Odgovor episkopu Artemiju

Tek u tumacenjima Novog zaveta ima izvesnog razmimoilazenja medju crkvama, a zadatak ekumenizma je iznalazenje zajednickog jezika i dijaloga bas tamo gde tog razmimoilazenja ima. Ima li u tome neceg ruznog i bogohulnog?

Doc. dr Jovan Maksimovic

Oslobodjenju od ksenofobije i povratku nase izolovane zemlje i naroda medju ostali svet umnogome bi mogla doprineti i verska tolerancija, koje poslednjih godina u nasoj sredini na zalost nije bilo. Medjutim, kako se cini da se na tom polju pojavljuju neki povoljniji vetrovi, odlucio sam se da ovom delikatnom pitanju dam svoj skroman doprinos clankom koji je vec bio stavljen u ladicu s namerom da nikada vise ne bude objavljen. Clanak je bio s povodom napisan u januaru ove godine, a razlozi zbog kojih se tek sada pojavljuje u neznatno izmenjenom obliku bice obrazlozeni u daljem tekstu.

Dakle, kao dugogodisnji citalac "Pravoslavlja" i, po rodjenju i krstenju pripadnik Srpske pravoslavne crkve, a u dusi i srcu hriscanin, u vise navrata poslednjih nekoliko godina, imao sam nameru da se obratim pismom urednistvu ovog casopisa u kojem bih iskazao svoje neslaganje s pojedinim napisima u "Pravoslavlju" koji su se kosili s mojim hriscansko-kosmopolitskim poimanjem ljudi, zivota i religije. Medjutim, do sada to nisam ucinio smatrajuci da teoloske rasprave ne spadaju u moju nadleznost, vec da su za to zaduzeni nasi duhovni oci. Koliko god sam bio svestan toga da je duznost svakog hriscanina da, pored molitve i bogougodnog zivota, duboko razmislja o nacinu i meri svoga odnosa prema Bogu i da ispunjava sve svoje obaveze kao pripadnik svoje crkvene i verske zajednice, i trudio se, koliko mi je to bilo u mogucnosti, da tim zahtevima udovoljim, isto toliko sam bio svestan cinjenice da je takodje vazno pratiti i kriticki se odnositi prema politici crkve kojoj pripadam i, u ovom slucaju, casopisa koji nam tu politiku predstavlja. To je bio razlog sto sam se ovom prilikom obratio urednistvu "Pravoslavlja" s najozbiljnijom namerom da se ovaj moj polemicki clanak u celosti i objavi. Na taj korak me je podstakao clanak Njegovog preosvestenstva gg. Artemija u "Pravoslavlju" broj 714 od 15. XII 1996. godine pod nazivom "Ekumenizam", a u rubrici "Prakticna veronauka".

U tom svom clanku gg. episkop Artemije pokusao je da odgovori na mnoga pitanja, kako sam kaze "pitanja koja namece nase vreme, vreme kada su sve vrednosti, i moralne i duhovne dovedene u pitanje". Pitanja su sledeca: "Kako pravoslavni hriscanin (monah ili mirjan) treba da gleda na nepravoslavnog coveka (Jevrejina, muslimana, rimokatolika, protestanta)? Sme li pravoslavac da udje u nepravoslavnu bogomolju? Sme li da prisustvuje nepravoslavnom molitvenom obredu i skupu, sme li da ucestvuje molitveno u njemu?"

