Odgovor dr Slobodanu Samardzicu, na tekst "Kontinuirana obmana = istina"

Nema demokratske Srbije sa aneksiranim Kosovom

U kojim to stereotipima misle ili javno buncaju Seselj, koji bi da otera Albance preko Prokletija, ili Lilic, koji izgovara da Albanci koji ne pihvate njegove uslove moraju potraziti novu drzavu

Dr Fehmi Agani

Ne mora dr Samardzic da zali zbog mog prevelikog truda oko njegovih navodno nekoliko reci o Kosovu, jer sam pokazao, sta mi je bio i cilj, i dokazao sam, sto se vidi i iz odgovora dr Samardzica da Kosovo nije ustavno pripojeno Srbiji, da nije bilo ni tog komunistickog legaliteta, da je to navodno usvajanje amandmana bilo farsa, dok je, u stvari, Kosovo nasilno, vojnopolicijski aneksirano. Ukazao sam i na jos ponesto drugo. U osnovi, da su besperspektivne hegemonisticke pretenzije prema Kosovu dok je demokratsko resenje za Kosovo, ne u smislu formalistickog pseudodemokratizma, vec u smislu substancijalog demokratizma, ne samo moguce vec i jedino resenje.

Za razliku od dr Samardzica, smatram da je njegov odgovor zanimljiv. Recimo njegovo pripisivanje stereotipnosti albanskim intelektualcima- politicarima. Cinjenicki i racionalno pobiti tvrdnju o tome da Kosovo po svom nacionalnom sastavu nije Srbija, nije mogao. To mu niko pametan ne bi prihvatio. Nije mogao pobiti ni tvrdnju da se Kosovo tokom Drugog svetskog rata samokonstituisalo, van i nezavisno od Srbije. Zna on o Bujanskoj konferenciji, bar preko pokusaja Milosevica, citavih 45 godina nakon njenog odrzavanja da ponisti, anulira Bujansku konferenciju i njene odluke. Sve ovo on ne moze pobiti. Zato pribegava diskvalificirajucoj izmisljotini. Pripisuje albanskim intelektualcima- politicarima, dakle svima da robuju stereotipu o albanskom i suverenom Kosovu, zbog cega nastaje "retroaktivna projekcija sadasnjosti u proslost, i to iluzorne albanske sadasnjosti 'Kosova republike'..."! Ipak, ko to falsifikuje, ko to stavlja cinjenice u zagrade? Sta je sa mitom, stereotipom o uvek srpskom Kosovu bez realne istorijske i aktuelne osnove? I o projekciji mitske proslosti u sadasnjost Kosova? Sta je sa hegemonistickim posesivizmom, koji odvaja Kosovo - teritorij od njenih prirodnih posednika, naroda koji na Kosovu zive i imaju ga kao svoje, prisvaja tu teritoriju nasilno a narode bi da protera bilo kuda u nepovrat? U kojim to stereotipima misle ili javno buncaju Seselj, koji bi da otera Albance preko Prokletija, ili Lilic? Da, Zoran Lilic, koji u predizborno-predsednickom zaru, a u zelji da pobedi jos u prvom krugu, nakon sto izgovori jednom glupost da Albanci koji ne prihvate njegove uslove moraju potraziti drugu zemlju, kapriciozno po svojoj meri ponavlja u NIN-u (15. 08. 97) da ga "niko ne moze razuveriti" da se "onima koji zele neku bolju drzavu" ne mora reci: "... Da treba traziti neku drugu drzavu. Ne znam koja bi to drzava bila, videcemo..."! Moze dr Samardzic reci: sta ja imam veze sa tim? Medjutim, veza postoji, i ne moze da se ne vidi da atribuiranje stereotipnosti o albanskom Kosovu albanskim intelektualcima- politicarima ima, bar kao latentnu funkciju, odbranu stereotipa i mita o srpskom Kosovu kao i prakse koja iz nje proizilazi.

Neodbrana "Kosmeta"

