Razgovor s dr Petrom Djukicem

Troseci dodatni strani kapital, dobijen prodajom poste, drzava se ponasa kao gazda koji je prodao podrum svoje kuce, pa zivi u iluziji da su mu godisnji prihodi naglo porasli i da je poplava stranih ulaganja na vidiku

Bojana Jager

"Povratak u buducnost" jos se nije dogodio, iako su prosle gotovo tri godine od kako je (5. oktobra 1994) sa donosenjem Rezolucije 947, najpre stidljivo, najavljen pocetak ukidanja sankcija prema SRJ, ciji je rep u vidu zadrzanog "spoljnjeg zida" ostao i do dana danasnjeg. Taj dugi period samo je pokazao koliko je duboka ekonomska katastrofa pogodila zemlju i gradjane i sa kakvim nas je politicko-ekonomskim igrama zamajavala vlast, stalno iznova, u razlicitim formama, obecavajuci razvoj ekonomije i drustva. Da se ne zaboravi sta je u tom smeru cinjeno - to je zabelezio dr Petar Djukic u svojoj upravo izdatoj knjizi "Moc i nemoc ekonomske politike - Jugoslavija u vreme suspenzije sankcija".

Glavni izborni adut vladajuce stranke je, medjutim, da je vlada Mirka Marjanovica upravo osigurala privredni rast, i to u uslovima cenovne i valutne stabilnosti?

- Vec sada je jasno da se nikako ne mogu ostvariti ovogodisnji ambiciozni ciljevi o rastu industrijske proizvodnje od 14 i povecanju drustvenog proizvoda od 13 procenata. U proteklih sedam meseci, na primer, ni u jednom mesecu industrijska proizvodnja nije premasila nivo iz lanjskog decembra. Slicno je i sa realnim zaradama, koje su taj nivo prevazisle jedino u junu i julu, dakle od momenta kada su pristigle dodatne pare od prodaje PTT. Njihov sadasnji nivo od prosecnih blizu 200 maraka, ostvaren u prilikama kada je proizvodnja malaksavala, nerealan je i predstavlja veliko iskusenje pre svega za devizni kurs.

Od njegove poslednje korekcije, kada je devalvacijom od 25. novembra 1995. valutni kurs zakovan na 3,3 dinara za marku, maloprodajne cene su do sada porasle za oko 70 odsto, sto znaci da je devizni kurs odavno postao nerealan. Razlika izmedju crnog i zvanicnog kursa vec iznosi oko 18 procenata (dok se deset odsto u svetu smatra marginom posle koje se vec pali crveno svetlo), a i takav raspon se odrzava pre svega uz pomoc problematicne konvertibilnosti za uvozna preduzeca i zbog trenutno vece ponude deviza posle prodaje "Telekoma". Medjutim, mora se imati u vidu da je lane deficit platnog bilansa iznosio preko 1,5 milijardi dolara. Posto ce u 1997. on zasigurno biti jos veci, to znaci da cemo imati znacajan neto devizni odliv (preko preduzeca ili gradjana, svejedno), koji ce izneti iz zemlje onih milijardu i nesto vise maraka "postanskih" deviza.

Ipak, rast proizvodnje je nesto sa cime se politicari trenutno najvise hvale, probirajuci iz statistickih podataka poredjenja koja im najvise odgovaraju, da bi dokazali da je "preporod" vec u toku.

- Taj rast proizvodnje, nesto malo visi nego lane, ne daje nikakvu garanciju da ce se ostvariti najnovije strategije, koje je napravila Savezna vlada i koje politicari promovisu u propagandne svrhe ovih dana - da ce 2005. zemlja dostici nivo najveceg drustvenog proizvoda iz 1989. godine, odnosno da ce 2003. ostvariti nacionalni dohodak iz 1990. godine. Savezni planeri su, u skladu da tim ciljem, projektovali prosecnu godisnju stopu rasta od 10 odsto, a koliko je to realno govori cinjenica da je takav kontinuirani rast u visegodisnjem periodu imao samo Japan i to posle rata i bivsa Jugoslavija u periodu od 53, do 63. godine. Danas je slican podvig, naravno, nemoguce postici, a u nasem slucaju pre svega zato sto do pune normalizacije odnosa sa svetom nece doci, verovatno, u par narednih godina, zatim zbog postojece lose proizvodne strukture i temeljnih gresaka sistema i najzad jer su u medjuvremenu bitno izmenjeni uslovi za dobijanje dodatnih inostranih sredstava.