Medjutim, kako sam posle nekoliko meseci cekanja i urgiranja konacno dobio odgovor od urednistva "Pravoslavlja" da taj moj clanak "nije za objavljivanje", a revolt je pomalo splasnuo, odustao sam od te svoje namere. Neki novi momenti podstakli su me da se ponovo aktuelizuje moja prvobitna namera. U spomenutom clanku gg. Artemija nije receno da se pojam "ekumenizam" odnosi na pronalazenje zajednickog jezika u onim segmentima i ucenjima hriscanskih crkava gde vec postoje bliski stavovi. A njih je u velikim hriscanskim crkvenim zajednicama veoma mnogo. Dovoljno je samo reci da je Biblija, tacnije Novi zavet Gospoda nasega Isusa Hrista, zajednicka knjiga, osnovna religiozna ideologija za sve hriscanske verske zajednice i crkve. Nema druge Biblije. Tek u tumacenjima delova Novog zaveta postoje odredjena razmimoilazenja medju pojedinim hriscanskim crkvama, a zadatak ekumenizma je iznalazenje zajednickog jezika i dijaloga bas u onim delovima gde tog razmimoilazenja ima. Ima li u tome necega ruznog i bogohulnog? Nije li Isus Hristos propovedao bezgranicnu ljubav cak i prema nasim neprijateljima? Takva vrsta zblizavanja i uspostavljanja medjusobnog dijaloga bila bi od visestruke koristi za sve hriscanske zajednice, a niposto "izmisljotina one iskonske Zmije koja je djavo i satana", kako ekumenizam naziva u svome clanku gg. Artemije. Njegovo preosvestenstvo istina navodi citat iz Jevandjelja po Jovanu (Jov. 17, 21), gde se Hristos molio u svojoj prvosvestenickoj molitvi pred stradanje za jedinstvo hriscana, ali pri tome gg. Artemije kaze da "ekumenisti to jedinstvo zele da ostvare, ne na Istini i u Istini, vec na kompromisu, lazi i licemerju". Na pitanje: gde je Istina postoji samo jedan odgovor. Istina je Jevandjelje, a ono je jedno. Prema tome, nauka jevandjelska nije samo "nauka Crkve pravoslavne", kako kaze gg. Artemije, jevandjelska nauka je nauka hriscanska. Isto tako kao sto ni Bog nije samo pravoslavni, katolicki ili protestantski, vec je jedan i svemoguci. Crkva Hristova takodje nije samo "Crkva pravoslavna", kako kaze gg. Artemije. Rimokatolici takodje smatraju da je katolicka crkva Crkva Hristova, protestanti isto tako. A Isus Hristos, kada je zaduzio Simona Petra da osnuje Crkvu Hristovu (Mat. 16, 18-20), nije naznacio kojoj hriscanskoj denominaciji ce ta crkva pripadati.

Moze se postaviti pitanje da li bi se ekumenizam mogao iskoristiti kao paravan za prevodjenje iz jedne u drugu hriscansku crkvu ili, jos vise, za postepeno prevladavanje jedne hriscanske crkve kao prave i jedine Istine. U principu bi tako nesto moglo biti moguce. Medjutim, kada bi do toga doslo, tada to vise ne bi bio ekumenizam i tako mu se ne bi smelo prilaziti niti ga tako shvatati. Plasim se da je bas tako shvatio ekumenizam gg. Artemije kada kaze: "Pravoslavni sa nepravoslavnim ne moze imati nikakve verske, obredne ili molitvene zajednice, ali se moze i treba moliti za njih da ih Gospod prosveti, umudri i uputi na put spasenja, na put povratka i prisajedinjenja Jedinoj Svetoj Sabornoj i Apostolskoj crkvi, izvan koje i mimo koje nema spasenja."

Da nije sve bas tako govori podatak iz istorije ekumenizma o tome da su se do sada najvatreniji pobornici za zblizavanje hriscanskih crkava, papa Pavle VI i carigradski patrijarh Atenagora I, u vise navrata tokom sedme decenije ovoga veka, sastajali u prijateljstvu i u medjusobnom razumevanju vodili razgovore, ali i prisustvovali zajednickim bogosluzenjima. Tako su 7. XII 1965. uzajamno skinuli anateme iz davne 1054. godine izmedju Rimske i Carigradske stolice pod geslom Bozije zapovesti: "Ostavi svoj dar tu pod zrtvenikom, hajde i prvo se izmiri sa svojim bratom" (Mat. 5, 23-24).