Dr Samardzic zeli da odbrani "Kosmet". Na moju primedbu da je vrlo komotno usvojio rezimski nametnuti naziv Kosmet (Kosovo i Metohija) za Kosovo, on mi prebacuje da "ne hajem" da je to sluzbeni naziv i da ga nije izmislio Milosevic, da je koriscen do 1968, da je to stari naziv za dve oblasti administrativno spojenih 1946 (!), itd. Tacno je, upotrebljavan je do 1966. ili 1968. g; kada Albanci nisu mogli da ozvanice svoj naziv ovog teritorija, koji Srbi nazivaju Metohija a Albanci Dukadjin ili, tacnije Dukadjinska ravnica. Kada je, medjutim, nakon pada Rankovica i albanski naziv tog teritorija, pored srpskog, stekao javnu upotrebu, a buduci da Dukadjinska ravnica (Rrafshi i Dukagjinit) asocira na Dukadjin, regija u Severnoj Albaniji, Srbi na Kosovu su pokrenuli, a Albanci prihvatili kao zajednicki naziv Pokrajine - Kosovo (Kosova). To je bio sporazum, kompromis. Kada su nakon 1981. g. dosli do odlucujuce zvanicne pozicije nasilnici poput Jovica i kompanije, nametnut je i novi - stari naziv. To je zvanican naziv, kao sto su zvanicni i posrbljeni nazivi svih ulica, svih skola. Zvanicni - kao ozvaniceno nasilje. Zeli li to dr Samardzic da postane advokatom ozvanicenog nasilja? Postaje li nasilje prihvatljivo, sveto, nesporno time sto se ozvanicuje? O zvanicnosti jos nesto: Za mene, kao i za Albance koji su glasali za Republiku Kosova, a za nju tj. za njen parlamenat i njenog predsednika glasali su svi, zvanican je onaj naziv iz Ustava Republike Kosova. To bi g. Samardzic morao znati.

Medjutim, pravi logicki salto mortale cini dr Samardzic tek u nastavku tvrdnjom da je termin Kosovo posluzio i sluzi "simbolizovanju novog kvazidrzavnog identiteta oblasti u vidu 'Kosova - Republike' i projektovanju tog novog identiteta u proslost". I zakljuckom, na koji bi svaki srednjoskolac mogao reci: "Non sequitur" - da je tu rec "o istorijskom obezlicavanju" i "svojversnom jezickom nasilju"! Sta li to kaze g. Samardzic? Kosovo, kao svojevrstan entitet, iako podeljeno u medjuratnoj Jugoslaviji na tri razlicite banovine a tokom rata u tri okupacione zone, ipak je funkcionisalo kao organski povezana celina. Republici Kosovo, pak, nije potreban jezicki amalgam, i njena se sustinska osobenost i celovitost moze iskazati bilo kojim nazivom. Jezicko nasilje? Albanci za sve to imaju svoje nazive i jezicke strukture. I kako bi mogli vrsiti nasilje nad srpskim nazivima i jezickim strukturama?!

Stereotip o albanskoj manjini

Da insistiranje dr Samardzica na "komunistickoj legalnosti" kao "contradictio in adjecto" treba da posluzi legitimizaciji Milosevicevog aneksionizma, jasno je iz cinicne tvrdnje koju eksplicitno iznosi dr Samardzic da je Pokrajina izgubljena kao sto je i dobijena, sto je fakticki svojevrstan blagoslov aneksiji od strane kvazidemokrata i kvaziopozicionara koji bi hteli da naslede sve sto je Milosevic postigao, tj. da aneksiju inkasiraju kao gotovinu, kao svrseni cin, pa i "resenje" za Kosovo potraze polazeci od pozicija koje je vec stekao agresivni velikosrpski nacionalizam.

Kao sto "cela posleratna istorija Oblasti - Pokrajine sa demokratijom nema nikakve veze", isto tako, misli dr Samardzic, "dalje od svake demokratije", Albanci su se uvek drzali parole cilj opravdava sredstva, dakle nisu birali sredstva da ostvare neke svoje mracne ciljeve. Jer, ne moze da ne bude opskurno kada Albanci traze da se izjednace politicki i ustavnopravno - sa drugim narodima, makar i u okviru ranije federacije ili da budu priblizno jednaki sa njima! Tako je bilo za vreme fasisticke okupacije - tokom Drugog svetskog rata, pojasnio bi dr Samardzic - "za vreme komunisticke vladavine" i sada "kada je problem Pokrajine internacionalizovan". Da, tako misli i pise dr Samardzic, poput Memoranduma ili cuvenih 'Odjeka i reagovanja', o uvek zlim Albancima, o kojima se moze komotno misliti u kategorijama vecitosti i terminima diskvalifikacije!

