OTIMACINA ZA VOJVODJANSKE GLASOVE

Strah od jacanja autonomaskog pokreta ujedinio socijaliste i radikale, Draskovica i Paroskog

Mihal Ramac

Srbiji najveca opasnost preti iz Vojvodine, odnosno od nekih snaga koje deluju u Vojvodini i u njeno ime. Na taj zakljucak navode predizborne izjave gotovo svih stranaka koje imaju sediste u Beogradu, ali im je jako stalo i do glasova u severnoj pokrajini. Vojvodina je bila prva zrtva Miloseviceve "antibirokratske revolucije" koja je dovela do raspada Jugoslavije i tokom poslednjih devet godina platila je izuzetno visoku cenu "ponovnog povratka u okrilje Republike". Politicki obezvlascena, ekonomski osiromasena, s unistenom poljoprivredom i uplasena ratom, Vojvodina je zacudjujuce dugo cutke trpela, da bi se na proslogodisnjim izborima naglo okrenula samoj sebi. Koalicija "Vojvodina" je preko noci postala znacajan politicki cinilac, a status Vojvodine glavna tema predizbornih razmisljanja, obecanja i pretnji.

Liga socijaldemokrata Vojvodine, Narodna seljacka stranka i Reformska demokratska stranka Vojvodine ni u svojim programima ni u predizbornim nastupima ni jednom recju ne pominju odvajanje Vojvodine o Srbije i Jugoslavije niti stvaranje vojvodjanske drzave. Uprkos tome, njihovi protivnici neprestano i slozno tvrde da je "Vojvodina" separatisticka koalicija i stoga zastrasuju birace da ce, glasajuci za "autonomase", izabrati pakao. Utisak da popularnost "Vojvodine" i dalje raste potvrdjuju mnogobrojne ankete. To je i razlog sto protiv "separatista" neumorno grmi i levica i desnica. Milosevic je na antiautonomaskoj platformi ponovo udruzio svoje pristalice i Seseljeve radikale, a uz njih je ovaj put i Srpski pokret obnove i Narodna stranka predsednikovog ratnog saveznika Milana Paroslog.

Levi blok i ne pokusava da Vojvodini ponudi nesto vise od onog sto trenutno ima. Tacnije, od onog sto nema. Socijalisticki agitatori i njihovi koalicioni partneri uglavnom obecavaju ubrzanu izgradnju svega i svacega, razvoj poljoprivrede i nacionalnu ravnopravnost, a nemaju odgovor ni na pitanje kad ce seljacima platiti psenicu. Kod radikala ima jos manje nejasnoca: nikakve teritorijalne autonomije ne dolaze u obzir, Vojvodina je samo geografski pojam, nacionalne manjine ima da budu lojalne pa ce dobiti sva prava koja im pripadaju po socijalistickim, pardon, svetskim standardima. Srpski pokrt obnove se u lane donetoj "Deklaraciji o Vojvodini" zalaze za gotovo iste ciljeve kao Nenad Canak, Dragan Veselinov i Mile Isakov. U predizbornoj kampanji, medjutim, govori drugacije.

Evo kojim argumentima je Vuk Draskovic pocetkom prosle nedelje pokusao da pridobije birace u Zrenjaninu: "Lokalna autonomija da, rasturanje i cerupanje Srbije ne. Pamtimo godine kada je Vojvodina bila drzava u nepostojecoj Srbiji. Vojvodjansko zito je tada najpre odlazilo u Albaniju, a kasnije je Vojvodina radila, a gradilo se Hrvatsko primorje..." Slicne "argumente" je u istom gradu izneo koordinator JUL za Vojvodinu Zivko Soklovacki, izjavivsi da koaliciju "Vojvodina" "vode deca dokazanih autonomasa cija je politika dozivela osudu i krah 1988. godine. Oni se bore za vlast i udruzuju se sa istomisljenicima iz Lige za Sandzak i s nekim sumadijskim autonomasima. Tu se ne radi samo o borbi za vlast nego o savezu protiv sopstvene drzave, sto je kaznjivo u svim demokratskim drzavama".

Predsednicki kandidat i lider Narodne stranke Milan Paroski je, na recima, najvise preuzeo od koalicije "Vojvodina". On cak zahteva da severna pokrajina ima u Srbiji izdvojen ziro-racun i da se neka republicka ministarstva u celosti ili delimicno izmeste u Novi Sad. Medjutim, u njegovom recniku postoji samo "Vojvodina srpska", koju zamislja kao Vels u Ujedinjenom Kraljevstvu, u manjinama je spreman da pruzi priblizno onoliko kao i Seselj. Istupajuci u ime Srba-starosedelaca, Paroski pominje i nesto o cemu se dosad u Vojvodini nije govorilo javno: izrazava nezadovoljstvo sto i Jugoslavijom i Vojvodinom "vladaju Crnogorci". U prilog toj tezi navodi da su Crnogorci ne samo predsednici savezne drzave i vlade, vec i svih dvanaest direktora novosadskih srednjih skola, "kao da nema pismenih Srba". Ako su Crnogorci poseban narod, smatra on, treba da u Vojvodini budu nacionalna manjina, pa i da imaju svoje posebne skole.

Bojkotaskog bloka sto se tice, Demokratskoj stranci nikad nisu bili ugodni razgovori u bilo kakvoj autonomiji Vojvodine, Demokratskoj stranci Srbije takodje, dok Demokratski centar i Gradjanski savez Srbije u Vojvodini ne predstavljaju snagu s kojom se ozbiljnje racuna.

U koaliciji "Vojvodina" racunaju da im napadi sa svih strana vise koriste nego stete. Posto ni u ovoj kampanji nemaju para i kadrova za "pokrivanje" cele pokrajine u onoj meri kao njihovi udruzeni protivnici, "vojvodinasi" i ovom prilikom racunaju da se biraci nece povoditi za lepim recima ili pretnjama, vec da ce pre glasanja pogledati u prazan budjelar i dobro razmisliti. Milan Paroski svakako je u pravu kada tvrdi da je Vojvodina postala izuzetno trusno podrucje. Prosecni birac je na mukama i pribojava se da ce, kome god se privoleo, jos jednom "obrati bostan". Sa socijalistima bar (misli da) zna sta ga ceka. S radikalima takodje. O Draskovicu razmislja nesto manje jer mu je najmanje jasan. Najradije bi glasao za "svoje", "jedine prave Vojvodjane", ali se plasi nece li time izazvati bes Beograda. Sto je najgore, svestan je da za nekoga glasa i ako 21. septembra ostane kod kuce.