

Denacionalizaciji se bez odlaganja mora pristupiti, ali se precizno moraju odrediti uslovi pod kojima se denacionalizacija odredjenih dobara vrsi, nacela na kojima se denacionalizacija zasniva, njen nacin i postupak

Vracanje trzisnim ustanovama i vladavini prava podrazumeva da se u okviru privatizacije pristupi restituciji, ma koliko ona bila slozena.

Bez odlaganja je potrebno doneti zakone koji ce balansirano voditi racuna o interesima predjasnjih i sadasnjih vlasnika i opstim, javnim interesima.

Reprivatizacija, prelazak drzavne, odnosno drustvene svojine u privatnu vracanjem predjasnjem vlasniku, moze biti najpravicniji obilik privatizacije. Zavisno od oblika oduzimanja privatne svojine, reprivatizacija se moze izvrsiti kao denacionalizacija, dezeksproprijacija i dekonfiskacija.

Denacionalizacija je vracanje ranijem vlasniku nacionalizovanog dobra, onog koje je u drzavnu ili drustvenu svojinu preslo zakonom. Radilo se o opstoj meri, koja je pogadjala sve stvari iste vrste (poljoprivredno, sumsko i gradjevinsko zemljiste, stanove, poslovne prostorije), uz ogranicenje obima privatne svojine ili pak iskljucenje dobra iz privatnosvojinskog rezima, ili se pak odnosila na (imovinu svih) preduzeca u odredjenoj privrednoj grani.

Dekonfiskacija je vracanje imovine oduzete konfiskacijom. Konfiskacija je bila glavna ili sporedna kazna za krivicna ili druga kaznjiva dela, siroko primenjivana posle Drugog svetskog rata.

Dezeksproprijacija je vracanje ranijim vlasnicima eksproprisanih nepokretnosti.

Kako je nacionalizacija bila najsiri primenjivan zahvat u privatnu svojinu, ona je i najvazniji oblik reprivatizacije.

U celini, razlozi koji govore u prilog denacionalizacije su ipak opstiji i snazniji. Razlozi protiv ukazuju samo na poteskoce koje se nuzno moraju pojaviti u njenoj realizaciji. Zbog toga se denacionalizaciji bez odlaganja mora pristupiti, ali se precizno moraju odrediti uslovi pod kojima se denacionalizacija odredjenih dobara vrsi, nacela na kojima se denacionalizacija zasniva, njen nacin i postupak.

Da bi denacionalizacija bila opravdana ranija nacionalizacija (konfiskacija, eksproprijacija) mora biti kvalifikovnaa kao neopravdana. Ona je to kada je oduzimanje privatne svojine ucinjeno povredom standarda koji vaze za pravo na mirno uzivanje imovine u civilizovanom svetu.

Treba prihvatiti resenje po kome ce se zakonom otvoriti mogucnost da se pojedinacnim resenjima ukinu, vracanjem stvari ili obestecenjem, pojedinacni akti kojima je izvrsena nacionalizacija (konsfiskacija, eksproprijacija), a koji su doneti na osnovu odredjenih (nabrojanih) propisa ili povredom kriterijuma koji oduzimanje imovine cine opravdanim.

Radi se o srednjem resenju, koje zakone kojima je nacionalizacija izvrsena navodi samo da bi olaksala postupak denacionalizacije, ostavljajuci mogucnost utvrdjivanja slucajeva koji nisu predvidjeni tim zakonima (na primer kvazi dobrovoljnog ustupanja imovine drzavi), a da se ne pribegava retroaktivnosti koja je sama po sebi ozbiljan udar pravnoj sigurnosti.

Pod navedenim uslovima, denacionalizacija moze biti predvidjena zakonom koji mora postovati sledeca nacela:

- nacelo jednakog postupanja. Nuzno je sve predjasnje vlasnike dovesti u priblizno jednaku poziciju, pa je, kada je god to moguce, potrebno predvideti isti model denacionalizacije;

- nacelo postovanja stecenih prava. U izboru oblika (vracanje dobra ili obestecenje) i obima denacionalizacije moraju se vagati interesi predjasnjih i sadasnjih vlasnika. Ako ce, primenom pravila o povracaju, novi vlasnik ostati bez stvari, mora mu se obezbediti bar onakav polozaj kakav bi imao predjasnji da mu se stvar ne vraca;

- nacelo stvaranja logicne pravne situacije. Rezultat denacionalizacije ne sme biti stvaranje subjektivnog prava kakvo je inace nepoznato u pravnom sistemu, ili pravne situacije koja izaziva potrebu za trajnom intervencijom drzave;

- nacelo ogranicenog obestecenja. Cilj denacionalizacije mora se ograniciti na to da se predjasnji vlasnik stavi u onaj pravni i ekonomski polozaj u kome je priblizno bio u momentu nacionalizacije. Zbog toga je moguce predvideti samo ograniceno obestecenje, jer bi za drzavu bio neopravdano prevelik teret isplata izmakle dobiti ili moralne stete;