Na manju kompetentnost u pitanju stereotipa ili jos i ekstremno- nacionalisticki zaslepljenog, blokiranog misljenja, koje u sofizmu doseze najvisi domet, demonstrira nam dr Samardzic nastojanjem da dokaze manjinstvo Albanaca. Zamera mi zbog tvrdnje da Albanci u bivsoj Jugoslaviji nisu bili manjina i sto se oslanjam na argumenat broja, sto valjda nisam trebao uciniti, tvrdi da u Evropi drzavnopravni status naroda i manjina zavisi ne od broja, vec od "drugih pravnih, politickih i istorijskih razloga" i prebacuje mi da proizvoljno naduvavam broj Albanaca, jer je njih na Kosovu bilo vise samo od Crnogoraca! Jasno je da manjinski status ne zavisi samo od broja, kao sto je poznato da bi ignorisanje broja u ovom slucaju bila prava besmislica. Sam termin manjina izrazava kvantitativan i korelativan pojam koji se odredjuje u odnosu prema nekoj vecini. Kada se o Albancima u bivsoj Jugoslaviji radi, buduci da su predstavljali skoro polovinu albanskog naroda u celini a bili su i brojniji od mnogih naroda u Jugoslaviji, tretirati ih kao manjina postalo je apsurdno. Poredjenja sa Evropom nisu lako izvodljiva, jer se u Evrpoi danas tesko mogu naci takva limitiranja i restrikcije koje se surovo namecu vezano za manjinski status. A i nije tacno da se igde ignorira broj kao konstituent statusa. Logici hegemonije medjutim odgovara da statusno izjednaci, recimo, zajednicu od jedan odsto sa onom od skoro devedeset odsto, dakle dve zajednice koje buduci istih prava, ipak nemaju iste mogucnosti za njihovo ostvarivanje. To se izjednacavanje izvodi ne da bi se statusno uzdigla jednopostotna zajednica, vec da bi se srozile ostale "ne-narodne" zajednice.

Dr Samardzic navodi ostale istorijske politicke i pravne razloge, valjda kao jedine konstituente manjinskog ili nemanjinskog statusa. I navodi ih tako kao kad bi hteo da kaze Albancima: istorija vas je hendikepirala, tome pomaze politika, i, naravno, pravo. Sta sada trazite?! Medjutim, svi oslobodilacki pokreti su u osnovi nastojanja da se "koriguje" istorija, ukoliko je nepravedna bila i odbaci politika kao i "pravo" teze da ozvanice i ovekovece te nepravde!

U odnosu na optuzbu o naduvavanju broja Albanaca, obratimo se statistickim godisnjacima. Jedan od njih, izdan u odgovarajucem zavodu u Beogradu, kaze: u 1991. g. bilo je 2.160.000 Albanaca ili 9,2 odsto stanovnistva tadasnje Jugoslavije, 1.371.000 ili 5,8 odsto Makedonaca i 534.000 ili 2,3 odsto Crnogoraca. (Broj Albanaca, procena je zavoda u Beogradu). Dakle, ko to vara ili naduvava?

Dodajmo da dr Samardzic na moju tvrdnju o broju Albanaca u Jugoslaviji odgovara brojem Albanaca na Kosovu, dakle nacinom pars pro toto, sto je prevarantski nacin replike.

Insistiranjem na navedenim momentima, dr Samardzic zapostavlja osnovno: Funkcionalne mogucnosti jedne socioetnicke zajednice, koje sustinski treba da odredjuju njen manjinski ili nemanjinski karakter.

Po svojim funkcijama i funkcionalnim mogucnostima, Albanci kao socioetnicka zajednica su bili i jesu narod, sem u slucajevima ili periodima kada su grubo sputavani. U osnovi svih sporova ili sukobljavanja oko statusa Kosova i Albanaca u bivsoj Jugoslaviji bila su nastojanja snaga hegemonije da se Albancima namecu manjinski status i manjinski odnosi i otpori Albanaca tim nastojanjima, njihovo "atipicno" ponasanje, njihovo nastojanje da se ispolje, manifestuju ne kao manjina vec kao narod, sto su fakticki i bili.

Uostalom, zar danas, kada suprotno najbrutalnijim pritiscima, ogranicavanjima i nasilju, ipak uspevaju da se organizuju i da funkcionisu kao relativno samostalna, "paralelena" celina, ne dokazuju Albanci da nisu i ne mogu biti manjina, podvrci se nekom inadekvatnom, manjinskom statusu?