Na pitanje "Sme li pravoslavac samo da udje u nepravoslavnu bogomolju?" gg. Artemije odgovara da "Nacelno sme", no da to zavisi od njegove namere i pobude (puka radoznalost, naucni pristup, postovanje ili pijetet), pa premda je nacelno dozvoljeno nije i preporucljivo zbog rizika od ukljucenja u nepravoslavnu molitvu Bogu? Prema misljenju gg. Artemija nije dozvoljeno cak ni divljenje njihovim bogomoljama. Ovu tvrdnju potkrepio je citatom jedne izjave Svetog Vasilija Velikog, gde on kaze: "Ne doprinosi slavljenju Imena Bozijega onaj koji se divi ucenju inoslavnih".

Pre svega treba istaci da je Sv. Vasilije Veliki pri tome mislio na nehriscane, na pagane, a ne na hriscane nepravoslavne, jer je to bilo izreceno u IV veku, u vreme velikih verskih sukoba izmedju prvih hriscana i Rimljana koji su bili mnogobosci, tj. pagani. Medjutim, mi danas zivimo na pragu ulaska u XXI vek i do sada su u slavu hriscanskoga Boga stvorena nezaboravna remek-dela iz oblasti likovnih umetnosti (sakralna arhitektura, slikarstvo, vajarstvo), muzike (mise, liturgije, rekvijemi, horsko crkveno pojanje), crkvene knjizevnosti i drugih oblasti hriscanske duhovne kulture, kojima ne mozemo a da se ne divimo. S jedne strane sto je to duhovna potreba savremenog coveka i intelektualca koja ga oplemenjuje, a sa druge, one religiozne, jer su ta dela stvorena u slavu Boga i Njime su bila nadahnuta.

Pitanje "velikog greha pravoslavca", a to je prema gg. Artemiju ucestvovanje u molitvenom nepravoslavnom obredu, takodje zasluzuje komentar. U cemu je taj greh? Da li se pravoslavac, ili obrnuto, rimokatolik ili protestant, moli nekom drugom Bogu, a ne hriscanskom i jedinom Bogu svemogucem? Da li je Isus Hristos odredio mesto gde se treba moliti? Pa, i On se molio Gospodu gde se zatekao kada bi osetio potrebu da to ucini. Isus se molio u jevrejskom hramu. Da li je time ucinio greh? Da li je veci greh pomoliti se u bilo kojem hriscanskom hramu, ili pomoliti se na ulici ili na putu? Premda ni to nije nikakav greh. Naprotiv! Sv. apostol Pavle na jednom mestu kaze: "Hocu dakle da molitve cine ljudi na svakom mestu, podizuci svete ruke bez gnjeva i premisljanja" (Tim. 2, 8). A sto se tice odnosa hriscana prema Jevrejima i Muslimanima i tu se, samo ako postoji dobra volja, moze pronaci zajednicki jezik i, makar koliko-tolika tolerancija. Pre svega, Isus je bio Jevrej i verovao je u jevrejskog Boga Jahvu, istog onog Boga u kojega i mi hriscani danas verujemo. I molio se istome Bogu kome se i mi danas molimo, onome Bogu koji ga je, kao sina svojega, poslao da nas ovozemaljce spase od nasega greha.

Muslimani pak veruju u jednoga Boga, milosrdnog i svemoguceg, stvoritelja neba i zemlje, koji je govorio ljudima. Oni Isusa Hrista istina ne priznaju za Boga, ali ga postuju kao proroka, a isto tako i njegovu Devicansku Majku, kojoj priznaju i neke bozanske atribute. Iscekuju dan suda kada ce Bog naplatiti sva dobra i zla dela zivimi i mrtvima. Pa, zar se i tu ne mogu pronaci reci razumevanja i uciniti korak ka pomirenju i uzajamnom priznavanju i postovanju, iako je u proslosti izmedju muslimana i hriscana dolazilo do cestih i ostrih sukoba i neprijateljstava? "Svi su narodi dakle jedna zajednica i imaju isto poreklo, jer je Bog sav ljudski rod nastanio po svoj povrsini zemaljskoj" (Dela, 17, 26). Isus Hristos osnovao je jednu jedinu Crkvu. Medjutim, vise hriscanskih zajednica smatraju da su oni bas ta istinska Crkva Isusova. Oni izjavljuju da su bas oni ti ucenici Gospoda Isusa Hrista, premda razlicito misle i razlicito propovedaju. A ta se podeljenost direktno protivi Isusovoj nauci. Sv. apostol Pavle je rekao: "Molim vas pak, braco, imenom Gospoda nasega Isusa Hrista da svi jedno govorite, i da ne bude medju vama raspre, nego da budete utvrdjeni u jednom razumu i u jednoj misli." (1, Kor. 110).