- nacelo efikasnosti. Denacionalizacija mora biti sprovedena efikasno i uz minimalne transakcione troskove. Predug i preskup postupak bi doveo denacionalizaciju u pitanje i neopravdano produzilo pravnu neizvesnost;

- nacelo usaglasenosti denacionalizacije i privatizacije. Nije prihvatljiva denacionalizacija koja ce ugroziti proces privatizacije, bilo tako sto ce ga usporiti, bilo tako sto ce naknadno denacionalizacija ugroziti prava privatizacijom stecena. S druge strane, nuznost privatizacije nije izgovor da se denacionalizaciji ne pristupi. Ako se predvidi neposredna pravna i ekonomska veza izmedju (opste) privatizacije i denacionalizacije, tako sto ce se denacionalizacija vrsiti i davanjem deonica odnosno udela u preduzecu koje se privatizuje, ili iz sredstava dobijenih njegovom prodajom, moguce je pri privatizaciji rezervisati fond tome namenjen, bar na izvestan, ogranicen rok.

Kada se donese odluka o denacionalizaciji postavlja se pitanje kako joj pristupiti: vracanjem oduzetog dobra (kada je to uopste fakticki moguce) ili davanjem obestecenja u novcu. Ovo pitanje je povezano i sa problemom procene vrednosti oduzetog i onog sta se ima vratiti ili platiti, s obzirom na moguce promene vrednosti dobra koja je nastupila od momenta nacionalizacije do momenta denacionalizacije.

Kada je predmet nacionalizacije (konfiskacije, eksproprijacije) bila neka stvar, u izboru izmedju vracanja stvari ili obestecenja, mora se voditi racuna:

a) da li (individualno) odredjena stvar jos uvek postoji, tako sto je sacuvala svoj identitet odnosno da li se moze izdvojiti iz neke novonastale celine i

b) da li jos uvek (ponovo) moze biti predmet privatne svojine ili je definitivno pretvorena u javno dobro (na primer: gradjevinska parcela je pretvorena u javnu saobracajnicu);

c) da li je stvar jos uvek u svojini drzave;

d) ako je u svojini treceg, po kakvom je pravnom osnovu novi vlasnik stekao pravo svojine.

Stvar se najlakse moze vratiti ako je jos uvek postoji u relativno neizmenjenom obliku, u drzavnoj je svojini, ili je pak u drustvenoj svojini, u imovini subjekta kome ju je drzava pri osnivanju ili docnije "dodelila" (tzv. administrativnim prenosom prava koriscenja i/ili raspolaganja) ili pak ako je stvar u drustvenoj svojini, a u drzavini lica koje je aktom o oduzimanju privatne svojine naznaceno kao njen buduci korisnik; u svim ovim slucajevima postoji neposredna veza izmedju oduzimanja i vracanja stvari, u nacionalizaciji se mogu prepoznati elementi prinudne derivacije.

Opravdano je vracanje stvari i kada je u svojini lica koje ju je steklo od drzave, ono ili njegov pravni prethodnik, besteretnim pravnim poslom Njegov interes je tada manje dostojan zastite od interesa predjasnjeg vlasnika. Od ovoga je nuzno, s obzirom na socijalne i istorijske razloge, izuzeti agrarne interesente odnosno njihove naslednike.

Moze se prihvatiti vracanje stvari i ako je sadasnji vlasnik ili njegov pravni prethodnik (nakon nacionalizacije) do stvari dosao teretnim poslom, ali mu tada treba dati obestecenje kakvo bi dobio predjasnji vlasnik umesto oduzete stvari.

U slucaju ovakvog naturalnog vracanja stvari, ako je ona od nacionalizacije izgubila na vrednosti usled uobicajene upotrebe ili istorijskog rabacenja, rizik ovog gubitka treba da padne na predjasnjeg vlasnika. Ako je stvar izgubila na vrednosti usled stetnog dogadjaja za koji se inace gradjansko-pravno odgovara ili usled neodrzavanja, predjasnji vlasnik bi imao pravo na naknadu stete, koju bi solidarno dugovali lice u cijim je rukama stvar bila u vreme nastupanja stete i drzava. Ako je stvar dobila na vrednosti indirektnim ulaganjima (na primer, u okolnu infrastrukturu) korist bi trebalo da pripadne predjasnjem vlasniku, a ako se radi o direktnom ulaganju, ulagac bi imao pravo na naknadu, ili odvajanje ugradjenog, uz mogucnost uspostavljanja susvojine ako korisnik denacionalizacije ulozeno ne moze da naknadi.

Ako vracanje stvari nije moguce ili nije opravdano - jer je unistena, ili tako izmenjena da je izgubila identitet, ili bi vracanjem nastupila pravno nelogicna situacija - predjasnji vlasnik bi imao pravo na obestecenje. Pri odredjivanju visine obestecenja, trebalo bi poci od stanja u kome je stvar bila u trenutku oduzimanja i trzisne vrednosti takve stvari u momentu denacionalizacije; beneficija relativnog povecanja vrednosti ali i rizik gubitka vrednosti bili bi na predjasnjem vlasniku.