Nepobitna statistika

Sta bi Albance moglo uciniti, konstituisati ih kao manjinu? U nezavisnom Kosovu oni, naravno, manjina ne bi mogli biti. Ni u nekom ujedinjenju sa Albanijom. Manjinski status bi im se mogao nametnuti jedino u drzavi Jugoslaviji/Srbiji, koja, nametnuvsi im se kao strana i tudja, bitnim restrikcijama i onemogucavanjima bi mogla, nasilno, konstituisati ih kao manjinu. Drzava Jugoslavija/Srbija bi mogla biti, dakle, jedini prisilni konstituent manjinskog polozaja i statusa za Albance. Manjinski satus u Jugoslaviji, pogotovo u ovoj drzavi koja se tako zeli nazvati, znaci restrikciju, ogranicavanje, diskriminaciju i represiju. Zar to ne dokazuje obilato danasnje stanje Albanaca? Da se ne radi o prolaznim stanjima, vec o sustinskom opredeljenju, potvrdjuje nam ustavopisac i drzavni funkcioner, valjda i milicijski general Ratko Markovic. Dovoljno je procitati njegove intervjue i etnorasisticke izjave da pitanje naroda ili manjine nije pitanje broja vec etnickog kvaliteta, da ce Albanci uvek biti manjina i na Kosovskom i na lokalnom nivou i da manjine ne mogu imati politicke volje koja bi bila jaca od volje naroda! Bez obzira na broj! Prema tome Albanci ni u Glogovcu sa 99 odsto albanskog stanovnistva ne mogu ni o cemu odlucivati ni o sebi, bez odobrenja Srba, a fakticki Srbije. Zar to ne dokazuje nacrt Zakona o lokalnoj samoupravi? Evo zasto za dr Samardzica nisu od znacaja broj, koncentracija, funkcionalne mogucnosti jedne socioetnicke formacije, albanske zajednice konkretno, vec istorija, politka, "pravo". Ima li za to ista prirodnijeg, normalnijeg nego da Albanci teze samostalnosti i nezavisnosti za sto su se referendumom svi izjasnili, potvrdjujuci to svoje opredeljenje svakim skoro stopostotnim bojkotom srpskih i jugoslovenskih izbora vise puta?

Sofisticki dr Samardzic pobija i moju tvrdnju da bivsa Jugoslavija nije bila sposobna da resi albansko pitanje. Sta bi bilo, pita se on, da je udovoljeno svim zahtevima manjina za republikom. Ali ovo retoricko pitanje je neozbiljno i izlisno. Nije se radilo o bilo kojoj manjini, vec o dvomilionskim Albancima i nije bilo nijednog drugog zahteva za republikom, sem kosovskog. Cak suprotno, dr Samardzic zali sto je bivsa Jugoslavija ipak u odnosu na Albance pravila izuzetak i to - "na stetu Srbije". Prihvatajuci unapredjivanje ustavnog polozaja Kosova, ona je "unela klicu svog potonjeg raspada". Dakle, jasno kao dan. Nisu u pitanju Albanci, njihovi neki interesi i zahtevi. U pitanju je, i apsolutizirati se mora - drzavni ili velikodrzavni interes Sbije. Treba ignorisati etnicku raznolikost - unifikacija se postize "jedinstvenom" drzavnom strukturom. Nije li regionalizam, koji zastupa dr Samardzic prikriveni oblik hegemonizma?

Nema razloga da se sporimo o ranijim drzavnim strukturama, o Srbiji od tri dela itd. U pokusaju pobijanja, dr Samardzic upravo potvrdjuje ono sto sam izneo. Nisam ja negirao da su delovi te trodelne drzave delovali i samostalno. Suprotno, mislio sam i mislim da bar jedan od ta tri dela trebao je da bude potpuno samostalan. Jos manje bi se sporio ponovo oko demokratije i drazve. Da je pitanje Kosova i drzavno pitanje, to niko ne porice. U jednom, cini mi se supstancijalnijem poimanju demokratije, drzavno i demokratsko vidim povezano, cak sustinski. Tesko je zamisliti demokratsku Srbiju sa aneksiranim Kosovom. Jos teze bi se moglo osporavati demokratska komponenta i demokratki sadrzaj zahtevu Albanaca za samoopredeljenje. Optuzbu da su albanski politicari uspeli da prodaju strategiju secesije u paketu demokratije i ljudskih prava nedostojnom javnog raspravljanja.

Kada je rec o demokratiji i teznji Albanaca za nezavisnoscu, koja se terminima diskvalifikacije naziva secesijom, dodao bih da se Albanci obracaju i obracat ce se sprskoj demokratskoj javnosti, demokratskoj Srbiji, ubedjeni da ce vremenom naici na sve vece razumevanje. Apeli demokratskoj Srbiji ne moraju se, medjutim, odnositi obavezno i na dr Samardzica. I ne mora on zuriti sa odgovorom, pogotovu ne neovlasceno u ime demokratske Srbije. Sto se pak tice prekora da sam neoprezan i prema danasnjoj taktici Demokratskog saveza kada se zalazem ne da Kosovo bude federalna jedinica SRJ, vec za vise od toga, neka dr Samardzic bude miran. DSK se zalaze, kao i sve politicke partije Albanaca, za nezavisno Kosovo.

Posaljite nam vas komentar! Izbor vasih reagovanja i misljenja objavljujemo.
© 1997 Yurope & ,,Nasa Borba" / Sva prava zadrzana /