IN MEMORIAM: DJERDj SOLTI (1912-1997)

Britanski dirigent i pijanista madjarskog porekla ser Djerdj Solti umro je proslog vikenda u gradicu Antib, na jugu Francuske, u 85. godini zivota. Tako je muzicki svet ostao bez jednog od najvecih licnosti izvodjacke umetnosti u istoriji muzike, odnosno bez dirigenta cija je popularnost decenijama bila konstantno velika medju ljubiteljima umetnicke muzike, dok su ga strucnjaci i kolege muzicari izuzetno postovali.

Madjar po rodjenju, Solti je studirao na budimpestanskom Konzervatorijumu, i imao je srece da su mu ucitelji bili najveci madjarski muzicari naseg veka: Zoltan Kodalj i Bela Bartok (kompozicija), odnosno Erne Dohnanji (klavir). Kao Jevrejin, napustio je Madjarsku 1939, otisavsi prvo u Svajcarsku, a kasnije u Veliku Britaniju, cije je drzavljanstvo dobio 1972. Njegova karijera je pocela mestom dirigenta opere u Budimpesti (1934-39), dok je tokom boravka u Svajcarskoj nastupao paralelno kao dirigent i pijanista.

Posle Drugog svetskog rata, Solti je bio umetnicki direktor ne samo vodecih operskih kuca (Minhen 1946-52, Frankfurt 1952-61, Kovent Garden 1961-71), nego i velikih orkestara (Cikaski SO od 1969, Londonski filharmonijski orkestar od 1979 i Pariski orkestar 1971-75). Uz to, tesko je prebrojiti sve orkestre sa kojima je nastupao povremeno, kao i proslavljene soliste sa kojima je imao uspesnu saradnju.

Smatralo se da je od svih dirigenata najlakse bilo prepoznati Soltijev stil, odnosno zvuk koji je postizao sa razlicitim orkestrima. Njegove izvodjacke karakteristike su bile precizno, izuzetno artikulisano, prodorno i odlucno dirigovanje, mocan ton gudaca i "suv" ton limenih duvaca, kao i tesko dostizna jasnoca teksture. Uostalom, dirigovao je isto onako kako je govorio: nestrpljivo i energicno, sa uvek jakim madjarskim akcentom. Orkestarski muzicari su ga u sali nazivali "Solti laktaros" (zbog specificnih pokreta laktovima za vreme dirigovanja), a i "vristeca lobanja" (zbog temperamentne verbalne komunikacije za vreme proba, ali i upadljivog odsustva kose sa temena).

Kada bi ga u nekom intervjuu upitali o njegovim dirigenskim pocecima, Djerdj Solti je isticao da mu je jos od mladosti bio cilj dolazenje do sinteze interpretativnih kvaliteta dvojice velicanstvenih, a pritom sasvim razlicitih dirigenata: Artura Toskaninija i Vilhelma Furtvenglera. Ukoliko je trebalo da ukaze koji su, po njemu, muzicki prioriteti kod dirigovanja, bio je kratak: "Ritam, ritam, ritam..." Konacno, uvek je vrlo srcano insistirao: "Mogu da izvodim muziku samo na jedan nacin: na moj nacin. Kome se to ne svidja - pa, sta da mu radim".

Tokom svoje duge karijere, Djerdj Solti je ostvario ogroman broj snimaka (prvi snimak datira jos iz 1947, a od svih dirigenata bas je on u studiju prvi snimio kompletan operski ciklus "Prsten Nibelunga" Riharda Vagnera). Briljirao je u izvodjenjima dela Vagnera, Malera, R. Strausa, Bartoka, Elgara, ali isto tako i u delima J. S. Baha i V. A. Mocarta sa jedne, odnosno Tipita sa druge strane. Interesantno je da je za svoje snimke dobio vise (preko trideset) nagrada "Gremi" od Frenka Sinatre ili od Madone.

I. B.