A da bismo mogli razumeti onog drugog i bratski mu se pribliziti u njegovom duhu i njegovoj veri moramo ga dobro poznavati, koliko njega, toliko i veru njegovu. Kako cemo to uspeti ako se ne udubimo u sustinu i u nacine ispoljavanja njegove religije, ako ne upoznamo tu religiju, ako ne udjemo u njihove hramove, ako ne prisustvujemo njihovom bogosluzenju i njihovoj molitvi? U tome nema nikakve opasnosti da cemo mozda prihvatiti tu drugu veru, a svoju odbaciti. Naprotiv, u razlicitostima je lepota, a u iznalazenju zajednickih pogleda su koreni razumevanja, priblizavanja i ljubavi prema bliznjem svome. "Da svi budu jedno. Kao sto si ti, Oce, u meni, i ja u tebi, tako neka i oni u nama budu jedno da svet veruje da si me ti poslao" (Jov. 17, 21). Dakle, sloga i teznja ka jedinstvu je hriscanska poruka, koju je Isus Hristos preneo i na apostole govoreci im: "Novu vam zapovijest dajem da ljubite jedan drugoga, kao sto ja vas ljubih, da se i vi ljubite medju sobom." (Jov. 13, 34).

Clanak Njegovog preosvestenstva gg. Artemija mogao bi imati svoje dalekosezne posledice u ovo, kako sam kaze, "vreme kada su mnoge vrednosti, i moralne i duhovne, dovedene u pitanje". I vec se taj odjek cuo. Naime, "Politika Ekspres" od 12. I 1997. godine prenela je taj clanak iz "Pravoslavlja" i na taj nacin podrzala pogubni izolacionizam u kojem se vec predugo nalazimo. Bas kada ostali svet tezi ka internacionalizmu i interkonfesionalizmu, sledeci ucenje Gospoda nasega Isusa Hrista. Kada ga je apostol Jovan upitao jednom prilikom: "Ucitelju. Vidjesmo jednoga gdje imenom tvojijem izgoni djavole, i zabranismo mu, jer ne ide s nama za tobom." (Luk. 9, 49), Isus je odgovorio: "Ne branite; jer ko nije protiv vas s vama je." (Luk. 9, 50). Moglo se dogoditi da clanak gg. Artemija, napisan u najboljoj nameri da ukaze na znacaj hriscanskog odgoja novih vernika u pravoslavnom duhu, stvori kod njih sasvim pogresnu predstavu o pravoslavlju kao o jednoj, strogim verskim propisima, zatvorenoj religiji. Religiji koja ne dozvoljava svojim pripadnicima slobodu ispoljavanja svoje vere bez strogih ogranicenja, koja sputava licnu slobodu i slobodnu volju, jedno od osnovnih hriscanskih nacela te kontakata svojih vernika s drugima zbog bojazni da ce "jagnje odlutati u drugo stado". Takav stav, bilo da se radi o vernicima, naciji ili nekoj drugoj ljudskoj asocijaciji, nepogresivo vodi u ksenofobiju, cije posledice smo, na zalost, imali prilike da vidimo i osetimo poslednjih godina. Oba ova clanka, clanak gg. Artemija u "Pravoslavlju" i njegova repriza u "Ekspres politici" pisana su u vreme bozicnih praznika, premda osnovna hriscanska bozicna poruka glasi: "Slava Bogu na visini, mir na zemlji, dobra volja medju ljudima". Poruka koja izrazava humanizam i ljubav, toliko potrebne svakom coveku. A svakom hriscaninu bi te odlike morale biti olicenje njegove licnosti i verske pripadnosti.