Poseban oblik naturalnog vracanja dobra je priznanje predjasnjem vlasniku udela (ili iskljucivog vlasnistva) u preduzecu ili drugom pravnom licu koje je bilo predmet nacionalizacije. Ovo je moguce ako je pravno lice kontinuirano sacuvalo svoj identitet, ili se moze prepoznati u sklopu pravnog lica kome je pripojeno, ili se mogu prepoznati lica nastala izdvajanjem iz nacionalizovanog. U odredjivanju visine udela koji se u ovim slucajevima ima priznati, mora se poci od dve procene: procene vrednosti nacionalizovanog preduzeca u momentu nacionalizacije, i procene u momentu denacionalizacije; procene se moraju izvrsiti istom metodom. Vrednost udela u momentu nacionalizacije izrazila bi se tada kao srazmeran udeo u novoj vrednosti preduzeca.

Istim sistemom mogao bi se urediti i jedan oblik obestecenja, kada povracaj udela u nacionalizovanom preduzecu nije moguc. To bi bilo obestecenje davanjem udela (akcija) u drugom (bili kom) preduzecu koje je predmet privatizacije, umesto novca. U prilog ovog nacina obestecenja govori nacelo efikasnosti: denacionalizacija bi se sasvim vezala za privatizaciju, ne bi bilo neophodno angazovati druge resurse za isplatu obestecenja. Radi se, medjutim, o zasnivanju nevoljnog akcionarstva, bez mogucnosti izbora akcija (ili bi bila ugrozena efikasnost privatizacije), sto u nacelu nije prihvatljivo, jer korisnik denacionalizacije snosi rizik promena vrednosti dobijenog obestecenja a da se tu ne radi o poslovnom investicionom riziku. Ali se ovaj model ne moze sasvim odbaciti. On ostaje za slucaj da se pokaze da obestecenje na drugi nacin nije moguce obezbediti.

Novcano obestecenje odredjivalo bi se revalorizacijom vrednosti udela u nacionalizovanom preduzecu.

Aktom kojim se nalaze denacionalizacija nastace pravni odnos izmedju lica kome se imovina vraca (korisnika denacionalizacije) i drzave, izuzetno lia u cijoj se imovini nalazi nacionalizovana stvar.

Korisnik denacionalizacije je predjasnji vlasnik ili njegov pravni sledbenik. Kao pravni sledbenik pojavice se naslednik, zakonski ili testamentalni. U drugom slucaju postavlja se pitanje konkurencije sa zakonskim naslednicima, ako ostavilac testamentom nije raspolagao i nacionalizovanom imovinom. Treba prihvatiti volju testatora da odredi univerzalnog sukcesora, a zakonskom nasledniku dati naknadni rok da eventualno trazi ponistenje ili redukciju testamentalnog raspolaganja, pozivom na opste razloge.

Nije prihvatljivo ogranicavati korisnicki status drzavljanstvom, izuzev primenom opstih pravila o nasledjivanju.

Kada je objekt denacionalizacije pravno lice, korisnici su fizicka lica - njegovi osnivaci odnosno udelnicari, proporcionalno velicini udela (broju akcija). Ako je u pitanju zavisno pravno lice to su osnivaci (udelnicari) pravnog lica osnivaca.

Obaveza vracanja stvari - izuzev kada je vraca trece lice u cijoj je imovini u momentu denacionalizacije - je na drzavi. Kako je SR Jugoslavija federalna drzava, nuzno je raspodeliti obavezu izmedju federcije i federalnih jedinica. Moguce je koristiti dva kriterijuma: ko je sproveo nacionalizaciju i u cijoj se imovini nalazi nacionalizovano dobro. Tako bi federacija ili republika vracale dobro odnosno dugovale obestecene ako je nacionalizacija izvrsena njihovim aktom odnosno na osnovu njihovog propisa, ili nezakonitim aktom njihovog organa, a u svakom slucaju kada se dobro kod nje nalazi.

Ovaj logican sistem moguce je ipak dovesti u pitanje kada se uzme u obzir raspad nekadasnje SFRJ odnosno u trazenju odgovora na pitanje na kojoj ce drzavi biti obaveza vracanja ili obestecenja ako je do nacionalizacije doslo primenom federalnog propisa, a znacajne nacionalizacije su upravo tako i ucinjene. Da li ce drzave ucestvovati u ovoj obavezi srazmerno ucescu u drugim obavezama, ili ce svaka biti duznik samo prema svojim drzavljanima?

Cini se da je za nepokretnosti najjednostavnije primeniti princip lex et forum rei sitae, a za ostala dobra poci od mesta u kome je nacionalizacija ucinjena. SRJ (federacija) bi bila u obavezi samo ako se dobro nalazi u njenoj imovini.

Usvajanjem ovakvog sistema moguce je izbeci potrebu za donosenjem paralelnog zakonodavstva, federalnog i republickog.

Drzava ne samo da je obveznik povracaja stvari ili obestecenja, vec i donosi akta kojima se oni odredjuju, pa i konstituise pravni odnos izmedju korisnika denacionalizacije i lica koje stvar vraca odnosno placa obestecenje.

(Nastavlja se)