Od 1994. do sada industrijska proizvodnja u SRJ rasla je po prosecnoj stopi od 4 odsto, a to znaci da bismo se na nivo iz 1989. mogli vratiti tek za nekih 17, pa i vise, godina. Ili, ako se prosecna stopa rasta drustvenog proizvoda u pomenutom razdoblju krece oko 6 odsto, onda za "povratak u buducnost" treba barem oko 12 godina. Nesumnjivo je da ce devizna sredstva od prodaje Telekoma uticati na to da se proizvodnja u narednim mesecima unekoliko poveca, te da ce se smanjiti veliki pritisak dojucerasnje ekonomske depresije, nelikvidnosti i socijalnog nezadovoljstva. Samo, to se nikako ne moze poistovecivati sa razvojem.

Za razliku od zvanicnih Vi ne prognozirate tako brz povratak u medjunarodne finansijske institucije. Zasto?

- Podsetimo se, 9. juna kada je potpisan ugovor o pradaji srpskog "Telekoma", istog dana, objavljena je i vest da SAD zadrzavaju unilateralni pristup sankcijama prema Srbiji i Crnoj Gori, odnosno da ce njihova imovina u Americi biti zamrznuta za narednih sest meseci. Kako se u medjuvremenu nista politicki nije popravilo u pogledu sprovodjenja Dejtonskog sporazuma, na planu politickih uslova za predstojece izbore, u pogledu demokratizacije zemlje (problem Kosova da i ne spominjemo) i kako se opet do decembra ne mogu napraviti neki spektakularni zaokreti, ocekijem da ce SAD ovakvu odluku produziti za novih sest meseci. Njihovom stavu prilagodice svoje ponasanje znacajan broj zemalja, a to je i signal za MMF i medjunarodni kapital, koji ce i dalje ostati daleko od nase zemlje. Naravno, to ne znaci da nece moci da bude ponovljeno ono sto je ucinjeno sa PTT, ako to odredjeni socijalni i politicki razlozi budu diktirali. Neki domaci infrastrukturni sistemi i prirodni monopoli nece ostati bez inostranog kupca, ali su uslovi za takve prodaje, diktirane nuzdom, uvek problematicni i po pravilu nepovoljni.

Koliko bi po Vama moglo da traje veselo stanje poboljsanih ekonomskih i socijalnih prilika pred izbore, zasnovano upravo na trosenju tog kapitala?

Svakako ne dugo. Vec je doveden u pitanje i najveci nesumnjivi, dosadasnji uspeh ekonomske politike - visemisecna stabilnost cena. Razlog je povecana kolicina novca u opticaju. Lane je prosecna mesecna kolicina novca u opticaju iznosila oko 4,2 milijarde dinara, a u ovogodisnjem julu novcana masa vec prelazi 8 milijardi dinara, sto je rast koji prevazilazi deviznu injekciju po osnovu prodaje poste. Ukoliko bi se devizni krediti, dati iz tog "dzaka", zaista vratili u deviznom obliku i sa 4 odsto kamate, mogla bi se odrzati devizno monetarna ravnoteza jos pet-sest narednih meseci, dokle uostalom i dosezu svi ciljevi koje sebi postavlja aktuelna ekonomska politika. Sigurno je, medjutim, da se dobar deo tih zajmova ne moze vratiti (jer su deljeni po principu svakome po malo), a cim se reprogramira prvi takav kredit, puca ceo lanac. Krajnji efekat ce biti da ce se taj devizni kolac, koji sada sluzi kao podrska dinaru, prepoloviti i da ce se veliki deo tih deviza nepovratno odliti u inostranstvo. Posle toga bice, naravno, jasno da se vise ne moze odrzati ni sadasnji kurs po kojem dinar vredi trecinu marke.

U celoj situaciji vlast se ponasa kao gazda koji je prodao podrum svoje kuce i zivi u iluziji da su mu godisnji prihodi naglo porasli. Taman toliko je odrziva i aktuelna prica o rekordnom porastu drustvenog proizvoda koji nas ocekuje u ovoj godini.